Blagoslovi oče

Pre neki dan čitavo Mašino odeljenje išlo je s učiteljem veronauke u crkvu. Još na putu začuše, a, kročivši u crkveno dvorište, i spaziše kosilicu, za kojom je hitao sveštenik. Deca se nađođe u čudu: pop u majici na bretele (bez mantije ko da je go), poput najobičnijeg smrtnika, bavi se jednim tako prozaičnim poslom.
Sve je to još istog poslepodneva Maša ispričala majci. A OZNOJIO SEE (obilno, u skladu s povelikim naporom i vremenskim prilikama; ništa deci ne promakne), reče, u neverici. (Ajd što kosi i majicu na bretele nosi, ali, ljudi moji -- pop se ZNOJI!) Sveštenik, bože moj, a s čela mu kipti znoj (i to bez mantije, a zamislite da je u mantiji bio)! Nisu li božji službenici pošteđeni tih banalnih muka običnih smrtnika?
Elem, pop napravi još koji otkos dok deca uđoše u crkvu, izljubiše ikone, pa opet izađoše napolje, da se pozdrave s domaćinom. Idući za zujanjem kosilice (kako i priliči ovčicama da slede pastira), zađoše sa zadnje strane hrama. Kad tamo, pop svojski prionuo na posao. I kaže Maša majci: mi svi (rekosmo): blagoslovi oče (pri tom isture napred obe ruke i jednu otvorenu šaku u drugoj, sve to Maša lepo pokaza)... a on kosi (znoj mu lipti s čela, i nešto im odmrmljava). (Crkla sam od smeha zamislivši tu scenu, u kojoj se bučno sudariše uzvišeno i sakralno s banalnim i svakodnevnim, što na decu ostavi dubok utisak razočaranja.)

Kako volim da sve lepo ispitam, spopadnem to veče Mašu da mi sve do u tančine ispriča (sestrinoj priči sigurno je nedostajao neki detalj). Postavim joj nekoliko unakrsnih pitanja, jer se nismo iz prve razumele. I kažem, zacerekavši se: sad ću o tome da pišem! A ona se, smrtno ozbiljna, istinski uznemiri: Neemoj, videće pop! Ma ne brini, nismo priajtelji na Fejsu. A i zna čovek (od krvi i mesa) za šalu.

U svakom gradu na svetu (iako nikad nisam bila) meni se najviše dopada isto mesto: ono na kojem raste drveće!

Nemarenje za parenje

Pre neki dan Maša i ja obnavljale smo lekcije iz sveta oko nas (kako glupav naziv za školski predmet!). 

Lekcije behu o biljkama, životinjama i ljudima. Jedna od odlika životinja je, rekoh dok je Maša pokušavala da ugrabi koji trenutak za hvatanje zjala, da se pare i imaju potomke. Kako to, upita ona (zjala se odmah, s olakšanjem, praćaknuše iz njenih ruku, pošto joj popusti stisak, a povrati se pažnja). Pa ovaj, vode ljubav, khm... spoje im se tela, mislim... znaš... Tako i ljudi, natera me đavo da promrmljam (sebi u bradu, ali šaputanje o plođenju uvek je nedovoljno tiho da promakne onom koga osobito interesuje). 

A kako ti (ne), odmah se, ozbiljno, nadoveza ona. Ja se ne parim (potrudih se da zvučim odlučno i sasečem svako njeno dalje raspitivanje o mom (ne)parenju)... i nemam potomke, jasno ko dan. Da bi se ostvarila mogućnost pod B, mora prvo da se ispuni uslov pod A. Ljudi imaju mogućnost da se pare (ako im je volja), ali i slobodu da se njome (ne) koriste (i izazivaju osobito interesovanje svojih sestričina i šire okoline.

Crni bestidnik

Ne idite u baštu bez preke potrebe; tamo sočni plodovi mame, ali vrebaju razne opasnosti. Ili, ako baš hoćete, ne idite s večeri. A ako morate tad, ne odevajte kratke haljinice, naročito žute. Pogotovo ako idete da berete jagode, a zasađene su pokraj crnog luka. 

