Ja sam i dalje u šoku (ko da ne znam gde živim). U nekoj normalnoj
zemlji to svakako ne bi smelo da se dogodi, ni stoti deo ovog bezakonja.
Više od godinu dana se zna da će Lastina stanica biti srušena, jer se našla na putu peščanim kulama i prodavcima magle (u vidu stambenog prostora u velelepnom Beogradu na vodi; pomama za tom prestižnom adresom jednaka je kao za Nojevom barkom). I za sve to vreme (za koje jedno dete i prohoda i progovori, seljak poseje i požanje žito...) niko (pa ni oni kojima je to posao) nije smislio gde će novu stanicu izgraditi (a kamoli da su je već načinili i osposobili, kako bi trebalo). Ali nikakav problem nije bio da se pristupi rušenju ove jedine postojeće (pre samo nekoliko godina renovirane).
O tome naravno putnici nisu obavešteni (zaposlenima će valjda biti jasno da treba da napuste objekad kad počne plafon da im pada na glave). Nigde na stanici ne beše (ni najsitnijim fontom otkucanog) obaveštenja o planiranom i skorom rušenju. Takvo bi obaveštenje trebalo oči da bode na svim peronima i da stoji najmanje petnaest dana pre no što se prvi put zamahne macolom). Međutim, o tome niko ni reč nije proslovio (ako se ne varam, ni na televiziji ni u štampi). Među putnicima se samo već (ili tek) nekoliko dana šuškalo (neki čuli iz poverljivih izvora, neki vide da se ruše ograde...).
Vidim ja sinoć (oko 21.00) da je neko krdo razvalilo ogradu. I nigde autobusa, a ni putnika. Pomalo jezivo, priznajem. I pohitam u stanicu (pošto napolju ničeg sličnog ne beše), da vidim ima li ikakvog obaveštenja (ko što je normalno). Ovde-onde, spazim neki tekst, pa priđem jednom i udubim se u čitanje. Taman pročitam da su međugradski polasci prebačeni na BAS, a iza stakla iskrsnu službenica. (Ozbiljno su dokoni sad, pa trče za putnicima.) Zanima me gde da čekam autobus, kažem. Gde idete, pita. I potom mi reče da čekam na dolaznim peronima (i otvorim četvore oči). Danas i sutra pristaju tu. A prekosutra, ubuduće, pitam. Ona slegnu ramenima: ne znam.
O, samo što se ne prekrstih! Pa to je kao da nekom padne na pamet da poruši (stabilnu, novu novcitu čak) školu (jer tu hoće da navrati reku i podigne splavove, pa dovede trbušne plesačice), izbaci đake da uče pred školom (i pređu na drugu stranu, jer odleću cigle), danas i sutra... a za prekosutra svi (uključujući profesore i direktora) sležu ramenima.
Elem, ja sam se snašla, uobičajeno sela i kunjala do rodnog mesta. Ali šta će neka baba, neki deda, koji se jedva kreću i ne snalaze ni u onim uobičajenim okolnostima? Poznanica mi jutros prepriča kako je neki deda sa štapom pitao nekog momka (verovatno s macolom, dok mu fantomka beše u džepu jer je vrućina nesnosna) gde staje autobus za Lazarevac. Ovaj mu rekao da ide redom i traži. A deda se pojadao, kako će da ide kad se teško kreće (ja sam kadra i betonski zidić preskočiti, i začas brojeve autobusa iščitati, ali ne može to svako). Na to mu razarač (koji ne misli da će ostariti i nada se da će uvek biti tako silan da boga ne moli, a nemoćne ne voli) odbrusi: onda idi i umri (bolje sam nego da mi preduzimamo nužne mere i navlačimo ono kapče s prorezima za oči)!
Ne znam gde ću sutra naći autobus. Nit koga da pitam, sem ako moram da bazam oko porušene stanice (kao ucveljeni oko pokojnika na odru) i prepoznajem službenike ili ako improvizuju neki šalter za informacije. Možda ćemo se izjutra i s vozačem dogovarati: biću parkiran ispred Bristola, u debelom hladu na Kalemegdanu, na Slaviji kod čuvene,muzički nadarene, fontane (bože, već dvaput sam naišla kad oni mlazevi počnu da luduju, pa to se baca uvis i strmoglavljuje ko besno), tamo gde će visoki zvaničnici pobosti jarbol (veći od svih, da se njime dičimo i ponosimo).
Naši političari su čuveni sa svoga umeća: da stave šlag i dekorativne figurice (Alibaba i razbojnici kojima se broja ne zna), a nisu napravili tortu; da dižu krov, a nisu postavili temelje; da grade Beograd na vodi, dok onaj izvan vode grca u blatu (da ne kažem šta neprijatnije za nos) do guše!
Od kula u pesku, po oblacima, u vodi (kojima će valjda samo Isus da hodi) turistima će zastajati dah (nadam se da će u blizini uvek biti neki čamac hitne pomoći, da ljude vraća u život). Mole se građani da najlon kese, plastične flaše i ostale kojekakve muke guraju pod tepih (recimo neki smotan i ostavljen, polutruo, kraj obližnjeg kontejnera), a strancima ne okreću pocepanu stranu majice i poderane turove (pa budite iole pristojni, majku mu). Dok turisti uzdišu pred velelepnim građevinama, uzdržite se od guranja ruku u kontejner (pa niste došli s robije, pobogu, odložite obrok pola sata)!
