Jutros sam na plažu otišla pre ostalih. A kad su i oni stigli, pitali me: Ima li nekog frajera za tebe? (Možda misle da ko rano rani dva frajera grabi. Što bih inače u zoru, s podočnjacima, ustajala.) Ko da se to nalazi na putu... ili plaži... ko da se bere na drvetu, spada s borova poput šišarke(tine) koja je jutros za koji centimetar omašila glavu moje sestre... (A to možda uopšte nije loša metoda (za prinuđivanje jogunastih usedelica da odstupe od svog samotnog blaženstva): šibne te u glavu, pa ne znaš za sebe. To meni treba, da me izbaci iz ravnoteže.)

S plaže sam se vratila posle ostalih. I kad sam stigla, pitali me (opet zetov rođak, radoznaliji je i uporniji od njega): Jesi li našla nešto za svoju dušu? (Jesam, kako nisam: more, sunce, borove, zrikavce, brda ovijena oblacima...) Ma manite me, rekoh, mojoj se duši ne može udovoljiti (ta ima visoke kriterijume, a i totalno je nezainteresovana). Nema za Rajka kapa (naročito što je navikao gologlav da biva).

Mogla bi da se žrtvuješ, kaže on, bar zbog ove dece, da imaju gde da dođu na letovanje (pa uz njih gratis smeštaj i za pratioce). Baš na to me godinama nagovara zet.

Razumem ja njih: svakom prija da ućari koju stotinu evrića, a što je teško tuđim... gloginje mlatiti.