A crni luk napredan, buja, šiknulo mu perje nebu pod oblake. Pognete li se i počučnete li, da jagode uzberete i luk se pogne, da pod haljinu virne i zavuče svoja perca, kojima besramno golica. Bestidnik jedan!

U Fejsbuka su kratke noge

Malo-malo, pa me Fejsbuk "cima za rukav".
Princeza, želimo da vam pomognemo da zaštitite svoj nalog. Dodajte broj mobilnog telefona u svoj nalog da biste mogli da resetujete lozinku po potrebi, pronađete prijatelje, dobijate obaveštenja putem SMS poruka...I onda, da bi me namamili, imaju ključni argument: 142 prijatelja su dodala broj telefona.
Pa šta to mene briga?! Ako sam Princeza, nisam ovčica.Fejsbuk je ipak mnogo naivan i misli da se ja povodim za mišljenjem većine. Moglo je svih trista i nešto da ubeleži svoje mobilne; zašto bih ja to učinila? Još dok sam bila mala, majka mi je utuvila u glavu da treba da mislim svojom glavom. Koristila je, istina, brutalnu slikovitost, ali delovalo je: Ako on skoči u bunar (mada, srećom, niko nije skakao), hoćeš i ti da skočiš? E pa neću...
Fejsbuk zna da jedna slika vredi više (i deluje jače) od hiljadu reči. Zato je objavio i profilne fotografije nekoliko mojih prijatelja koji su, radi bezbednosti naloga, poslušali Fejsbuk i dopustili da ih ubeleži u imenik. Međutim, Fejsbuk ne zna da su od te četiri osobe dve moje rođene sestre, a jedna drugarica. I ne zna da ja znam kako nijedna od njih sigurno nije to učinila.
Sem što neprestano uhodi svoje članove i želi da ih kojekako kontroliše, Fejsbuk i LAŽE! A ne zna da su u laži (naročito kad je onlajn) kratke noge.

Nema deset dana kako sam obrisala prašinu, a opet mogu da pišem prstom po policama. ;)

U svakom gradu na svetu (iako nikad nisam bila) meni se najviše dopada isto mesto: ono na kojem raste drveće!

Brisanje brade (kako tetke rade)

Staša je stajala (dok sam je pridržavala) na izbočini zida kraj izloga i grickala sladoled na štapiću. I sve vreme joj se, koliko na jezik, slivalo i niz bradu. Druga tetka ju je s vremena na vreme brisala.  

Svaki put kad zagrize, Staša nam se žalila: v'uće, v'uće (misleći da je hladno, hladno)! Pa liži, rekoh i pokazah, nemoj da grizeš. 

Onda je lizala. Kad joj bi "prevruće", sladoled pruži meni, da i ja malo gricnem. I odmah mi brižno i posvećeno, malo se pognuvši, potapka maramicom po bradi.  

Pa šta je smešno (tetke se iskidaše)? Videli smo, tako se to radi: jedan briše drugog dok se sladi.

Tesan je korset, ja sam taman

Nakon dva meseca (kad sam ga kupila) probala sam malopre ponovo zeleni korset. Čisto da vidim kako stvari stoje (gde kipi i gde se preliva, a gde buva ne može da promakne). 

I, kao i pre, stoje vrrrlo dobro (glupo bi bilo da priznam koliko sam očarana; razume se da sam obukla i dugu, široku zelenu suknju, te stavila raskošnu zlatno-zelenu ogrlicu; još kad uvijem kosu...).
Samo, makar narednog dana valjalo bi totalno izgubiti apetit. Ili se makar uzdržavati od hrane. (Tesan je korset; ja sam taman! A i našla sam kad da probam: nakon jučerašnjeg slavlja, od kojeg se sva preostala hrana još po kući mota, i nakon večere, pa sve napreglo). U protivnom, preporučljivo bi bilo da prekosutra na slavlju, ako uopšte uspem bezbedno da sednem, kašiku ni viljušku ne pipam (a nije pristojno da jedem prstima). I da ne dišem. Inače, posledice mogu da budu (ne)zgodne (verujte, proverila sam i tu varijantu, sa suknjom bez korseta), zavisno od posmatrača.
Ne daj bože da prsne onaj rajsferšlus odostrag, ostadoh u javnosti bez korseta (što i ne bi bilo strašno, kad, ostajući bez korseta, ne bih ostala bez ičega).

