Jutros se spuštam niz brdo, kad: auto nizbrdo, auto uzbrdo, a drum uzan. I ja vrdnem s puta, ne pitajući se koliko je to pametno. Tako zagazim u meko blato i isprljam patike (koje sam posle morala da brišem, a imala sam i pametnija posla). I onda pomislim: koja sam budala!
Uvek se ja nekom uklanjam s puta (jer mi je lakše, jer sam mlađa, jer nisam sujetna, jer nisam tvrdoglava kao oni jarčevi na brvnu, jer sam pametnija pa popuštam...). Kad naletiš na nekog jednako spremnog da drugima udovoljava, to zna da bude i vrlo komično. Recimo, sretnemo se, ko pomenuta dva jarca, ali ne na brvnu, već na trotoaru, u prodavnici, u nekom urbanom prostoru (u prirodi -- široko ti polje). I ja odmah mrdnem ulevo (recimo). A on u isto vreme pomisli i učini isto. Kako se nađemo u neizmenjenoj poziciji, samo pola koraka izmeštenoj, ja, sa smeškom, vrdnem desno. Ali i "drugi jarac, predusretljivi (za razliku od onih u basni), pomeri se na istu stranu. I tako se koji minut prebacujemo oboje levo--desno--levo-desno--levo... dok se jedan ne doseti da se u mestu ukopa (jer mogli bismo, neegocentrični, tako letnji dan do podne), a ovaj drugi da iskoristi slobodnu putanju. Ne valja ni s ljubaznošću preterivati (ako nisi spreman da brišeš blato s obuće)...