Buba u tiganju

Viidi, uFatio sam bubu, pohvali se Ignjat, poturivši mi pod nos roze plastični tiganj, u kojem se buba, izvrnuta na leđa, uzaludno koprcala.

Hoću pecem, da jedemo, poveri mi svoj plan. Jao, ja nešto nisam gladna, taj ću obrok ipak preskočiti, potrudih se smesta da izvrdam da mi se sitna buba (žilava i hrskava) zaglavi između zuba. I poslah ga (s neskrivenom zluradošču) u kuhinju, da domaćicama pokaže lovinu.

Mećutim, one nisu imale razumevanja za njegove kulinarske sklonosti i neobičan ukus. Samo nešto gadljivo promrmljaše i odvratiše pogled. Ona crvena buba, bljak, reče sestra. (A da je drukče obojena, valjda bi se oblizala.)

U tom manevrisanju buba drosnu na pod, a neko je, nesrećnu (i nepečenu) zgazi. Međutim, Ignjat je očas posla u dvorištu ulovio novu (da se sred tiganja i pola litra ulja cvrčeći ljulja).

Jednonogi čovek-pauk

Prilikom jedne šetnje (po primorskom šoping centru, baš smo našli gde ćemo) Ignjat spazi nekog malog kineskog Spajdermena (a ko da je bitno, i taj se, jednako spretno, pentra po zidovima i veša o paukove mreže).
Istog dana poneo ga je u Čanj. I smesta prionuo da ga zatrpava u pesku. Ignjate, nemoj, zaboravićeš ga, upozorih sestrića (a bogami sam i sama za sudbinu tog čoveka-pauka strepela). Zakopaćeš ga, pa nećeš znati gde je. Ignjat me naravno nije slušao. Navalio onom lopatom ko da je grobar.
Pred polazak kući, dograbih i spajdermena da spakujem, kad shvatih da je nesrećnik jednonog. U tom silnom tumbanju (te u pesak, te iz peska) Ignjat je obogaljio čoveka, za sva vremena (da budem iskrena, kukovi su mu nešto bili labavi, možda su ga godine stigle). 
Kopali smo i kopali naokolo, ali od noge ni traga ni glasa. Sad će tako kljakav morati da se pentra kojekuda. Ovih dana leškari u borovoj šumi kraj mora, te se oporavlja. Sluša zrikavce i leči dušu (a nogu je zauvek izgubio).

Šanse da danas nekome uskočiš u kadar gotovo da ne postoje: svi kamere okreću ka sebi!

A kad mi kraj glave u vodu bućne konj od trideset godina i sto trideset kila, pa more tumbe okrene i silna voda pljusne na mene, tačno bih ga zadavila! ;)

Pljusnu me (tuđa) deca morskom vodom po glavi,pa iskezim zube u osmeh i kažem: ništa, nema veze. A istrgla bih im nogu da mogu! ;)

Ja mislim da se Isusu i ćaletu mu želudac (koliko i meni) prevrće od glupavih "potvrda" na Fejsbuku da si istinski i vernik nad vernicima.

"Napiši ako je Sveta Petka tvoja zaštitnica." Valjda ona treba da bira štićenike, a ne obrnuto? "Ako je Isus dobrodošao u tvom domu (kako nije; tu niko nije ostao bez kafe i ljubazne reči), napiši u komentaru da". Pa kad krenu potvrdne rečce, sve velikim slovima. Ko ne otkuca DA pada u nemilost pomenutoga. A kad se Hrist uloguje na Fejsbuk, pa vidi koliki bi ga ugostili, ima smesta da zaredi od vrata do vrata. (Pazi, možeš da se kockaš i ignorišeš zahteve, ali ne nadaj se da će to njemu promaći -- snosićeš posledice zbog tajanstvenosti i uzdržanosti na Fejsbuku). Ili jedan napiše amin, a potom još šest hiljada osamsto šezdeset tri isto: AMIN. 
Ne znam kako sveci i Svevišnji reaguju na tu bljutavu patetiku na društvenim mrežama, ali ja dobijam dijareju (barem figurativno).

Četvrtog dana letovanja kanalizacija nam se zapušila. Ili već nešto. Tečnost koja nije mirisala na dobro razlivala se terasom. 
Kućepazitelj je odmah zvao sve redom. Jedan nema sajlu, drugi nema vozilo, treći nema vremena (može tek ujutru), četvrti nema volje, a peti nema pojma...

Dakle, stvarno su oni Crogorci ko iz vica, ne radi im se, našalih se.
A šta ćemo: stisli noge, pa trpimo (dok se situacija ne razreši; narod kaže: drži vodu dok majstori odu, mi držasmo tako noge dok ne dođu). 
Kad eto ti predveče čoveka, u napola elegantnim pantalonama, u belim cipelama. Samo mu o ramenu visi torbica (ko da opis iz prethodne rečenice ne izaziva dovoljno podozrenje prema potencijalnom majstoru); ni sajle, ni klešta, ni rukavica... Srećom, kad se primače, prepoznah taksistu iz susednog dvorišta. Došao samo da da instrukcije crkvenjaku (našem kućepazitelju; ako ne uspe problem sa zapušenim cevima da reši sam i uz pomoć odgovarajućih stručnjaka, mogao bi da urgira kod Svevišnjeg). I opskrbljen novim saznanjima, kućepazitelj reče da će, čim mi odemo na plažu, zasukati rukave, uzeti crevo u ruke i produvati zapušenje. Tako je valjda i uradio. U svakom slučaju, mi smo se uveče uobičajeno tuširali, pa ako grad oplavi -- oplavi.
A jutros sabajle došao onaj koji je obećao (em je od reči, em ranoranilac). Po dvorištu bazao, nešto čačkao, pa je valjda napokon kvar i otklonio.

Nakon što stigosmo s plaže na parking i popakovasmo se u auto, ja navukoh naočare za sunce (beše oko podne i znala sam da će me sunce nervirati). Negde usput Ignjat me, verovatno čudeći se (a možda i zabrinut za moje zdravlje), upita: Ko ti je to polomio? (I ajd što ti je polomio, nego što ti tako nosiš, verovatno je mislio.)
Ma ne znam, bile su se polomile, pa je neko namestio. Ali kako on sad vidi ono što je bilo? Skinuh naočare da vidim o čemu se radi. Kad ono: jedno staklo imam, a drugo nemam! I petnaest minuta bar dotad gledah (levim okom kroz ljubičasto staklo, desnim kroz prazan okvir), a ne primetih razliku. 

Što ti je zanesenost! Ili sam (biće) ćorava kod oba oka, pa mi svejedno.

Novac u rukama

Jutros preda me banu Ignjat s novčanikom u ruci i odlučno reče: Nasao sam tatin novcanik, sad mozemo vidimo (vidimo ovde znači kupimo) dinosau(ru)se (gumene igračke koje spazismo u Čanju, od po tri-četiri evra, a pet para ne vrede; dobro, šalim se, vrede, ali ništa specijalno)!

I on i mlađa mu sestra samo obleću oko novčanika. Staša se juče dokopala torbice s evrićima, prebrojavala (kao da zna) novac i objašnjavala nam da "mora nesto pupi". Nije bilo sile koja bi joj te pare otela. Novaac u rukaamaa, novac u rukaamaaa moji sestrići vole i čvrsto stiskaju. Oću kupim ovo, oću kupim ono, stalno iskaju. (U stvari, ona hoće pupi, a on puki).

Kad bi čovek mogao i spolja da bude sam koliko iznutra...

Skupite noge

Pod tremom jedne prizemne morske kuće  u noći su sedeli: jedna žena s mužem i jedna bez muža (što trenutno beše otišao do kupatila).
Ženi s mužem učini se da je spazila slepog miša, pa se uznemiri. Žena bez muža takođe se prepala (valjda što kraj nje ne beše zaštitnika): Jao, može da nam uleti u kosu (u mojoj porodici neko odavno širi famu o tom frizerskom manijaku)! Zato je glavu smesta uvila u peškir.
Prisutni muž obe samo upozori: Skupite noge! Ne znam da li se brinuo za žene ili miša: ko zna u kakvom bi se bezdanu zaturio (ako bi ginekološke sklonosti imao taj miš).