Juče smo slavili Spasovdan. I otišla sam izjutra do crkve. A dok sam se, nakon više od dva sata, pela uz brdo ka kući, sestra me pozva telefonom.
Gde si, kad se vraćaš, upita (nije da sam joj nedostajala, nego još nismo bile postavile trpezu). Ne vraćam se, rekoh, zamonašila sam se. Nabijem te na đ...u, odbrusi ona (jašta da mi nije poverovala). (Dlake na jeziku ima koliko i pomenuti preteći objekat.) Zamonašila sam se, grešnice, prekorih je kroz smeh. A ona još jedared odbrusi isto. 

Bar da je neki (ne bilo koji) drugi akter u toj seksualnoj aktivnosti... pa i monahinja da razmisli (da se predomisli). ;)

Neko je naglas primetio kako moj sestrić (bilo koji, obojica su srećnici) ima veliku pišu (prvih godina metar ti, figurativno dakako, međ' noge gura rodbina, a posle sam brineš o dimenzijama). 

Nemam ja, u prolazu načuvši komentar, primeti on (i ne shvatajući što se tolika prašina za njegovim konjem diže), tata ima. 

Moja sestra se na stolici zaklati od smeha. I posle primeti: da mi obruka muža (iznoseći naokolo te intimne činjenice)! 

Kako da ga obruka, ženo?! Zar ne kaže narod da dečja usta govore istinu? (Doduše, i Liliputancima sve što ih nadrasta nalikuje na Gulivera.)

Ko peva zlo ne misli. Ko peva u horu mora za nastup da odene crno-belu kombinaciju. (Ne pitajte kako sam to preživela.)

Nisam morala da stajem pred ogledalo. Čim me spazio, ne prekidajući igru i ne gledajući me više, Ignjat primeti: Kako si g'ozna!

Ostale članice hora kažu da nisam, ali Ignjat i ja volimo kad sam zelena. :)

Izvinjavam se svojim prijateljicama, ali ja ne prosleđujem te cirkularne poruke, ma koliko im tekst bio srceparajući. Ne stavljam u statuse srca (pluca, bubrege, muda...), ne šaljem ih nikome, i ne pipam svoje "cike" (manite me s tim bljutavim eufemizmima).

"Hej draga možeš li staviti ❤ na svoj FB zid,bez komentara,samo srce,zatim pošalji ovu poruku svojim ženskim kontaktima.Neka se žene prisete da je ovo nedelja prevencije raka dojke! ❤

Opipajte svoje cike!!! 💗💗💗💗

Držite prst na poruci i stisnite prosledi."

Ako ćemo da ih podsećamo, daj da stavimo sise (simbolične dakako; mada, kom je volja, može slobodno i lično pred kamerom da se isprsi)! A srce ćemo kad bude nedelja prevencije srčanih oboljenja.

Zdravo da ste, pipale "cike" ili ne! ;)

Kad obujem gumene čizme, a tokom dana "upeče zvezda", ja imam samo jednu želju: da pada kiša, da pada kiša, da pada... Verovatno je danas niko nije dočekao tako sa osmehom kao ja. :)

Bolje da ih nema

Pita me drugarica da li sam profilnu sliku na Fejsbuku promenila da me ne smaraju obožavaoci. A nisam. (Istina je da ne želim da me ljudi, iz bilo kog razloga, primećuju. Nisam od onih koji se, gomilajući "poznate" i nepoznate ljude na društvenim mrežama ushićuju ko da korpu pune trešnjama i jagodama. Naprotiv, to me opterećuje.) 

