Već drugi dan prolazim kraj onih štandova, gde mirišu pljeskavice i jede mi se pasulj. (Živo me zanima recept po kojem ih spravljaju i kakve biljke ko meso stavljaju.)

 Ljudi koji odoka uvek problem vide samo u drugima ne mogu ni pod mikroskopom videti da je problem u njima samima.

 Kad te neko voli to obično nema mnogo veze s tobom i tvojom izuzetnošću već s njegovom sposobnošću da voli i odlukom da voli baš tebe.

Ovih dana ja nosim samo kratke suknje, vrućina mi.

- Hoćeš da izazivaš - našali se moja drugarica.

- Hoćeš da upecaš nekog - prognozira moja krojačica.

A, ako ćete verovati, mene taj lov ič ne zanima. U protivnom, valjda bih dosad upecala neku sominu.

Uostalom, kad bih zabacila udicu, drukče bih mamce ja koristila. (Uzgred, ako kad i upecam šta, ja se time posle dugo sladim. Mogu ribe iz reke same da iskaču - ne primećujem.)

 

 Kad kasno dođem kući, najviše volim što ne moram da skidam šminku,  a i zube sam već oprala. :)

 

Uđem i salu i svi me gledaju. Možda što nosim fasciklu pa misle večeras da ja najavljujem film.

Niko ne zna da idem s probe hora i da su mi unutra note.

 Ostanite lepotice - ne dopustite da vas neko sretne uživo!

 

Ljudi uporno pokušavaju da mi nametnu svoju istinu.

A zašto ti ne veruješ u šta mi verujemo, zašto ne govoriš što i mi, zašto se ne ponašaš kao mi, ne kličeš našim idolima?

Zato što postupam isključivo u skladu s razumom.

Zato što sto konja ne trči brže od jednog. Njihivo ništanje probija mi uši, ali ja kaskam svojim tempom i u pravcu koji smatram pravim. Sama-sama, nije mi problem. Mada se osećam usamljeno i tužno.

 

Priča sestra kako je proletos pomagala strini: - Jurile smo sat vremena za nekim mangulicama!

- Baš ste bile gladne!

(A i te krmače danas sve ko da treniraju atletiku: dok ti padnu šaka - izgubiš apetit.)

Već nekoliko noći, kaže majka, ona i otac s terase gledaju sovu na ljuljašci.

Oni svake noći gledaju. Ona svake noći doleće i ponekad hukne.

- Merka koga će, mene ili Živadina - ubeđena je majka. (A ko zna, možda sam joj ja zapala za oko?)

- Pa koliko merka - podrugnuh se - tri godone džedži na jelovini, dosad bismo svi poumirali! (Precizne su i tanane te onostrane merne sprave.)

Uglavnom, niko neće da se ljulja (dok ja ne nađem vremena).

 

 Da ponekad ne putujem autobusom, ne znam kad bih stigla da razmišljam.

 

Mlada rođaka rezala je živu ogradu, a ja se uputila na svečanost pa zastadoh da proćaskamo.

Kad pomenuh da smo Sofest i ja dosad slavili istu cifru, ona se zbuni: - Čekaj, koliko ti imaš godina?! Ja sam sad u šoku!

- I ja, al" šta mi vredi!

- Ni u snu ne bih pomislila...

- Ni ja, sestro, ali činjenice ne mogu da menjam.

(Mada, krštenica me ne može sprečiti da izgledam 15 leta mlađe. Sve je OK dok vlastite godine ne pristižem.)

 

Znate kako se ja našminkam?

Stavim jedan karmin pa skinem.

Stavim drugi karmin pa skinem.

Maskaru nemam. Ili ne znam gde je

Obučem ljubičastu haljinu pa mi oči ko procepak. I to je to.

 Najtužnije na ovom Sofestu je što naš predsednik dočekuje i pozdravlja goste "sam".

 

Staša: - A zašto ti toliko voliš slatkiše?

Ja: - Pa volim! Srećna sam kad ih jedem. A zašto ti toliko voliš slatkiše?

Stađa: - Pa sva deca obožavaju slatkiše!

Ja: Eto,

Staša: Ali ti si tetka!

 

Staša je kupila punu kesu slatiša.

Ja: - Kad ćemo da jedemo te slatkiše?

Staša: - Kasnije.

Ja: - Pa kad kasnije?

Staša: - Kasnijee, moraš malo da se strpiš! Prvo večera! (Sreća pa misli na doručak.)

 Negde poslepodne Ignjat se pojada: Ceo dan sam u priirodii! Moram malo da igram plejstešn.
(Ne valjda s prirodom preterati.)

 Staša: Ne treba da imaš posao!
Ja: Što?
Staša: Zato što onda nećemo imati vremena da se igramo.

Ne mogu (mirno) živeti s ljudima koji, videći sebe kao bezgrešne, vazda greške u drugima traže.
A osuđena sam na to.

 KOLIKO su vam neophodne nove haljine, bluze, sandale... videćete ako vam, samo na jedan dan, isključe vodu ili struju.

