Pre neki dan Maša i ja obnavljale smo lekcije iz sveta oko nas (kako glupav naziv za školski predmet!).
Lekcije behu o biljkama, životinjama i ljudima. Jedna od odlika životinja je, rekoh dok je Maša pokušavala da ugrabi koji trenutak za hvatanje zjala, da se pare i imaju potomke. Kako to, upita ona (zjala se odmah, s olakšanjem, praćaknuše iz njenih ruku, pošto joj popusti stisak, a povrati se pažnja). Pa ovaj, vode ljubav, khm... spoje im se tela, mislim... znaš... Tako i ljudi, natera me đavo da promrmljam (sebi u bradu, ali šaputanje o plođenju uvek je nedovoljno tiho da promakne onom koga osobito interesuje).
A kako ti (ne), odmah se, ozbiljno, nadoveza ona. Ja se ne parim (potrudih se da zvučim odlučno i sasečem svako njeno dalje raspitivanje o mom (ne)parenju)... i nemam potomke, jasno ko dan. Da bi se ostvarila mogućnost pod B, mora prvo da se ispuni uslov pod A. Ljudi imaju mogućnost da se pare (ako im je volja), ali i slobodu da se njome (ne) koriste (i izazivaju osobito interesovanje svojih sestričina i šire okoline.
Нема коментара:
Постави коментар