Nemam ih, kažem ja (da iznesem činjenicu, nikako da iskažem žaljenje). To što "ne želiš" (moje drugarice vide navodnike i gde ih nema; kanda niko ne pojmi: ako me ne obožava Jedan, a i inače, ič ne marim da me obožavaju milioni drugih) obožavaoce, ne znači da ih nemaš, kaže ona.

A bolje im je da ih nema, što da im srce krvari (što ni za koga ne marim). ;)

Jašta

Na platnenoj torbi jedne gospoše pročtiah (na engleskom): Sve stvari rastu s ljubavlju. Aha. Na pamet mi (i nikako više, srećom) pada jedna... i stomak potom... (Mada za to ljubav nije nužna.) ;)

Piletina

Ja moram da pređem u vegetarijance. Kad god kažem da volim piletinu, nađe se neko da značajno primeti: A piletinuu! 

Pa da sam stvarno tolika ljubiteljka, koliko recimo moj zet misli, za druge žene ič ne bi ostalo, ni batak (a pretpostavljam da većina baš na to baci oko) ni karabatak. 

Al' meni za meso prsluci (u množni, zbog rime i intenziteta ravnodušnosti) pucaju, pilići nek druge koke kljucaju! ;)

Gleda me drugarica i divi se kako sam sve (zeleno) uklopila: bluzu, šal, minđuše... Ko bombonica, nasmeja se.
Jadna li je bombonica kad nikog (niko nije bilo ko) nema međ jezik i nepca da je stisne (pa da se njenim sokom zagrcne)! ;)

Ima jedno štene

Moji najmlađi sestrići ludi su za jednim Gišom. 
Giša je jedan mališa što živi u susednom dvorištu. Još ga nisam čula da laje niti kevće. Valjda za to nema ni razloga. Jednom mi je grebao na sobnim vratima, očekujući da ih otvorim i budem gostoprimljiva (koliko i moji sestrići). A jok, sestrići mi ne behu tu, a ja ne bejah raspoložena za društvo. 

A kako stignu, on ih čuje i dotrči. Oni se onda raspomame, tumbaju ga, jure, odnose, donose... a on trpi. Što ti psi znaju da budu mazohisti! (Istina, Staša samo obigrava oko brata i kučeta. I ciči od sreće, maše rukama, ali ne usuđuje se pseto da dotakne.) Vezujući se za njih, i za mene se vezalo. Pre neko jutro ga zatekoh na našoj terasi, leškari na mojim čizmama i čeka... nekog da mu se posveti.

Danas je, međutim, pukla tikva. Giša nije hteo da sluša Ignjatove zapovesti. Beži, pis, rekao mu zato Ignjat. (Napomenuh mu da se psu kaže čibe. I sad ga tera pravilno: čibe, pis!)
Neću pičam s tobom, doviknuo mu. (U, mora da je ozbiljan prestup kuče napravilo kad je dotle došlo, do prekida komunikacije.) I dok je štene, pomireno sa situacijom (ili srećno što je uteklo) kaskalo ka lipi, na granici dvorišta, još je dodao: mamune! A kod Ignjata ti je to najgora uvreda. Samo mu stani na žulj, i pocrveneće ti zadnjica a porašće prohtevi za bananama (ako te, ne daj bože, ne tutnu i u neki kavez). 
Pa što si se naljutio, pitam ga posle. A Ignjat, i dalje uzbuđen, objašnjava i rukom maše: oće padne tu (kroz ogradu, sa stepenica)! C-c-c, na koga li me podseća to neposlušno četvoronožno stvorenje? Stalo na ivicu stepenica, pa bilo u opasnosti da propadne kroz šuplju ogradu, a ne sluša starijega (i iskusnijega).
Slušaj, ti malo štene, o sebi ne umeš da brineš; zahvali mome sestriću što pazi da ne pogineš!

