Četvrtog dana letovanja kanalizacija nam se zapušila. Ili već nešto. Tečnost koja nije mirisala na dobro razlivala se terasom. 
Kućepazitelj je odmah zvao sve redom. Jedan nema sajlu, drugi nema vozilo, treći nema vremena (može tek ujutru), četvrti nema volje, a peti nema pojma...

Dakle, stvarno su oni Crogorci ko iz vica, ne radi im se, našalih se.
A šta ćemo: stisli noge, pa trpimo (dok se situacija ne razreši; narod kaže: drži vodu dok majstori odu, mi držasmo tako noge dok ne dođu). 
Kad eto ti predveče čoveka, u napola elegantnim pantalonama, u belim cipelama. Samo mu o ramenu visi torbica (ko da opis iz prethodne rečenice ne izaziva dovoljno podozrenje prema potencijalnom majstoru); ni sajle, ni klešta, ni rukavica... Srećom, kad se primače, prepoznah taksistu iz susednog dvorišta. Došao samo da da instrukcije crkvenjaku (našem kućepazitelju; ako ne uspe problem sa zapušenim cevima da reši sam i uz pomoć odgovarajućih stručnjaka, mogao bi da urgira kod Svevišnjeg). I opskrbljen novim saznanjima, kućepazitelj reče da će, čim mi odemo na plažu, zasukati rukave, uzeti crevo u ruke i produvati zapušenje. Tako je valjda i uradio. U svakom slučaju, mi smo se uveče uobičajeno tuširali, pa ako grad oplavi -- oplavi.
A jutros sabajle došao onaj koji je obećao (em je od reči, em ranoranilac). Po dvorištu bazao, nešto čačkao, pa je valjda napokon kvar i otklonio.