Ko livada

Gde svi šetaju gotovo goli, ja volim da se odevam. Juče se do plaže spustih u dugoj i prozirnoj (a divnoj, kako drukče) haljini i zelenim papučama, s narandžastim šeširom i zelenim nanogicama. O ramenu mi je, naravno, zelena torba visila. Pa nek sad neko odvrati pogled, ako uzmogne.
Kraj šetališta neki su klinci s tatom igrali fudbal. I dok jedan otrča za odbeglom loptom, drugi, onaj manji (otprilike trogodišnjak) zatrča se ka meni, kao u transu, izvikujući: tetoo, tetoo, tetoo... (Tata se stidljivo smeškao i nije micao s gola, a ni sprečavao svog mladunca da uskoči u naručje najmanje deset puta starije žene. Što ti je tolerancija!) Srećom, uzdrža se od prisnog kontakta.
Treba ga razumeti: teta zelena ko livada (koju nema ko da kosi; sve bi to samo travu pogazilo)!

Jutros sam na plažu otišla pre ostalih. A kad su i oni stigli, pitali me: Ima li nekog frajera za tebe? (Možda misle da ko rano rani dva frajera grabi. Što bih inače u zoru, s podočnjacima, ustajala.) Ko da se to nalazi na putu... ili plaži... ko da se bere na drvetu, spada s borova poput šišarke(tine) koja je jutros za koji centimetar omašila glavu moje sestre... (A to možda uopšte nije loša metoda (za prinuđivanje jogunastih usedelica da odstupe od svog samotnog blaženstva): šibne te u glavu, pa ne znaš za sebe. To meni treba, da me izbaci iz ravnoteže.)

S plaže sam se vratila posle ostalih. I kad sam stigla, pitali me (opet zetov rođak, radoznaliji je i uporniji od njega): Jesi li našla nešto za svoju dušu? (Jesam, kako nisam: more, sunce, borove, zrikavce, brda ovijena oblacima...) Ma manite me, rekoh, mojoj se duši ne može udovoljiti (ta ima visoke kriterijume, a i totalno je nezainteresovana). Nema za Rajka kapa (naročito što je navikao gologlav da biva).

Mogla bi da se žrtvuješ, kaže on, bar zbog ove dece, da imaju gde da dođu na letovanje (pa uz njih gratis smeštaj i za pratioce). Baš na to me godinama nagovara zet.

Razumem ja njih: svakom prija da ućari koju stotinu evrića, a što je teško tuđim... gloginje mlatiti.

Stop nasilju

Prekjuče kod Ušća bejah svedok diskretnog staračkog nasilja. Malo ko je to primetio i malo koga bi to zanimalo.
Preda mnom hodahu starac i starica. Izgleda da je ona načinila neku, po njegovom mišljenju nedopustivu, grešku. I zato je morala da bude kažnjena. A ko bi se drugi za to pobrinuo nego on. Muž te tuži, muž ti sudi, ko će drugi. Zato što je muž, zato što je muško. A ti si žensko i tvoje je da pokorno ćutiš i trpiš. Mnogi će ti to reći. I rođena majka čak.
Elem, čiči koji se poteško kretao nije falilo petlje da babu snažno čupne za kratku kosu na vratu. Baka, koja je u kudikamo većoj snazi, samo se po bolnom mestu počešala. Čiča je, namršten, i jezikom morao da zapalaca: marš (ko da se obraća keru, mada se i psima mnogi ljudi obraćaju s nežnošću)!
Pogledah i više nego što je pristojno (zar je matori bio pristojan, da me na isto obaveže?), u neverici (zašto žene, čak i jače, čak i stare, svakako nezaljubljene, to trpe?) za njima dok su se spuštali u prolaz, ona idući korak-dva iza njega, on zastajući, osvrćući se i "bogonjišući".
Da ne zvučim kao neka feministkinja, dužna sam da pomenem i drukču epizodu. Pre dva-tri meseca u Knezu sam s nevericom gledala kako jedna žena i verbalno i fizički zlostavlja muškarca. Ali kad bolje razmislim, možda je to i zaslužio. Kad ne zna da digne ruku, kad ne zna da se usprotivi, uzvrati, okrene leđa, otera u tri lepe... Ona psuje, vređa (majmunčinu jednu), gura ga (iz sve snage, da posrne na ulici)... a on ćutke pati. Ona grmi da se sve trese, on tiho i tolerantno pokušava da je smiri, da se izbori s njenim gnevom. Tužno mi beše da gledam.  On kao kikirezan (oniži, a ne kočoperan), ona za glavu viša od njega, doterana... Verovatno u toj vezi svako dobija svoj deo kolača: on višu i lepšu od sebe, ona niskog partnera dubokog džepa, ali kanda nespretnog -- stao joj je na žulj.
Nasilje je svuda oko nas. Čovek još ne zna kako bi tad trebalo da reaguje (je li OK umešati se, uzeti slabijeg u zaštitu?) i uglavnom gleda svoja posla.

Mrak je sasvim crn i neproziran samo dok ne uđeš u njega.

Komad ili komadići

Dok im muževi i deca bejahu u popodnevnom snu, koknule snajke (moja sestra i njena jetrva) do prodavnice. 

I kupile lubenicu. Nakon pet minuta izneše je na terasu, raspolućenu, u kesi, spremnu za smeće. Ništa ne valja, rekoše, užegla. (A šta ćeš, to ti je, sem za bostandžije, mačka u džaku; dok ne "razvežeš", nemaš pojma šta ti je zapalo.) To stoji od desetog juna sigurno, rekoše posle njihove jače (pa misle i pametnije) polovine.
I posle za ručkom, kad žene pomenuše neke ćevape, moj zet ih upozori: Pazite, nemojte da vas prevare (ko za lubenicu); je li to kilo komad ili...?
Brine mi zet da ih grdna nevolja ne snađe.

Piše mi drugarica: Ne vraćaj se bez nekog frajera!

Ne znam zašto svi misle da je Jadransko (i bilo koje drugo) primorje obećana zemlja za (izbirljive) babadevojke?! ;)

Kad me poprskaju morskom vodom po licu, postajem neuračunljiva. I jedva se uzdržim da ne uzvratim kamenom koji stiskam pod rukom.

Sve svoje sa sobom nosi!
I one pikavce (da ne spominjem ostalo đubre) koje ostavljaš po plaži!

Na plažu je muški deo ekipe doneo klopu, između ostalog picu. Kad je i meni ponudiše, moj zet primeti kako ja picu (naročito te patčiće, od euro, euro i trideset...) ne volim.

Pametna žena, pohvali me njegov rođak. A odmah potom dodade (ne bi li se, tobože, izvadio zbog pogrešnog jelovnika: ja sam hteo da kupim jedan hot-dog... (Ta jela s erotskim asocijacijama i ti muškarci koji vazda o jedom misle! A mene zabole uvo i za jedno i za drugo.)

Uveče dva-triput uzeh šljvu iz kutije i izjavih kako volim tvrde (zato biram, očima), on primeti: nisi ni ti luda!

Eto, šta god da kažeš, sve mora na jedno da se svede: sa seksom se spliće šta god da se jede.

Momak sa aerodroma

Taman sam se uzbrdo uspuzala, a pred brojem osam u Balkanskoj oslovi me, na engleskom, neki Rus. Skontah da traži nekog Djordja (baš tako beše otkucano u mobilnom). 
Pokaza mi telefon s porukama, ali meni to beše lelujavo. Pokaza mi pred vratima zvona s imenima, ali sva bejahu prezimena. Djordja ni od korova. Možda je mislio Djordjević, i to sam proverila, ali nema. Da bih bila sigurna šta hoće, izvukoh iz torbe svoju pink futrolu sa sovicama. On se nasmeja glasno i pre no što izvadih naočare. 
Smešno, a? Hoćeš ti da uđeš ili da doveka džedžiš pred tim vratima? Samo se smej. NIČIJA nije gorela do zore. Malko duže možda, ako slabije čitaš. Ali kad-tad će da utihne i zgasne. Pozvah mu tog Đorđa da siđe do ulaznih vrata, pa đavo nek ga nosi, odoh svojim putem.