Zanosna haljinica

Vazda ti zavodljivo šapće na uvo: hajde, biće, još samo korak, sad će, tek što nije... dok jednom ne nabasaš na mrtvački kovčeg, s vlastitim imenom.

I kad te u njega polože, ona još malo lebdi nad tobom (jer ona, kažu, poslednja umire), oko nje lebdi njena zanosna prozirna i lepršava haljinica... kojom ti je oči zatvarala (da se ne užasneš, da ne poklekneš, da ne odustaneš... na putu do groba). Prokleta (ili blagoslovena) nada...

Liliputanci u autu

Zet je parkirao auto i skoknuo do prodavnice. Sestra i ja ostale smo unutra s decom. Kako vozač izađe, tako se dvoje najsitnijih smesta razleteše po autu. Ignjat skoči na očevo sedište ne bi li otvorio vrata (valdja je i on hteo napolje), a vrata mu se oteše i načisto razjapiše. Sreća da ne beše nikog da ga tresnu. Majka jedva dočepa vrata (da ih neko ne odvali), pa i sina, te ga silom zadrža u krilu. To ga nije sprečilo (jer ruke mu i dalje behu slobodne) da "da kontakt". Čim ga otrgneš od jednog "dugmeta", on se ustremi na drugo. 
Videći brata u akciji, i Staša mu se pridruži. Jedno skoči desno, drugo levo, jedno cima volan, drugo vuče menjač... pa de ih pohvataj. Najednom nešto stravično zaškripa, pa se unezvereno obazreh. Uključila devojčica brisače. Jao, ova deca demoliraše auto, primetih, sedeći pozadi nemoćno, s ogromnim rancem u rukama. Ko zna šta bi i s nama učinili, da se zet konačno ne pojavi. 
Lepo ih zamišljam kako nas ko Liliputanci Glivera očas posla vezuju unakrst, od glave do pete. Jeste, njih je bilo tušta i tma; Gulver, iako ko slon -- jedan. No ovim našim dvoma ne bi problem bio nas dve i stariju sestru da onesposobe, tj. zarobe, pa da čine što im se ushte (kao da im, inače, to ne polazi a rukom).

Na mestu one grozne hotelčine na Slaviji nekad su bile divne stare zgradice. U Ulici Maršala Tita, br. 41 bila je jedna staklorezačka radnja, s čijeg smo "tavana" moje sestre i ja u detinjstvu najčešće i najradije gledale na Beograd. Ne volim što mi oduzimaju uspomene i ruže grad koji volim.

Kloni se

Odavno sam zapazila tog gospodina. Vazda po biblioteci nekud zuji, trčkara, poskakuje. Sad uz stepenice, sad niz stepenice. Razgovara s bibliotekarkama, sa studentima... I uvek vedar, nasmejan. A živahan ko dečak. Ima i očuvano lice, gotovo bez bora. 

Ne znam koliko bi mogao da ima godina. Jednom sam samo čula izjavu bibliotekarke kako bi bila srećna da tako izgleda u njegovim godinama. Njoj je bar pedeset, pa sudim da bi njemu trebalo biti bar osamdeset. Ali danas načuh kako je nekoliko godina u penziji, negdašnji profesor u srednjoj školi (nekoj). Svejedno, i da mu je sedamdeset, čovek se odlično drži. A načuh i tajnu takve vitalnosti. Hrani se zdravo (pahuljice, semenke...). Trideset godina nije jeo meso. Pošto pomenu Studenicu i neke monahe, uvideh da se duhom bavi koliko i telom. Konačno, govoreći o nekom sagovorniku, reče: ni on se nije ženio, kao i ja. 

Aaaa.... Dakle takoo! Nit ko da mu zvoca, nit ko da mu zapržava (sve redom, ne samo čorbu)! Želiš li duže ostati mlad, hrani se zdravo i kloni se žene ko da je đavo! ;)

Eho

Sestra, onako vozački, gledajući u retrovizor odbrusi nešto vozaču iza našeg zaustavljenog auta. I još dodade, odsečno: marš! I Staša, samo otegnuto i blago, reče isto: m'aaš. 

