Zet pošao na fudbal, ali ne beše mu pravo da me poveze. Složi se tek kad rekoh da me vozi do onog (zna on kog) puta, a sama ću se peške spustiti do kuće.
Krenemo, a on nagazio na gas, leti.
- Šta je, kasniš na fudbal?
- Kasnim... Nije se meni išlo, ali prošli put sam samo jedan termin propustio i posle me bolele noge.
- A, hoćeš da nabiješ kondiciju!
- E, četrdeset godina! Ja sam nekad mogao da trčim po sat vremena, sad ne mogu 25 minuta!
- Pa jeste, ozbiljne godine. Videću kad ih dostignem.
- Da - složi se i on - videćeš kad dođeš u moje godine.
(Ja rođena deceniju nakon njega, ali još nemam ni trideset.)