Sat-dva kasnije, dok sam s drugaricama sedela u Meku, dobijem SMS.

Hi, here is the guy from te airport. What about dinner at www.primerestaurant.rs Christoph +4917662787326. Šta je ovo, najpre se zbunih, kakva slučajnost (ne srećem ja strance svakodnevno, a pogotovo ne dvaput dnevno).
Onda mi kliknu: koincidencija baš nezgodna. I baš bi bila zgodan mamac, da se ja uopše ložim na momke, na strance, na strance s aerodroma... Da uopšte idem po aerodromima i večeravam s nepoznatima, možda bih nasela. No hvala ti ko bratu, baš sam obedovala i neću skoro ogladneti.
Virus, pomislih.  Onda skontah: kanda je neko dočuo da sam maločas uplatila dvesta dinara, pa rešio da mi i to malo preotme. Trebalo je samo da kliknem na link (i vidim šta mi se za večeru sprema), pada me lepo opelješe (mislim, ne bi se mnogo ovajdili, ali ni to im ne dugujem).

Lelujave aveti

Uđem u sobu da uzmem nešto iz frižidera. I spazim da mi neko za leđima mrdnu. Nisam ništa pila (još od Mitrovdana i tri gutljaja crnog vina) da bi mi se pričinilo. Okrenem se naglo i na tren me prođe jeza: u kući je, sem mene, samo majka, a ona spava (i ne gazi tako nečujno). Pa ni ovo čudo ne gazi. Leti, lebdi...
Kad god kupe te balone s helijumom, ostave ih kod nas u kući. I oni onda danima lelujaju, lagano ispuštaju dušu pred našim očima. Pomalo jeziv, sablasan, beše Ignjatov sunđer Bob, s dušom u nosu, iskeženih zuba. Upleten sa Stašinim jednorogom, kojeg po kući vuče. Skupa me prate i presreću. Uveče se situacija ponovila. Nadžedžili se kraj vrata, pa kad prođem, dobiju neki polet i dahću mi za vratom u onom sumraku.
Sunđeru Bobe, izlazi smesta iz ove sobe!

Toliko volim brda da pomišljam kako sam u prošlom životu (ako ga beše) bila divokoza. ;)

Padnu dve kapi kiše - nema struje (i tako pet sati najmanje); legneš - nema struje; ustaneš - nema vode (ni da se umiješ)!

Kobajagi dodola

Razmišljm još od juče: da l' da se skinem gola i pravim dodola? Da na me pljusnu kapi kiše i čitavoj prirodi lakne, da prodiše. 

Biću kao od majke rođena, da potom budem preporođena. Pa da  rukave zasučem (ko bajagi, jer sam naga), i na posao prionem kad mi se povrati snaga. ;)

Danima se osećam ko kolač od kajsije... u rerni.

Na pola sata pred ponoć izašla sam pred sestričinu. I taman kad bejah pred nizbrdicom, stade neki auto, a iz njega proviri njena glava i ruka kojom me zove da uđem. 

Povezao je drug njene braće. Kaže da mu je rekla: kad vidiš neku ženu, ti stani. Neku ženu, obrecnuh se (iako sam podobro starija od njene mame), marš. (Dobro, žene, dobroo, znaam da nisam devojčica, ali iskulirajte bar jednom; ako mi rušite iluzije, vi nećete biti nimalo srećnije, a ja ću možda biti nesrećnija.) Devojku, ispravi je mlađani vozač. Eto kako dečko odmah kapira (iako je posvuda poprilični mrak). Ženu, hm, videćemo ko će je sačekivati narednih noći.
Posle se ona "vadila". Ko bi reko, kaže, da ti imaš... khm, khm... i pet godina, ja ne bih rekla. Ni ja ne bih (ali ko će krštenicu da ućutka). I nemam toliko iznutra. Pa i ne izgledaš, reče Maja (baš je rešila da povadi fleke). Utoliko bolje, nasmejah se. OK, čekaću te i sutra uveče.

Neko pametno reče: češće su bili u pravu oni koji su sumnjali, ali oni koji su verovali učinili su daleko više.
Što ja uvek moram da budem u pravu? Dosad bih kule i gradove sazidala. Mislim, nije da to (vazda) nisam radila, samo sam ih na pogrešnom mestu gradila, jer i kad se dlanovima zapljeska (bravooo), padaju kule od karata i peska.

Kamuflaža

Pojma nisam imala da tolike (manje ili više) zgodne žene zapravo pod haljinama kriju steznike (kakva li to patnja mora biti na četrdeset stepeni!).

Mnogo sam naivna; ja vazda mislim: što je u izlogu, to je i u radnji (tako bar kod mene: nema laži, nema prevare, pa nek misli ko šta hoće... malo salca tamo, malo ovamo, stomak kakav jeste, nesputan).

A zapravo u izlozima je ono najprimamljivije, pa ukrašeno ii nakinđureno, a staklo besprekorno izglancano, te ti se čini čista bajka pod haljinom drema. A kad tamo: steznik samo, od bajke ničega nema. ;)

Sve upropasti(o)

Beše već gotovo deset, spustio se mrak, kad se zet i sestra parkiraše u dvorište. Ona prva izađe iz auta, dogega se do ljuljaški (na kojima smo majka i ja sa sitnom decom sedele) i strovali se na travu, opruži se koliko je duga (ne kažem ko pola konja, jer mu premašuje polovinu) pred nas. 
Jaoo, poče da se jada, klonula ko da je na izdisaju: ja ne mogu više da izdržim, ja sam umorna, ja... Ženo, rekoh, bila si u kupovini! (A nisi morala, niko ti nije pušku uperio u leđa.) Jesu li deca jela krompir (pečen danas u našoj rerni), upita majka. Ma gde su jeli, zet izvrnuo sve na pod (valjda kad je vadio iz rerne). E, rekoh, taj čovek sve što pipne upropasti (baš danas su mi doterali televizor, kojem se onog dana kad su ga kupili izvalio ekran, dok je zet pokušavao da ga ugura u neku šupljinu ormara, pa mu drosnuo na pod)! I onda mi sinu, pa potkrepih svoju tvrdnju (u trenutku kad i sestra dođe na istu ideju): pa vidi na šta ti ličiš?!
Sestra se, iako umorna ko pas, isceri. A zet, u prolazu, malo je nogom ritnu u zadnjicu ko čovek kad proverava gume na vozilu i spokojno primeti: dobro je (nema razloga za paniku)! Još može da "vozi".

Ima rešenja

Vratili se s mora, pa nas posetili te zasedosmo pod jelovinom. I reč po reč, utrdismo da majka nije spremila ništa za večeru (moglo se svakako štogod po kući napabirčiti, ali to nije to). Moj zet podseti moju sestru da se ni njegova majka danas nije mnogo bavila kuhinjom. (Upekla zvezda, žene su se klonile šporeta ko đao krsta.) Dakle, ni majka ni svekrva nisu spremile za večeru ništa. (Neko će drugi morati da zasuče rukave!)
Daj bože, reče moja sestra mužu, da nam deca zaspe do kuće, da ne traže ništa da jedu.
Vidite, za sve postoji rešenje.

Tetka rolerkoster

Volim leto, volim sunce i volim kad je toplo. Ali sad je odviše vruće za moj ukus. Zato smo se moji sestrići i ja zavukli u kuću. (Ignjat je, usred bela dana, nemajući pojma kakve bi nas muke snašle, tražio da šetamo, ali sam ja odbila.) Umemo mi i unutra da se zabavljamo.
Recimo, ovako: tetka legne na leđa, digne noge uvis, a na stopalima dete... jedno, drugo, pa treće (koje je poveće, pa se brzo strovali). Deca lebde, dižu noge, povijaju se tamo i ovamo... Maša je već pravi akrobata, drži se svojim nogama za tetkine (na tetkin stomak pada joj glava), a tetka tako u jednom času na krevet prilegne, u drugom, skupa s "teretom", poskoči i sedne (pa i tetka ima akrobatske sklonosti i sposobnosti). Izrasla nešto u poslednje vreme, pa em podugačka (ne može se spakovati) em poteško breme.