A gde je bata, doviknu druga sestra iz svog dvorišta. Bata, ponovi Staša. 

Staša, šta si ti, eho, upitah je kroz smeh. Eho, reče Staša.

Ljulju-ljulju-ljuške, legoh poleđuške

Mi volimo da se ljuljamo. I kad čeljad nije besna, ni ljuljaška nije tesna. Jedno mi dete na jednoj nozi, drugo na drugoj... a ja u teškom zanosu. 

Letii, letiii, visokoo... Gore nogee, dole nogee... Zdravoo, šume, zdravoo, ljudiii, zdravo pilićii, i vi ptice, zdravoo svima... Tako mi pozdravljamo sve redom dok letimo tamo i ovamo. 

Malo sam više večeras noge opružila i nagla se unazad. I nakrete  se ljuljaška, jer gde je teže tu preteže. Držim one kanape, držim decu, u svakoj ruci po jedno, i pogledam ka terasi neće li nam neko priteći u pomoć. Ljuljaška ne izdrža, prevrte se na naličje, a tetka, ko izručena, drosnu zadnjicom i leđima o ledinu. No decu ne ispustih, i ni dlaka im s glave ne zafali. Jesu, ali na meko, pali. 

Ignjat odmah skoči na noge i ispod klackalice pobeže u kuću, hitajući da ostale izvesti o dramatičnom događaju. A Staša, kao i tetka, nastavi da leži gde se zatekla, zbunjeno gledajući kako se cerekam (dok mi noge, oslonjene o jogunastu ljuljašku, još uvis štrče). Onda napokon ustade i pruži mi ruku, da pomogne (baš bi me pridigla). 

Utom na terasi spazih zeta kako telefonira. I ič ne haje što svastika po vazduhu nožicama maje.

Tamo gde će biti Beograd na vodi, mora neki auto tlo da oslobodi. Za brisač mu prikačili obaveštenje: Molimo da uklonite vozilo iz zone gradilišta. U izostavljenoj zagradi prećutano: da ne navlačiimo sad fantomke (onda nikog ne molimo). ;)

Večita tinejdžerka bez "problema"

Čestitajući rođendan jednom mladom gospodinu, ne odoleh da ga malo bocnem. Ju, gospodine, još malo pa tri banke, omatorilo se! A, daj, nemoj da mi brojiš, prihvati on šalu, i tobože zakenjka. De ne sekiraj se, mladiću, koja decenija gore-dole, ništa to ne menja (ja sam ti živi dokaz). A kako nije, proli fiktivne i virtualne suze slavljenik, mada se ja osećam mlado. Jašta, sijaset je s takvim osećajem u kovčeg položeno.

Blago tebi, reče, ti i dalje sijaš ko tinejdžerka. (Zato što ja drugo i nisam. Što bi rekle moje sestričine, kad objašnjavaju vršnjacima neobičnost svoje tetke: i tetka je dete, kao oni; možda se to spolja ne vidi, ali iznutra... Druga deca klimaju glavom kao da razumeju.) A šta ću, gust mrak moram nečim da nadvladam (sijam, pazim kud gazim, pa u starost ne padam).

I jedna me fina ženica nedavno upita koje sam godište. (Khm, khm...) A potom primeti: koliko žena tvojih godina (to stvarno zvuči kao da već treba štap u ruci da nosim... što ne mora da bude loše, njime mogu da mlatnem one koji mi stanu na žulj) može da se pohvali takvim izgledom? Nemaš problema ni s kilažom, ni s licem, ni... (Sa zakonom?)

Ni s muškarcima nemam problema. Kako ono omiljeni lik mog zeta kaže: pare nisu problem -- para nema.

Religija oduvek donosi više zla no dobra. Poklaše se da dokažu čiji je veći. 

Miriše bagrem, i šta bi više?

(Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti...)

