Drugarica mi beše prispela iz drugog grada, a rešila da stočić na terasi zaogrne novim ruhom (kojem se sad svi njeni posetioci dive).
Odvedem je u obližnju radnjicu, pa ona prodavačici (uzgred, vrlo nesimpatičnoj i arogantnoj, za razliku od muža joj ili kolege -- nisam utvrdila u kom su odnosu) reče šta želi. Prodavačica nam pokaza nekoliko tkanina za stolnjake (ne zna se koji je od kojeg ružniji) te stade da hvali (ubeđena da nas hvata na bućkalo) kako samo obrišeš ako nešto prospeš. A ja, gledajući sve vreme mrko (i spremna da se usprotivim, ako drugarica, u ovakvoj kupovini, bude omađijana), učtivo (jedva) iščekaš da istrtlja šta ima, pa upreh prstom u posteljno platno sa velikim zelenim i narandžastim cvetovima, od kog sam baš nedavno divne stolnjake napravila.
Prodavačica kanda uvi ustima i zakoluta očima (možda samo verbalno): OVO vam je za stolnjake, a to za posteljinu! U čemu je razlika, upitah (baš me odavno zanimalo zbog tih što povlače strogu razliku). Za stolnjake se uzima ovo deblje, za posteljinu je tanje.
Ti ćeš da mi kažeš šta ću ja na svoj sto da stavim!