A katkad tetka zna na obe noge po jedno (manje) dete da stavi, pa se da je rolerkoster pravi. Uuu-uuu-uuu, ciče deca dok ih tetka njiše napred-nazad; uuu-uuu-uuu,  tetka viče, dok noge naglo diže, spušta i razmiče (a nikad se ne zna kad će koju u kom smeru da pomakne, zbog toga je uzbuđenje udvostručeno).
Jedino su se ostali ukućani žalili na buku (njima uvek nešto smeta). A srećna su deca i srećna tetka rolerkoster.

Seme razdora

Juče je mojim sestrićima stigao novi tablet. I jutros već oči povadiše.
Staša hoće  pesme za decu, Ignjat hoće da igra igrice... Vrište, pište, vreče, dreče... a znaju i "ručno" da se obračunavaju (da jedno drugo klepe). Što si kupila ovo seme razdora, prekorih sestru. Ali džaba, već je posejano.

Je li to nama za vrat zaseo neki kolekcionar aviona?

To te june neće mune

Četiri dana bila sam kod drugarice u glavnome gradu. I kanda su to članovi moje brojne familije teško podneli. 
Tako je to kad ne ideš gotovo nikad nigde. A ako i odeš - vratiš se zadana. Ali mene sad ne beše noćima. Tri noći. Što je mnogo - mnogo je.
Tražio me Ignjat. Tražila me Staša, pa sinoć, kad poslednji autobus prođe kraj kapije, i zaplakala (štoo meee neeeeemaa, što me neeemaaa).
Sestrić odrastao me pita: gde si ti? Njegov tata, a moj zet, budući poslužen tortom s breskvama, upita je li to s nekim povodom. Kako negirasmo, dodade: zbunila si me; vidim danima te nema (da po dvorištu šećem), pa sam se pitao da l' da idem po pušku, da razglasim selu (udaade se, jagodooo, udade se, draga dušo)...
Zacerekah se. (Jes', bila, pa se pedomislila; dva-tri dana uživala, pa ni luk jela ni luk mirisala... a kamoli udala se pa se razudala.) Takva bi puška glasnica odjeknula ko grom iz vedra neba. Al' neće grom u koprive.
Ne beri brigu, zete, i mirno tortu jedi: to te june neće mune (a novac za svadbeni poklon ti štedi).

Nekad su komšije služile da od njih pozajmiš so i šećer; danas najčešće "pozajmljuju" internet. ;)

Čovek mi požele da slomim nogu.
I sad imam dve mogućnosti: da se pravim Englez(kinja) ili da kupim štake.

Da sam ja vozač autobusa, i ja bih najviše volela kad mi se pokvari vozilo, pa se ukopam na stanici, zavalim se na sedištu i čitam novine (dok ne stigne majstor). Najslađe su slobodne aktivnosti u radno vreme!

Jovanka

Pre neki dan se pojavila, neznano otkuda. Mjaukala kao luda s one strane puta, iz vrzine. Tata, moolim te, uFati je, govorio je Ignjat. Tata ni pet para nije davao. Mačka je i dalje kukala (iz nekog razloga, da li što beše gladna i žedna na plus četrdeset i preko, da li što su je odvojili od majke, braće i sestara...). Kad se oko jedanaest uveče vratih kući, sretoh svog oca na kapiji, odatle se posveti buljenju po šancu i oko plota. Navali na mene: hajde da je uhvatimo!
Eej, jedva ga obuzdah, mani se, ne radi se to tako. Hajde da je uhvatimo, doviknu potom i  s terase. Ama, čoveče, okani se nasilnih metoda i pusti stručnjaka. Za manje od pola sata mače je grickalo ili pre lizuckalo parčence sira koje sam mu dobacila. Onda sam ga ostavila na miru, a u dvorištu činiju s hranom i vodom.
Sutradan je mjaukalo s višnje. Mislila sam da ne želi da siđe, da se plaši, kanda je nečim istraumirano. Tek predeče, kad se vratih od sestre, shvatih da je zalutalo ko u lavirintu i da ne zna da se izvuče. Odem pod drvo, obratim joj se toplo i nežno, da je smirim, da zna da nisam zla i da joj ništa loše neću učiniti. Ne smedoh odmah da je uhvatim, da mi oči međ onim granama ne iskopa. Zavukla sam se u gustiš i tek pokoju ogrebotinu zaradila. Glava mi beše u krošnji, a noge pod njom i oko njih mi se hvatahu sestrići, buljeći uvis i željno iščekujući ishod. Ja macoo ona mjau, i tako mic po mic, uzmem je u ruku i izvučem iz onog šipražja, što je jako obradovalo moje sestriće. I onda smo je svi mazili, uz moje instrukcije. Neki su je potom i malo maltretirali (iz najbolje namere), kad ja ne vidim. Ali je ona jela i pila vodu.
Danas sam je (iz nekih svojih razloga) imenovala Jovanka. Ignjat je odmah to prihvatio. Staša je polomila jezik. Svi smo je dozivali: Ovanka, Joanka, Oakna.... I onda mi pade na pamet: ju, pa nismo joj utvrdili pol! (Tata se potrudio da to obavi narednog dana, dok sam ja po prestonici bazala. Bingoo!)
Žao mi je, izgleda da će morati tako da se zove. Valjda neće imati krizu identiteta.  Kažu da ne valja oterati mačku koja ti sama dođe. 
Tobože donosi sreću. Gde li ju je ova Jovanka ćušnula, kad nijedan džep nema, pojma nemam. I kakva je to sreća koja ne iziskuje zaprežno vozilo za dopremanje.

Drugarica mi beše prispela iz drugog grada, a rešila da stočić na terasi zaogrne novim ruhom (kojem se sad svi njeni posetioci dive).
Odvedem je u obližnju radnjicu, pa ona prodavačici (uzgred, vrlo nesimpatičnoj i arogantnoj, za razliku od muža joj ili kolege -- nisam utvrdila u kom su odnosu) reče šta želi. Prodavačica nam pokaza nekoliko tkanina za stolnjake (ne zna se koji je od kojeg ružniji) te stade da hvali (ubeđena da nas hvata na bućkalo) kako samo obrišeš ako nešto prospeš. A ja, gledajući sve vreme mrko (i spremna da se usprotivim, ako drugarica, u ovakvoj kupovini, bude omađijana), učtivo (jedva) iščekaš da istrtlja šta ima, pa upreh prstom u posteljno platno sa velikim zelenim i narandžastim cvetovima, od kog sam baš nedavno divne stolnjake napravila.
Prodavačica kanda uvi ustima i zakoluta očima (možda samo verbalno): OVO vam je za stolnjake, a to za posteljinu! U čemu je razlika, upitah (baš me odavno zanimalo zbog tih što povlače strogu razliku). Za stolnjake se uzima ovo deblje, za posteljinu je tanje.
Ti ćeš da mi kažeš šta ću ja na svoj sto da stavim!

Ja sve vidim u očima, reče jedna sestra, govoreći o ljudima i njihovim karakterima.
De pogledaj i moje, ima li katarakte (pu-pu), rekoh. Da iskoristimo tu "vidovitost" za oftalmološki pregled.

Jasno je da svako žanje kako je sejao. Ne razumem samo zašto neki, ostavljajući svoje njive, vazda vire u tuđ ambar (aha, nema fakultetske diplome, nema posao, nema muža, a ni pseta, s pedigreom, nema dece, zlatnih poluga... c-c-c), osim da se samoobmanjuju: što je manje zrna u tuđem ambaru, to im se njihova gomila čini većom i značajnijom.
A, vidite, ni tu nema ravnopravnosti: neko ima najnoviji model kombajna, a neko samo srp u ruci; jedan ima are, a drugi hektare, jedan sejao ovas, drugi pšenicu...
Treći sedeo u hladu, mirisao lipu i meditirao - u život se svoj nije mešao, ništa nije dirao.

