Na ručku posle nastupa neka starija gospoda našla se nasuprot meni i mladoj koleginici. Jedan od njih kanda je u mladosti bio neki šmeker: uporno se trudio, uglavnom prosipajući fraze, da bude duhovit i privuče pažnju. Tobože je preko stola recitovao Jesenjinove stihove kolegi. A potajno pogledao ka nama. Jedna od nas (pogodite koja) za to vreme mazala je kajmak na domaću lepinju i sa zadovoljstvom žvakala pomfrit, ič ne mareći ni za šta sem tanjira. Druga je povremeno iz učtivosti uzvraćala kratkim komentarima.
U jednom trenutku ostareli šeret (kojeg niko nije obavestio da mu je voz davno prošao) izjavi: - Žena je nešto najlepše što je Bog stvorio!
Baš u tom trenutku meni se povelik kolut krastavca zaglavi u ustima. Očito beše pravi trenutak da se viljuškom naruši patetika.
Žena s krastavcem (seckanim, doduše, usitnjenim, istranžiranim - naglašavam, da mašta ne poleti) u ustima nešto je najlepše što je stvorio Bog. Nasmejah se u sebi samoironično tom prizoru, kojeg drugi i ne bejahu svesni.