Moji najmlađi sestrići ludi su za jednim Gišom.
Giša je jedan mališa što živi u susednom dvorištu. Još ga nisam čula da laje niti kevće. Valjda za to nema ni razloga. Jednom mi je grebao na sobnim vratima, očekujući da ih otvorim i budem gostoprimljiva (koliko i moji sestrići). A jok, sestrići mi ne behu tu, a ja ne bejah raspoložena za društvo.
Giša je jedan mališa što živi u susednom dvorištu. Još ga nisam čula da laje niti kevće. Valjda za to nema ni razloga. Jednom mi je grebao na sobnim vratima, očekujući da ih otvorim i budem gostoprimljiva (koliko i moji sestrići). A jok, sestrići mi ne behu tu, a ja ne bejah raspoložena za društvo.
A kako stignu, on ih čuje i dotrči. Oni se onda raspomame, tumbaju ga, jure, odnose, donose... a on trpi. Što ti psi znaju da budu mazohisti! (Istina, Staša samo obigrava oko brata i kučeta. I ciči od sreće, maše rukama, ali ne usuđuje se pseto da dotakne.) Vezujući se za njih, i za mene se vezalo. Pre neko jutro ga zatekoh na našoj terasi, leškari na mojim čizmama i čeka... nekog da mu se posveti.
Danas je, međutim, pukla tikva. Giša nije hteo da sluša Ignjatove zapovesti. Beži, pis, rekao mu zato Ignjat. (Napomenuh mu da se psu kaže čibe. I sad ga tera pravilno: čibe, pis!)
Neću pičam s tobom, doviknuo mu. (U, mora da je ozbiljan prestup kuče napravilo kad je dotle došlo, do prekida komunikacije.) I dok je štene, pomireno sa situacijom (ili srećno što je uteklo) kaskalo ka lipi, na granici dvorišta, još je dodao: mamune! A kod Ignjata ti je to najgora uvreda. Samo mu stani na žulj, i pocrveneće ti zadnjica a porašće prohtevi za bananama (ako te, ne daj bože, ne tutnu i u neki kavez).
Pa što si se naljutio, pitam ga posle. A Ignjat, i dalje uzbuđen, objašnjava i rukom maše: oće padne tu (kroz ogradu, sa stepenica)! C-c-c, na koga li me podseća to neposlušno četvoronožno stvorenje? Stalo na ivicu stepenica, pa bilo u opasnosti da propadne kroz šuplju ogradu, a ne sluša starijega (i iskusnijega).
Slušaj, ti malo štene, o sebi ne umeš da brineš; zahvali mome sestriću što pazi da ne pogineš!
Neću pičam s tobom, doviknuo mu. (U, mora da je ozbiljan prestup kuče napravilo kad je dotle došlo, do prekida komunikacije.) I dok je štene, pomireno sa situacijom (ili srećno što je uteklo) kaskalo ka lipi, na granici dvorišta, još je dodao: mamune! A kod Ignjata ti je to najgora uvreda. Samo mu stani na žulj, i pocrveneće ti zadnjica a porašće prohtevi za bananama (ako te, ne daj bože, ne tutnu i u neki kavez).
Pa što si se naljutio, pitam ga posle. A Ignjat, i dalje uzbuđen, objašnjava i rukom maše: oće padne tu (kroz ogradu, sa stepenica)! C-c-c, na koga li me podseća to neposlušno četvoronožno stvorenje? Stalo na ivicu stepenica, pa bilo u opasnosti da propadne kroz šuplju ogradu, a ne sluša starijega (i iskusnijega).
Slušaj, ti malo štene, o sebi ne umeš da brineš; zahvali mome sestriću što pazi da ne pogineš!
Нема коментара:
Постави коментар