Kad na vrbi rodi grožđe

Saputnica u autobusu nedavno proba da me nagovori na promenu bračnog statusa. Lepa si, mlad... (a ne, to nije rekla), zgodna si, vredna si (i na kilo)... što da se osudiš na samoću! (A pametna? A duhovita? A maštovita, a? Ne vide žene to...)
Što da se ne udaš? U stvari, ispravi se odmah, ne moraš da se udaš... ali treba da imaš nekog... (Ko moja nastavnica ruskog iz osnovne što mi pre desetak godina reče da treba da imam nekog za "druženje", pojma nemajući koliko sam "nedruželjubiva".)
Pa dobro, ne sporim ja, slažem se da je udvoje i lepše i lakše (sem kad nije, i tad ne treba da traje). Ajd' porazmisliću, ako od tog može biti ikakve vajde...
Danas me mlada ženica (dok joj oko nogu obletaše malena ćerkica, a oko mojih sestričina), upita: Je li to tvoja (moja je, moja nego šta) ili od sestre? Od sestre, rekoh (jebiga, nisam je ja rodila). A ja mislila tvoja, kanda se razočara ona. I dodade neminovno: Pa šta čekaš? 
Šta čekam?! Limun (zašećerićemo malo; nije zdravo, ali je ukusno)? Bukliju? Da umine ova vrućina, pa da odjurim do banke sperme (i panično zalupam na  vrata: otvarajte, otvarajte ako boga znate, zadnji je čas; ne mogu više narod da sekiram -- daj da rodim, da se muka oslobodim)? Princa na belom konju (što je, po svoj prilici, ćopava raga, koja se jedva vuče)? Sudnji dan? Ili noć (pod okriljem noći to, da ne kažem ono, ipak češće, i ugodnije, biva)? 
Da na vrbi grožđe rodi? Možda tad osvane dan da uskliknem: mir božji, i ja dete rodih!

Ko ima sestru ima i žuljeve

Kad imaš sestru, to je divno (dobro, zanemarićemo ovog puta prepirke i svađe). Pored misli, nožete da razmenjujete odeću i obuću. Ako vam je ukus isti, a vi niste (isto građene), često kupite istovetan predmet.
Protekle sedmice obe sestre su boravile u rodnoj kući. I obe su donele sandale, rozikastozlatne (tako ja vidim tu neodređenu boju), s listićima. Obe su ih nosile i obe, pošto ih izuju, ostavljale u hodniku.
Onda je jedna otišla na more. Druga se potom žalila da su joj sandale mnogo neudobne (kupila ih je prošle godine, kako dosad nije primetila?), te ih odložila i nazula srebrne. 

Danas se prva javila iz Bara: sandale kaskaju za njom, odnela broj četrdeset! Drugoj se odmah vratio osmeh: naravno da su joj neudbobne sandale koje su trideset devet.
Kad imaš sestru, ako vam je ukus isti, možeš i da dobiješ žuljeve (ako sestra ne pazi u čijim sandalama gazi).

Biografija po evropskom modelu

Sa Zavodom za zapošljavanje (ili kako god se to sad zove) nema šale. Imaš da tražiš posao ko bela lala. A da bi ga tražio, moraš prvo da naučiš kako. Odnosno, pre toga moraš da odeš na individualan razgovor, da vide šta bi sve mogao i želeo, jesi li spreman da odmah kreneš u akciju, da dodatno učiš, ako nisi, zašto nisi, i tako... 
Znate li da pišete biografiju po evropskom modelu? Ja... ovaj... ne znam. ('Bo vas evropski model!) Nekad to bilo jednostavno: ko sam, šta sam, kad sam na ovaj svet došla, koju školu završila... Kako stvari stoje, pitanje je dana kad će se organizovati kursevi na kojima će nas, ponajpre nerotkinje i jalovci, učiti kako se prave bebe.
U ala je to sad komplikovano, rekoh (ala ste bespotrebno zakomplikovali, mišljah). Pa neću ja da konkurišem u Evropi (neću ni ovde, samo oni to ne znaju; šta će s tobom biti ko zna, lepotice moja grozna).
Uostalom, šta tu treba znati?
Godine ne pišeš ni za živu glavu (čuh da na to imaš pravo, da prećutiš; jer ako kažeš, sigurno će biti upotrebljeno protiv tebe), sem ako si juče završila srednju školu.
Pa i tad već treba da imaš najmanje tri godine radnog iskustva. Poslodavci su ti kao muškarci što vole da je žena nevina, da nikome pre nije "pripadala", a opet da je vešta i zna da im udovoljni (što ne bi mogla bez iskustva). Jednom rečju, i jare i pare.
Radiš dok ne lipšeš i ne padneš na nos. Ako ti se često (svakih pet-šest sati) ide u ve-ce, stavi pelene.
Klimaš glavom i ne govoriš ako te neko ne pita, a i tad samo aminuješ.

Ne, taman posla, nemaš nameru da rađaš  (a i da imaš, od čega ćeš) i odsustvuješ s posla.
Vezuješ konja gde i čime ti gazda kaže.
Po evropskom ili kakvom god modelu, Kurta će te svakako izrabljivati nemilice dok ga Murta ne zbaci s konja... i preuzme bič u ruke. 

Dok ostali bejahu okupljeni oko kotlića s gulašem ili rasuti po livadici, Ignjat i ja se udaljismo i sedosmo na drveni stubić kraj puta. 
Travnata površina u stvari je obgrljena ogromnom drumskom krivinom nadomak Kosmaja. A stubići na kojima sedesmo valjda su nekakva zaštita, da se automobili ne strmoglave do izletničkog stola.
Ignjat i ja se baš bejasmo spremili da brojimo automobile (trebalo je smisliti nešto dovoljno zabavno da se mane skidanja pomagala), kad jedan gotovo posrte na nas, malo je falilo da nas pokosi. 
Svi se dole zacerekaše. Ovaj, kažu, vozi po travi. Jasno su mi stavili do znanja da meni pripisuju odgovornost za jedva izbegnutu nesreću, odnosno što je vozač izgubio kontrolu i orijentaciju. A prišao nam spreda. Da me video s (golih) leđa (tkaninom nezaštićenih), pa i da razumem. (Nisu neka leđa, al' golo je golo.)

Ženi koja ti saopšti tačan (pozamašan) broj svojih (suvišnih) kilograma možeš verovati apsolutno SVE! ;)

Anonimni mudrac je rekao: "I zlo će jednoga dana čoveku dojaditi..."
Mislila sam da je preterani optimista sve dok nisam shvatila da je (jedini delotvoran) nastavak rečenice prećutao: pa kad dohvati trnovu motku...

Bonton i biblioteka

Načula sam ja da će ovih dana biti nesnosne vrućine. I u nedelju uveče počeh da prekopavam ormare, ne bih li utvrdila ima li tamo nečeg ugodnog za takve (ne)prilike. I bi jedna divna haljina, rozikasto-bela, karirana, lepršava, do kolena (krive mi noge, ali baš me briga, bolje da se one vide no da skapam od vrućine; uostalom, to mi je glavni argument za sve mane: neću da se udajem... pa da brinem). Samo sam odstranila podsuknju (ionako izlišnu, od koje bih se džabe kuvala kad haljina nije providna).
Jedino što na haljini nije valjalo jeste grudni deo protkan lastišem. Pa spljeskao me ko pljeskavicu (iako moja drugarica tvrdi da nije jer IMAM grudi... pa koliko god da utežeš, nešto i ostane vidno). 