Legla je

Od usta do usta (zaposlenih) kroz prodavnicu (da mi date milione, ne bih se setila koju, iako često u nju zalazim -- ne gledam preda se no u sebe vazda) pronosila se jedna vest. 
Najpre prodavac stade pred kasu. Gleda mlađanu koleginicu i značajno se osmehuje. Ne čuh da išta reče. A ona poče da mu zahvaljuje i osmehuje se od uva do uva.
Utom stigoh na red, taman da čujem kako mlađana prodavačica prenosi primljenu vest starijoj: legla je! (Ko, gde, kome, na šta? Na ruku, rudu, rame, na grudi...? Valjda pazi da se ne nagrdi.) Još jedno lice obli se radošću.
Aman, da je žena koja legla, ne bi tolika radost u kolege bila. Da je svaka od ovih  legla (pred kim, ili bar da odmori dušu), ne bi takav bio užitak. 
LEGLA JE, omiljena rečenica zaposlenih ljudi, što plate čekaju kao ozebao sunce, a skrckaju brže no keks. Legla je, sada možeš da gurneš karticu u bankomat! ;)

Hodam (brzo), srećna sam

Često mi neko napomene kako hodam brzo (pa ne može da me prati ili tek onako primećuje). A uglavnom nikud ne žurim (niti znam gde ću da stignem). 

Ne grabim kilometre no vreme koje svakom na ovoj planeti istekne (pre ili kasnije). Grabim šansu da bezmerno koristim one mogućnosti koje će većini (pa možda baš i meni) jednom biti umanjene ili uskraćene. (Jasno mi je da niko sad o tome ne misli, ali desi se da nekima i vrata kuće jednom postanu daleko.)

Katkad vidim i mlade ljude koji jedva miču nogama. I prestravim se... od pomisli da jednom neću moći da se popnem uz stepenik, jedan, a kamoli, kao sad, na koji god mi je sprat volja (dobro, nisam imala potrebe da se penjem više od petog). Užasne me mogućnost da neću moći da se popnem uz merdevine, na drvo, da (po)trčim i (po)skočim... 

U redu je da hodaš sporo, ako ti prija, ali samo kad znaš da, poželiš li, možeš da ubrzaš, bezmalo da poletiš. Ali da se jedva krećeš jer ne možeš drukče neizmerno je tužno čak i kad to nisi ti. Zato hodam, brzo (a nikud ne žurim), dok mogu. I popnem se na drvo kad god mi se ukaže zgodna prilika. Znam da mi ta sposobnost nije zauvek data.

Kaže mi drugarica da uvek pomisli na mene kad stavi neke od mindjusa (načinjene mojom rukom) ili ima gramatičku dilemu (ne znam li da rešim, znam da je iznađem). :)

Vanredni pohod Deda Mraza

Hvali mi se danas Ignjat da mu je Deda Mraz doneo pok'on, bager. Stvarnoo (lepo od njega), iznenadih se. Ili je ohoho poranio ili se negde opario, pa rešio da poklone duplira (onima kojima inače daruje; meni, dakle, sleduje udvojeno ništa... a možda, ko zna, možda napokon shvati koliko sam ja svih ovih godina DOOBRA).

On je gore, pokaza mi Ignjat kroz prozor auta na nebo, on ima z'ezdu. Kanda na nekoj zvezdi s proleća jezdi (a irvasi malo planduju i preživaju).
Pa kako je bio obučen, pitam, nije valjda u onom zimskom odelu (duša da mu se skuva). Neee, on ima b(r)adu. Ma, dobro, bradu, ali nije valjda leteo go? Daa, potvrdi moj sestrić. 

Crkla bih od smeha da sam se pozabavila zamišljanjem tog gologuzana. Jaše nag na zvezdi (na irvasima bi se takav gadno nažuljao il' ojeo), a nebom mu landara... džak s poklonima. Obratite pažnju ovih dana: mesto zvezda padalica, možda kapne koji dar (kad kažem dar, mislim na dar, ne na onu stvar).

