Biografija po evropskom modelu

Sa Zavodom za zapošljavanje (ili kako god se to sad zove) nema šale. Imaš da tražiš posao ko bela lala. A da bi ga tražio, moraš prvo da naučiš kako. Odnosno, pre toga moraš da odeš na individualan razgovor, da vide šta bi sve mogao i želeo, jesi li spreman da odmah kreneš u akciju, da dodatno učiš, ako nisi, zašto nisi, i tako... 
Znate li da pišete biografiju po evropskom modelu? Ja... ovaj... ne znam. ('Bo vas evropski model!) Nekad to bilo jednostavno: ko sam, šta sam, kad sam na ovaj svet došla, koju školu završila... Kako stvari stoje, pitanje je dana kad će se organizovati kursevi na kojima će nas, ponajpre nerotkinje i jalovci, učiti kako se prave bebe.
U ala je to sad komplikovano, rekoh (ala ste bespotrebno zakomplikovali, mišljah). Pa neću ja da konkurišem u Evropi (neću ni ovde, samo oni to ne znaju; šta će s tobom biti ko zna, lepotice moja grozna).
Uostalom, šta tu treba znati?
Godine ne pišeš ni za živu glavu (čuh da na to imaš pravo, da prećutiš; jer ako kažeš, sigurno će biti upotrebljeno protiv tebe), sem ako si juče završila srednju školu.
Pa i tad već treba da imaš najmanje tri godine radnog iskustva. Poslodavci su ti kao muškarci što vole da je žena nevina, da nikome pre nije "pripadala", a opet da je vešta i zna da im udovoljni (što ne bi mogla bez iskustva). Jednom rečju, i jare i pare.
Radiš dok ne lipšeš i ne padneš na nos. Ako ti se često (svakih pet-šest sati) ide u ve-ce, stavi pelene.
Klimaš glavom i ne govoriš ako te neko ne pita, a i tad samo aminuješ.

Ne, taman posla, nemaš nameru da rađaš  (a i da imaš, od čega ćeš) i odsustvuješ s posla.
Vezuješ konja gde i čime ti gazda kaže.
Po evropskom ili kakvom god modelu, Kurta će te svakako izrabljivati nemilice dok ga Murta ne zbaci s konja... i preuzme bič u ruke.