Ali zato sam danas bila taman kako zahteva bonton u biblioteci: totalno asketski tip, sapetih ženskih atributa. Milina jedna kad obezbeđenje pogleda: sve pod kontrolom, stisnuto, prikriveno, ušuškano... ništa ne uzemirava ostale posetioce. 
E gde bi im bio kraj (dangubljenja) da su sve žene smerne (i zauzdane) poput mene. No to raspusno, izaziva (te golo jedno rame, te oba, te viri kosa, te vire oči...), moraš da juriš, pretiš i ogrćeš.

Ja mislim, reče, kad napuniš trideset pet, da bi bio red da napraviš neku žurku. (Važi; znači, nikad (više). Pare će mi ostati u džepu.)
Kad moj zet diskretno daje komplimente, ne cicijaši na godinama (i deceniju neće da krnji). ;)

Jutros dok sam čekala da se vozač smiluje i otvori nam vrata autobusa, dođoh do poraznog saznanja. Jedna žena reče jednom čoveku: sad svi idu na Staru (planinu), to je nešto novo (o prokleta ljudska žudnja za novim, od kojeg začas naprave staro: šest kafića, trinaest butika i eto ti Beograda).
Pa šta će onda od nje, jadne, biti? Pozlatiboriće je pre no ja stignem da je vidim, prigrlim i kliknem: O, DIVOTOO!

Kad će kraj?

Mene ti moderni crtaći neizmerno nerviraju. Nema jednog u kojem možeš da identifikuješ neko stvorenje. Sva su fantastične prirode, sklepana od više raznolikih životinja. Obavezno zubato, repato, krilato... Stvarno mi se smučilo. Dajte, bre, neko kuče, mače, magare...
Matija me pedeset sedam puta upitao kad se završava film. Malo-malo, a on mi dovikne kroz tamu bioskopa: kad se završava? I jednako toliko ja sam se, pogledavši najpre u sat na telefonu, protegla ka njemu i šapnula nešto: brzo će, za sat vremena, za pola sata, dvadeset minuta... (Moram priznati, film beše neviđeno dosadan, malo je falilo da zaspim. Ali sam računala da to što počesmo treba i da odgledamo do kraja. Uostalom, Mia i Maša nisu odavale utisak da im je dosadno. Zato sam Matiju malo zalagivala, kako ne bi tražio da idemo kući.)
Na kraju projekcije (jedva sam iščekala kraj) Matija podeli oduševljenje sa sestrama: Baš je super film (sa čim se ja ne bih složila)! Kako sad super, bejah zbunjena, a glavu si mi probio pitajući svaki čas kad se završava. Ja sam hteo da vidim kraj, reče on. Pa šta žuriš, uživaj dok film traje! Zato što volim krajeve, odgovori on, krajevi su najbolji. 

Strah me da će jednom listati knjige, ne bi li iščitao samo ili najpre kraj. Uživaće samo kad stigne na odredšte, ne i dok prevaljuje put. Eh, mislim se, a zamisli da je život film. Kad dođeš do kraja, vidiš (nadajmo se) vrata raja! I verovatno se kaješ što si napred hitao i svaki čas nekog "kad će kraj" pitao.

Život mi je upropastila

Kad se dve devojčice, sestre (od kojih je jedna dve godine bliža tinejdžerskom dobu) svađaju, od toga tetki mogu (u najboljem slučaju) živci da stradaju. Svaki čas neka neku gurne, neka nekoj nešto uzme, neka neku čupne, neka se nekoj naruga, neka neku tresne... A onda i u plač brizne... neka... Po tome se zna da su verbalni sukobi poprimili ozbiljne, dramatične razmere. 

Ona mi je život upropastila, jeca Mia, dok tetka stoji, nerada, ali prinuđena da bude sudija. Potom, odlazeći u drugu sobu i zalupivši vratima, kriknu: raspust mi je upropastila!
Polako, Mia, nasmejah se njenoj naivnosti (da ti znadeš šta te jošte čeka), i jedno i drugo jedva da je otpočelo. (Za koji minut već sve čarke zaborave i igru na prekinutom mestu nastave. A onda opet dolazi do dramatičnog razračunavanja. I tako ukrug.)

Neće da dahću

Kad mi se svi sestrići sjate u kući, situacija zna da bude vrlo nezgodna. Po sobi su rasute haljine, majice, pantalone, čarape... Od kreveta do ormara najmanje pet para obuće. Ko god šta skine baci na pod. Kad je još i festival, pa uveče idemo u zabavni park, a izjutra gledamo film, nemamo puno vremena ni da spavamo ni da se spremamo. Probudimo se (najstarija trojka i tetka), pa odmah pohitamo da doručkujemo. Kad kažem pohitamo, to se odnosi na mene, eventualno Stašu, ako pristigne. Ostale treba moliti, da se okane televizora, laptopa, ćorava posla... Ako nisu mrljavi, onda ih sve drugo zanima više od hrane. Požurite, ja neprestano vičem po kući ko mahnita, zakasnićemo. Jesi li jela? Jesi li ti jela? Hajde, idite u ve-ce. Ne, ne, morate, potrudite se, neću da mi to tražite u bioskopu. Ponesite vodu! 
Jesi li oprala zube, pitam Miu. Pa neću nikom da dahćem za vratom, isturi ona preda me i neoprane zube i čvrst argument. Jesi li ti oprao zube, upitah i Matiju. Ali me i on ubedi da neće nikom da dahće za vrat. (Stariji, kad hoće da izvrdaju pranje zuba ili nemaju vremena da ih peru, govore da neće ni sa kim da se ljube. Kad kažu da neće, uglavnom misle da nemaju s kim.) Dobro, onda smo mogli da idemo. Obećali su da se neće ponašati ko manijaci.

Narednih noći možete spavaćice i pidžame da okačite o klin (ne da vam neće trebati, no ih nećete podnositi). A, ako je verovati prognozi, sva je prilika da će im se i gaće pridružiti. ;)

Čuvaj muža da ti duže traje

Neke žene muškarce, njima iza leđa, preinačuju u marvu (kad mu nabiju rogove, on nema izbora). A neke su žene poštene, pa lepo kažu mužu šta ga čeka, tj. šta mu spremaju. I nije da to one iz hira (ili čega goreg) hoće, već iz ljubavi prema partneru i brige za njegovo zdravlje.
Moja drugarica je poverila svom mužu: ti imaš slabo srce, ne smeš da se zamaraš (a valja svojski zapeti... mislim, drva da cepa, jeste, da, daa), moram da nađem nekog mlađeg! Nije to, dakle, zarad njenog užitka i zadovoljstva, već za njegovo dobro.
Kako su neke žene požrtvovane (i prefrigane, mora se priznati).

Zabušavanje i markiranje

Iako beše rano jutro, pretpostavila sam da će kasnije prigrejati. Zato sam se umotala u zeleni šal i stavila zeleni šešir.
Ima ljudi koji ženama zure u dekolte, ima onih koji se čude njihovom odelu (čak i kad su do grla zakopčane). A kojekakvi radnici krajputaši (kraj puta kopaju, kraj puta zidaju, putem asfalt izlivaju, kraj puta zjala hvataju...) zure u sve bez razlike. 
Ja nisam ni primetila poglede, ali bagerista (s uzvišene, privilegovane pozicije) jeste. Zato (kroz poluosmeh, doduše) opomenu (i ujedno prekori) mlađanog kolegu: pumpa je na OVU, a ne na onu stranu; nisi došo u lov, da markiraš (ja u toj alegoriji dođem lovina, ali nema te zamke ni puške koja bi me učinila lovačkim trofejom), nego da gledaš poso! 
Ko da on nije došao i na poslu zabušavao s istim razlogom.