Više od godinu dana se zna da će Lastina stanica biti srušena, jer se našla na putu peščanim kulama i prodavcima magle (u vidu stambenog prostora u velelepnom Beogradu na vodi; pomama za tom prestižnom adresom jednaka je kao za Nojevom barkom). I za sve to vreme (za koje jedno dete i prohoda i progovori, seljak poseje i požanje žito...) niko (pa ni oni kojima je to posao) nije smislio gde će novu stanicu izgraditi (a kamoli da su je već načinili i osposobili, kako bi trebalo). Ali nikakav problem nije bio da se pristupi rušenju ove jedine postojeće (pre samo nekoliko godina renovirane).
O tome naravno putnici nisu obavešteni (zaposlenima će valjda biti jasno da treba da napuste objekad kad počne plafon da im pada na glave). Nigde na stanici ne beše (ni najsitnijim fontom otkucanog) obaveštenja o planiranom i skorom rušenju. Takvo bi obaveštenje trebalo oči da bode na svim peronima i da stoji najmanje petnaest dana pre no što se prvi put zamahne macolom). Međutim, o tome niko ni reč nije proslovio (ako se ne varam, ni na televiziji ni u štampi). Među putnicima se samo već (ili tek) nekoliko dana šuškalo (neki čuli iz poverljivih izvora, neki vide da se ruše ograde...).
Vidim ja sinoć (oko 21.00) da je neko krdo razvalilo ogradu. I nigde autobusa, a ni putnika. Pomalo jezivo, priznajem. I pohitam u stanicu (pošto napolju ničeg sličnog ne beše), da vidim ima li ikakvog obaveštenja (ko što je normalno). Ovde-onde, spazim neki tekst, pa priđem jednom i udubim se u čitanje. Taman pročitam da su međugradski polasci prebačeni na BAS, a iza stakla iskrsnu službenica. (Ozbiljno su dokoni sad, pa trče za putnicima.) Zanima me gde da čekam autobus, kažem. Gde idete, pita. I potom mi reče da čekam na dolaznim peronima (i otvorim četvore oči). Danas i sutra pristaju tu. A prekosutra, ubuduće, pitam. Ona slegnu ramenima: ne znam.
O, samo što se ne prekrstih! Pa to je kao da nekom padne na pamet da poruši (stabilnu, novu novcitu čak) školu (jer tu hoće da navrati reku i podigne splavove, pa dovede trbušne plesačice), izbaci đake da uče pred školom (i pređu na drugu stranu, jer odleću cigle), danas i sutra... a za prekosutra svi (uključujući profesore i direktora) sležu ramenima.
Elem, ja sam se snašla, uobičajeno sela i kunjala do rodnog mesta. Ali šta će neka baba, neki deda, koji se jedva kreću i ne snalaze ni u onim uobičajenim okolnostima? Poznanica mi jutros prepriča kako je neki deda sa štapom pitao nekog momka (verovatno s macolom, dok mu fantomka beše u džepu jer je vrućina nesnosna) gde staje autobus za Lazarevac. Ovaj mu rekao da ide redom i traži. A deda se pojadao, kako će da ide kad se teško kreće (ja sam kadra i betonski zidić preskočiti, i začas brojeve autobusa iščitati, ali ne može to svako). Na to mu razarač (koji ne misli da će ostariti i nada se da će uvek biti tako silan da boga ne moli, a nemoćne ne voli) odbrusi: onda idi i umri (bolje sam nego da mi preduzimamo nužne mere i navlačimo ono kapče s prorezima za oči)!
Ne znam gde ću sutra naći autobus. Nit koga da pitam, sem ako moram da bazam oko porušene stanice (kao ucveljeni oko pokojnika na odru) i prepoznajem službenike ili ako improvizuju neki šalter za informacije. Možda ćemo se izjutra i s vozačem dogovarati: biću parkiran ispred Bristola, u debelom hladu na Kalemegdanu, na Slaviji kod čuvene,muzički nadarene, fontane (bože, već dvaput sam naišla kad oni mlazevi počnu da luduju, pa to se baca uvis i strmoglavljuje ko besno), tamo gde će visoki zvaničnici pobosti jarbol (veći od svih, da se njime dičimo i ponosimo).
Naši političari su čuveni sa svoga umeća: da stave šlag i dekorativne figurice (Alibaba i razbojnici kojima se broja ne zna), a nisu napravili tortu; da dižu krov, a nisu postavili temelje; da grade Beograd na vodi, dok onaj izvan vode grca u blatu (da ne kažem šta neprijatnije za nos) do guše!
Od kula u pesku, po oblacima, u vodi (kojima će valjda samo Isus da hodi) turistima će zastajati dah (nadam se da će u blizini uvek biti neki čamac hitne pomoći, da ljude vraća u život). Mole se građani da najlon kese, plastične flaše i ostale kojekakve muke guraju pod tepih (recimo neki smotan i ostavljen, polutruo, kraj obližnjeg kontejnera), a strancima ne okreću pocepanu stranu majice i poderane turove (pa budite iole pristojni, majku mu). Dok turisti uzdišu pred velelepnim građevinama, uzdržite se od guranja ruku u kontejner (pa niste došli s robije, pobogu, odložite obrok pola sata)!
Нема коментара:
Постави коментар