Košulja i muž koji nedostaje

Htela sam tati da kupim košulju, s belim i žutim kockicama, ali ne nađoh svoj santimetar. Dali su mi ga u radnji, pa sam zaključila da će košulja pasovati (ako ne tati, nekom drugom, naći ćemo kome).
Na kasi me prodavačica potom upita: Koji vam broj nosi muž? (Koji, bre, muž, čiji muž, otkud meni muž, ja nemam muža...) To mi je za tatu, rekoh, po drugi put.
Izgleda da ću celog života morati da govorim: ja nemam muža... Ako jedan ipak ne reši da bude moj. I ako ja ne rešim isto.

Možda prodavačica misli da je dezen za mlađe (nije prikladan za očeve, bar ne ovolike dece), ne ide da se sedamdesetogodišnjak tako žuti. Ali moj tata ne robuje predrasudama (naročito kad mu ja biram garderobu).
Čovek je onoliko mlad koliko se mladim oseća (samo da se u ogledalu ne gleda)... i obojen koliko mu duša (ili ćerka) ište.

Malo bupe

Čim spazih nešto ljubičasto na štenderu, odmah ščepah, jer i drugi su vrebali novu robu. Ispostavilo se da sam ugrabila ljubičastu suknju s cvetićima, duuugu do zemlje (baš kako volim, da mi se jedva prsti vide, a i to samo kad iskoračim). I, onako odoka, delovalo je kao da je upravo moja veličina.

U kabini je navukoh preko glave i kanda nešto zape oko grudi (ne, ne pokušavam da vas obmanem i impresioniram). Jao, kravo debela, prekorih se u sebi, ne možeš da obučeš (ovakvu divnu suknju). Međutim, prođosmo kriznu zonu i tad skontah: budalo, pa nisi ni otkopčala rajsferšlus.
Prepričavam posle drugarici situaciju i gunđam zbog stomaka (valjalo bi da se malo sputa). A drugarica ne vidi u tome problem, kaže: pa dobro, ti imaš grudi (onda to drukčije izgleda, postoji neka ravnoteža)...
Ma da, pa da dovodim decu u zabludu. Pre neko veče Staša me po stomaku pljeskala i radosno klicala: malo bupe, malo bupe! Nije to dupe (a nije ni malo... al' šta dvogodišnje dete zna) nego stomačina, rekoh. (Nisam očekivala da to jasno ponovi.)
Dakle, ko ima grudi (kakve-takve, a to je jedino mesto gde su masne naslage dobrodošle), može slobodno i zadnjicu spreda sebi da dozvoli. Sve dok suknja može da se navuče.

Kako si s'atka

Ignjat mi beše u naručju i, nestrpljiv, navaljivao je da izađemo napolje. Ajmo setamoo, AJMOO setamo! Ali ja nemam kapu (da se od sunca štitim), tobože sam se bunila, dok mi se svojom glavicom prislanjao uz čelo i trljao mazno kao jare.

IMAS kapu, reče, slatko se smešeći. Obod njegovog kačketa i nad moju se glavu nadnosio. Tako bi dovoljna zaštita oboma bio. 

Potom kačket skide i stavi ga ovlaš na moju glavurdu. Kako si s'atka, nasmeja se. Kako si s'atka, reče s'atko ko da govori mlađem od sebe. (Kad Staša obuče neku haljinicu, recimo, on je isto hvali: kako si s'atka, Staša!) A kako si on s'adak, čovek da ga pojede!

Da l' mi je Sokoštark krišom uzurpirao sobu? 

Kad god se kući vratim, po podu zateknem čokoladne bananice: nenačete, načete, prepolovljene, s omotom, bez omota... koji su takođe razbacani. 

Zbog omota se srdim, a bananice kupim (prstima pa ustima) ko one proždrljive spodobice u igricama.

Kad bi me slatkiši (ne) zanimali ko muškarci, kako bih ja vazda bila vitka (da ne kažem -- sva bih se usukala). ;)