Poučna horor priča

Jedne festivalske noći moje sestričine i ja vraćale smo se iz bioskopa uz brdo. Neki auto nas prođe, pa stade i stuknu unazad do nas. Pognuh glavu da vidim s kim imamo posla (ne vozim se s nepoznatima, pa ni sa svim poznatima). 
Komšinice, reče vozač, hoćeš gore sa mnom. Komšija kog prvi put u životu vidim (ili ga pod okriljem tame ne prepoznajem). Bogami, s tobom ni gore ni dole. Učtivo zahvalih, uz "izgovor" da hoćemo da prošetamo. Na moje sestričine to je ostavilo poseban utisak i osećaj pomešanog užitka i strave, ko pri gledanju horora. Imao je ružne zube i jedno oko veće od drugog, reče starija. Sve si ti videla za ono kratko vreme! (Da ne pređosmo na drugu priču, do kuće bi imao rogove i rep preko celog zadnjeg sedišta.) Koji minut kasnije priznale su da su to za asimetrične oči izmislile. Možda je hteo da te ukrade i ubije, rekoše polušapatom. A zašto mislite da bi vas izostavio, nasmejah se (a one tobože zadrhtaše od straha). Čovek je, rekoh, verovatno samo hteo da nam pomogne da prevalimo brdo. Ali uvek treba imati u vidu i druge (nemile) mogućnosti, te se uzdati u se i u svoje kljuse (tj. tabane).
Dok su moje sestričine pomenutu situaciju iskoristile za konstruisanje horor priče, ja sam u didaktičke svrhe. O tome im se stalno govori, ali konačno su i videle kako se postupa kad neko nepoznat hoće da ih poveze.

Onda ćemo tatu

Stočići nam u dvema sobama služe kao pomagala, tj. merdevine: Ignjat i Staša, skupa ili svako ponaosob (kako kad) popnu se da vire kroz prozor. Tako se danas Ignjat, razgledajući okolinu, setio kako je ujak prekoputa pekao prase (što je na njega ostavilo jak utisak, očigledno). Zoran peče p'asee, reče (donekle očarano). Malo prase, primetih izležavajući se bezvoljno na krevetu, kako mu nije žao. Nee, pobuni se Ignajt, velika guda, ona k'mača! (Poenta: nije neka šteta niti žalost... sem što je meso manje ukusno.) Zatim nastavi da se priseća (a i mašta, jer od uspomena, naročito jestivih, ne živi se): tata peče p'ase, peče meso. Pa kako možeš, Ignjate, opet navalim da ga kritikujem. Mi g(l)adni (kad creva krče, moralna načela stradaju), ljutnu se on (pokušavajući da me ubedi u ispravnost postupaka svojih, očevih, ujakovih i svih onih koji vole prasetinu). Kako ti nije žao, malo prasence, navrzla sam se ko smrt na babu. Nee malo, ispravi me on, veliko! Znači pečete mamu, nisam odustajala, biće prasićima žao, mama će im nedostajati. Dob'oo (kad si navalila), ko iz topa bubnu Ignjat (izgubivši već strpljenje, malo je falilo da se za glavu uhvati zbog te tetke što se mesnim proizvodima protivi), peći ćemo tatu.

Nije prase tikva bez korena, naći ćemo nekog (ako ne u užoj, onda u široj svinjskoj familiji) nad kim tetka neće naricati.

Skupljači perja ii kiseli kupus

Taman se udubih u Skupljače perja, ni po sata nije prošlo, a ljudi iz poluprazne sale počeše da izlaze. Odmah mi bi čudno. Nemoguće da su toliki razočarani filmom. Sigurna sam da su na projekciju došli samo oni koji su znali šta ih čeka.

Potom na vrata kroči postariji gospodin i zamoli nas da svi napustimo salu. Ako je i rekao, ja nisam razumela razlog. Saznadoh to tek u holu, od drugih posetilaca. Pukla cev (za gas,plin, šta li)! A zato je "mirisalo" ko prosuta kaca kupusa! Osećam ja, a ne pitam se otkud kupus u ustanovi kulture. Dok meni dopre do mozga da nešto ne valja, ode mast u propast (za svadbarski kupus i zemljani lonac ič ne osta). Kaže moja sestra potom: mogli su svi da izađu, a ti sediš, gledaš i izgoriš (pu-pu)! Uzmemo li u obzir moju zanesenost, to nije daleko od istine.

Da prođeš ko bos po trnju i nije strašno (povadiš trnje, izvidaš rane i tabanaš dalje). Ali zamalo da prođemo ko da nam je Hitler organizovao "projekciju". Il' su mogli nas mesto perja da skupljaju! ;)

Naš hor je treći put pred publikom nastupao okružen šumom. I prvi put su u publici bili moji bližnji.
Nismo ti čuli glas, rekao mi kasnije stariji sestrić, prosto ljutito. Čuo je to od majke, odmah sam znala. Nismo ti culi g'as, ponovio je i mlađi sestrić. Čuo od starijeg brata.
Sestra me još nazvala otvaračicom usta. Pobogu, ženo, možda ne mogu jače, možda ne umem... Uostalom, ne pevam da se (jače od ostalih) čujem, pevam da uživam.

One što su visoki preko metar i devedeset treba obavezati da u bioskopu sede isključivo u zadnjem (koliko i poslednjem) redu. Tako će se sprečiti fiktivno krvoproliće, jer oni kojima zapadne sedište iza njih jedva se uzdržavaju da im glave ne otfikare. ;)

Ja sam i dalje u šoku (ko da ne znam gde živim). U nekoj normalnoj zemlji to svakako ne bi smelo da se dogodi, ni stoti deo ovog bezakonja.
Više od godinu dana se zna da će Lastina stanica biti srušena, jer se našla na putu peščanim kulama i prodavcima magle (u vidu stambenog prostora u velelepnom Beogradu na vodi; pomama za tom prestižnom adresom jednaka je kao za Nojevom barkom). I za sve to vreme (za koje jedno dete i prohoda i progovori, seljak poseje i požanje žito...) niko (pa ni oni kojima je to posao) nije smislio gde će novu stanicu izgraditi (a kamoli da su je već načinili i osposobili, kako bi trebalo). Ali nikakav problem nije bio da se pristupi rušenju ove jedine postojeće (pre samo nekoliko godina renovirane).
O tome naravno putnici nisu obavešteni (zaposlenima će valjda biti jasno da treba da napuste objekad kad počne plafon da im pada na glave). Nigde na stanici ne beše (ni najsitnijim fontom otkucanog) obaveštenja o planiranom i skorom rušenju. Takvo bi obaveštenje trebalo oči da bode na svim peronima i da stoji najmanje petnaest dana pre no što se prvi put zamahne macolom). Međutim, o tome niko ni reč nije proslovio (ako se ne varam, ni na televiziji ni u štampi). Među putnicima se samo već (ili tek) nekoliko dana šuškalo (neki čuli iz poverljivih izvora, neki vide da se ruše ograde...).
Vidim ja sinoć (oko 21.00) da je neko krdo razvalilo ogradu. I nigde autobusa, a ni putnika. Pomalo jezivo, priznajem. I pohitam u stanicu (pošto napolju ničeg sličnog ne beše), da vidim ima li ikakvog obaveštenja (ko što je normalno). Ovde-onde, spazim neki tekst, pa priđem jednom i udubim se u čitanje. Taman pročitam da su međugradski polasci prebačeni na BAS, a iza stakla iskrsnu službenica. (Ozbiljno su dokoni sad, pa trče za putnicima.) Zanima me gde da čekam autobus, kažem. Gde idete, pita. I potom mi reče da čekam na dolaznim peronima (i otvorim četvore oči). Danas i sutra pristaju tu. A prekosutra, ubuduće, pitam. Ona slegnu ramenima: ne znam.
O, samo što se ne prekrstih! Pa to je kao da nekom padne na pamet da poruši (stabilnu, novu novcitu čak) školu (jer tu hoće da navrati reku i podigne splavove, pa dovede trbušne plesačice), izbaci đake da uče pred školom (i pređu na drugu stranu, jer odleću cigle), danas i sutra... a za prekosutra svi (uključujući profesore i direktora) sležu ramenima.
Elem, ja sam se snašla, uobičajeno sela i kunjala do rodnog mesta. Ali šta će neka baba, neki deda, koji se jedva kreću i ne snalaze ni u onim uobičajenim okolnostima? Poznanica mi jutros prepriča kako je neki deda sa štapom pitao nekog momka (verovatno s macolom, dok mu fantomka beše u džepu jer je vrućina nesnosna) gde staje autobus za Lazarevac. Ovaj mu rekao da ide redom i traži. A deda se pojadao, kako će da ide kad se teško kreće (ja sam kadra i betonski zidić preskočiti, i začas brojeve autobusa iščitati, ali ne može to svako). Na to mu razarač (koji ne misli da će ostariti i nada se da će uvek biti tako silan da boga ne moli, a nemoćne ne voli) odbrusi: onda idi i umri (bolje sam nego da mi preduzimamo nužne mere i navlačimo ono kapče s prorezima za oči)!
Ne znam gde ću sutra naći autobus. Nit koga da pitam, sem ako moram da bazam oko porušene stanice (kao ucveljeni oko pokojnika na odru) i prepoznajem službenike ili ako improvizuju neki šalter za informacije. Možda ćemo se izjutra i s vozačem dogovarati: biću parkiran ispred Bristola, u debelom hladu na Kalemegdanu, na Slaviji kod čuvene,muzički nadarene, fontane (bože, već dvaput sam naišla kad oni mlazevi počnu da luduju, pa to se baca uvis i strmoglavljuje ko besno), tamo gde će visoki zvaničnici pobosti jarbol (veći od svih, da se njime dičimo i ponosimo).
Naši političari su čuveni sa svoga umeća: da stave šlag i dekorativne figurice (Alibaba i razbojnici kojima se broja ne zna), a nisu napravili tortu; da dižu krov, a nisu postavili temelje; da grade Beograd na vodi, dok onaj izvan vode grca u blatu (da ne kažem šta neprijatnije za nos) do guše!
Od kula u pesku, po oblacima, u vodi (kojima će valjda samo Isus da hodi) turistima će zastajati dah (nadam se da će u blizini uvek biti neki čamac hitne pomoći, da ljude vraća u život). Mole se građani da najlon kese, plastične flaše i ostale kojekakve muke guraju pod tepih (recimo neki smotan i ostavljen, polutruo, kraj obližnjeg kontejnera), a strancima ne okreću pocepanu stranu majice i poderane turove (pa budite iole pristojni, majku mu). Dok turisti uzdišu pred velelepnim građevinama, uzdržite se od guranja ruku u kontejner (pa niste došli s robije, pobogu, odložite obrok pola sata)!