 Pola sata mi u prozor lupa jedan jelenak.
Da znate što sam umrla od gušenja.

Ignjat (gleda mi u mišice): - Jesu li ti to sve mišići?

Ja: - Jok, to je samo salo.

Ignjat: - E jbg. A mnogim ljudima su to samo kosti. (Stisneš, a ono čvrsto. Pa se diviš mišićima, a ono kosti.)

 

Lepo je kad spadaju kilogrami, ali ne i suknja. ;)

Kad se pere crno

Kako u mestu gde žive danima vode ne beše, a kad beše - žutela se, blago rečeno, ko smilje, zet je dovezao sav prljav veš da sestra kod nas izopira.
Ona je sve prebrala, pa, da omanji  gomilu, odlučila da mu "crninu" vrati jer to se i žutom vodom može prati.
Kad se zet našao kod kuće, sestra se ušuška na krevetu i zavali u jastuk pa ga pozva na Viber, s namerom da mu da instrukcije. Muž joj je s druge strane objašnjavao šta je sve u mašinu strpao. A ona naloži da ubaci i majicu koja beše na njemu, potom i donji deo trenerke...valjda da ništa neoprano ne ostane.
Pa se zasmeja, upozorivši ga tobože da sam i ja u sobi. Odoh da ne smetam! - rekoh sestri i zatvorih vrata za sobom. 

Za svaki slučaj odlučih da se prebacim u kuhinju. Ne znam ja šta oni imaju na umu i šta je sve crno zet odenuo.

Na ručku posle nastupa neka starija gospoda našla se nasuprot meni i mladoj koleginici. Jedan od njih kanda je u mladosti bio neki šmeker: uporno se trudio, uglavnom prosipajući fraze, da bude duhovit i privuče pažnju. Tobože je preko stola recitovao Jesenjinove stihove kolegi. A potajno pogledao ka nama. Jedna od nas (pogodite koja) za to vreme mazala je kajmak na domaću lepinju i sa zadovoljstvom žvakala pomfrit, ič ne mareći ni za šta sem tanjira. Druga je povremeno iz učtivosti uzvraćala kratkim komentarima.
U jednom trenutku ostareli šeret (kojeg niko nije obavestio da mu je voz davno prošao) izjavi: - Žena je nešto najlepše što je Bog stvorio!
Baš u tom trenutku meni se povelik kolut krastavca zaglavi u ustima. Očito beše pravi trenutak da se viljuškom naruši patetika.
Žena s krastavcem (seckanim, doduše, usitnjenim, istranžiranim - naglašavam, da mašta ne poleti) u ustima nešto je najlepše što je stvorio Bog. Nasmejah se u sebi samoironično tom prizoru, kojeg drugi i ne bejahu svesni.

Ju, tata već povadio beli luk, a strina i majka eno pletu vence.
Kako vreme leti!

Maša: Halo!

Ignjat: Halo!

Maša: Mi smo završile s glumom. Gde ste vi?

Ignjat: Kod babe. Sad ćemo da dođemo po vas.

Maša: Nemojte da dolazite! Idemo da pojedemo sladoled.

Ignjat: Dobro, zovite kad završite. (Meni, kad prekide vezu.) Boli nas guza!

Mnogi su mi rekli da bih mogla svaki dan ovako.

Volela bih da mi to ponove uveče kad se nakanjujem da skidam šminku. 

Da im objasnim zašto NE BIH mogla. ;)

 Najburnije je reagovala moja sestra Kaća
Stala da me poveze pa kad sedoh i spazi mi izbliza lice, povika: - Gde si ti pošla tako lepa, je li?!
A idem redom... jutros nastup, večeras mala matura... pa dokle stignem, dugo je do jutra...

Zet pošao na fudbal, ali ne beše mu pravo da me poveze. Složi se tek kad rekoh da me vozi do onog (zna on kog) puta, a sama ću se peške spustiti do kuće.
Krenemo, a on nagazio na gas, leti.
- Šta je, kasniš na fudbal?
- Kasnim... Nije se meni išlo, ali prošli put sam samo jedan termin propustio i posle me bolele noge.
- A, hoćeš da nabiješ kondiciju!
- E, četrdeset godina! Ja sam nekad mogao da trčim po sat vremena, sad ne mogu 25 minuta!
- Pa jeste, ozbiljne godine. Videću kad ih dostignem.
- Da - složi se i on - videćeš kad dođeš u moje godine.
(Ja rođena deceniju nakon njega, ali još nemam ni trideset.)

 Moja ovogodišnja želja: da deset dana samo ležim u čistoj zelenoj posteljini i ćutim.
Stanite, daanii, stanite, noći, stanite, godiinee!

 

Tek kad se vratih s hora videh da imam samo jednu minđušu. Druga mi zvezdica ostala kod kuće. (Da mi je glava na kopčanje, i ta bi se oteturala u neko ćoše.)

I niko mi to nije rekao! - progunđah više za sebe.

- Bože, šta li su o tebi mislili?! - valjda se zabrinu majka.

Šta su mislili? Verovatno da opet nešto izvodim. Na meni je čudno samo ono što nije čudno.