Ma da se nosite u tri lepe, i vi i vaš Beograd na vodi!
Samo ruši i obaraj, s fantomkom ili bez nje, sve što ti je na putu, kule (u pesku) da se grade! Gle, Lastina stanica se baš tu nadžogerila! Ruši i to! Koga briga gde će autobusi pristajati i odakle kretati? Putnike, a? Ma ko ih j.be!
Autobuska stanica se ruši, za to se mesecima zna. I niko nije našao za shodno ni da odredi lokaciju za novu, a kamoli da je sagradi pre no što ovu sa zemljom sravni.

Jutros se spuštam niz brdo, kad: auto nizbrdo, auto uzbrdo, a drum uzan. I ja vrdnem s puta, ne pitajući se koliko je to pametno. Tako zagazim u meko blato i isprljam patike (koje sam posle morala da brišem, a imala sam i pametnija posla). I onda pomislim: koja sam budala!
Uvek se ja nekom uklanjam s puta (jer mi je lakše, jer sam mlađa, jer nisam sujetna, jer nisam tvrdoglava kao oni jarčevi na brvnu, jer sam pametnija pa popuštam...). Kad naletiš na nekog jednako spremnog da drugima udovoljava, to zna da bude i vrlo komično. Recimo, sretnemo se, ko pomenuta dva jarca, ali ne na brvnu, već na trotoaru, u prodavnici, u nekom urbanom prostoru (u prirodi -- široko ti polje). I ja odmah mrdnem ulevo (recimo). A on u isto vreme pomisli i učini isto. Kako se nađemo u neizmenjenoj poziciji, samo pola koraka izmeštenoj, ja, sa smeškom, vrdnem desno. Ali i "drugi jarac, predusretljivi (za razliku od onih u basni), pomeri se na istu stranu. I tako se koji minut prebacujemo oboje levo--desno--levo-desno--levo... dok se jedan ne doseti da se u mestu ukopa (jer mogli bismo, neegocentrični, tako letnji dan do podne), a ovaj drugi da iskoristi slobodnu putanju. Ne valja ni s ljubaznošću preterivati (ako nisi spreman da brišeš blato s obuće)...

Znate li šta je na svetu najkrhkije?
Poverenje.
Kad se jednom raspe u paramparčad, ma koliko brižljivo skupljali, te lepili i najsitnije deliće, nikad više neće biti potpuno.

Upravo se bejah vratila s nastupa hora (gore crno, dole belo obučeno -- teške muke za mene).
Baš si lepa sa šminkom, primeti s osmehom Maša. A znaš šta imam od šminke, upitah likujući. Maskaru!
To čime ti misliš da sam našminkana jeste neko (neobjašnjivo, gotovo bezrazložno) unutarnje ozarenje. I kosa malo uvijena (jer sam vlažnu kosu u kiku uplela i tako prespavala noć).
I radost zbog "malih" stvari (drvo, planina, travka, pesma...). I zahvalnost što sam živa, zdrava (ko dren) i prava (tu i tamo), što vidim, što se krećem, što je sunčan dan...
I nada... da u danima preda mnom ipak čeka neko ko bi reko: baš si lepa sa šminkom (ne sluteći da imam samo maskaru i njega)...

Stvarno mi je malo (lažem -- ipak mnogo) muka od patetike i licemerja na Fejsu. Svi se vole neizmerno, svi su jedni drugima najlepši i najbolji. Samo lete poljupci i srca (ko da smo u mesari il' operacionoj sali) na sve strane...
De, oladite malo, života vam! Ili molim Fejsbuk da obezbedi i druge organe: rado bih jedan, rečitiji od ostalih, razaslala na par (stotina) adresa.

Najveće tajne na Fejsbuku su CENE. O tome se krišom, samo u inboksu, govori.

Ovo me na Fejsu izluđuje.
-- Može cena?
-- Inbox!
Pa, jebote, ko na pijacu: jednom ovoliko, drugom onoliko, a?!

Iskreno, ona fontana pred Hramom daleko je impresivnija. Bar čujem šum vode, a mogu u nju i ruke da turim. 

Nije nedodirljiva, ko na Olimpu (ili kružnom toku). 

Nit sam vojsku služila, nit sam decu rađala -- o čemu da pričam, čime ljudima da dodijavam?! ;)

Porođaj je boleo

Nije da ja to svesno biram. Tako ispadne. ako može (a uvek može) jednostavno i komplikovano, uvek mi zapadne ovo drugo. Znam da je preko preče, a naokolo bliže, ali se čovek pošteno zamori od tog "okolišanja". Elem, nahodah se jutros sabajle, bazajući ulicama Beograda. Prijatno beše, moram priznati, jer subota je i radni narod još spava, a meni njihovo odsustvo prija. 

I sve se bolje vidi. Tako u prolazu na trotoaru, negde nadomak Kliničkog centra, spazih list novinske hartije. Na njemu krupan, upadljivo obojen (da bode oči i mami na čitanje) naslov. SEKA: POROĐAJ JE BOLEO, KOŠTAO JE... Dok to iščitah već odmakoh koji korak, ali mi ne bi teško da se vratim -- baš da vidim koliko sam uštedela.

4.000 evra! Pa i mene bi bolelo da sam bez tolikih para ostala. Aman, tolike su se žene porodile bez dinara. Kad ti dođe stani-pani, ne možeš ti da se nećkaš i premišljaš (a kamoli pare da prebrojavaš; pa ako nemaš dovoljno, onda ništa, stisni noge i ćuti). Boleo je (gle, čudna mi čuda)! Jok, ti bi da te nigde ne žigne, a dete da rodiš (bez muke se sablja ne iskova)! Ne može hiljadama (čak ni milionima) evra baš sve da se kupi. Pokatkad ne možeš izbeći sudbinu običnih smtnika.