Mirisne muke

Zatekoh je kako nešto lista. Kaže da je odlučila malo zdravije da se hrani, pa sad traži neke recepte. 

Malo potom u radnju uđe jedna poznanica, zaposlena u fastfudu. Jaoo, kako mirišeš na hranu, ote se gospođi rešenoj da zdravo jede (bezobrazluk: pravi pljeskavice i pomfrit, pa onda, tako namirisana, okolo šeta i pravi zazubice). 

Ne, ti ne smeš da mirišišeš, posavetovah je. Jedino ako ćeš u toj vodi što ti curi na usta sutra da bariš brokoli. Zdrava hrana "ne miriše se" sa zdravom!

Jednoličnost kad-tad dosadi čoveku... Ne mogu na Fejsbuku više očima da vidim savršene žene, savršenu njihovu decu, savršene palate, savršeno cveće, savršene pse (s pedigreom!), savršene sofe... Dajte (smilujte se): čupave kose, skromne kućne haljine, trošne kućerke, neugledne psiće, stare metalne kofe...

Kad biraš "prijatelje" na Fejsbuku, dobro pazi da ti ne promakne neki direktor, upravnik, sudija, lekar, advokat, učitelj, pop, vaspitač... Što više (takvih) prijatelja imaš, više vrediš! 

Njima ugled donosi zvanje (koje ne isključuje, ali i ne garantuje, znanje), a tebi oni!

Samo budi deo čopora i ne boj se. Svaki član čopora ima pravo da veruje da je stoga izuzetan i iznad pojedinca van čopora.

Moje pametne veverice

Na dvorištu smo videli praznu polutku oraha. Ovo je pojela veverica, objasnih im, ona jede orahe. To Stašu i Ignjata podseti da i oni vole da jedu orahe. Iz džaka nakupismo dvadesetak i strpasmo u njihove džepove (imali smo tri na raspolaganju; na svoja dva sam zaboravila).

A kad se u kuću vratismo, Ignjat orahe poređa po kuhnjskom stolu. Dedin staklorezački čekić nađe u fioci tek uz Stašinu pomoć (ona zna babina skrovišta). Potom se posadi tetki u krilo i poče da lupa. On lupa (baš vešto, nego se orasi batrgaju), a tetka čisti, one koji ne odlete na pod. Staša odmah sede na susednu stolicu, ispruživši ruku: i meni, i meni! I tako davah pola njemu, pola njoj, četvrtinu njemu, četvrtinu njoj... Ko jede puno oraha, postaje... šta, upitah? Pametan, dobaci moja sestra. (Hm, čisto sumnjam; mora postojati neka osnova, računala sam da postaje pametnIJI.)
VEVERICAA, istovremeno kliknu Ignjat, radostan što zna tačan odgovor. (Ove moje verovatno u trenerkama kriju svoje repove. Moram i ja svoj dobro da upasujem: strah me da mi ga ne priklješte vratima autobusa).

Celo veče sestrići su me pipkali i lupkali po ključnoj kosti, smešeći se što šuškam. 

Opet me danas boluckalo rame, ili tu negde. A ne može biti upala mišića, ništa fizički nisam radila. Sem ako je što sam sinoć okačila par stvarčica na žicu.Možda se to neki nerv uklještio, ljudi kažu. Ne znam, nova sam, još se ne razumem u te staračke muke. Ali znam jedan čudesni lek...
Čim se domogoh kuće, dograbih roze (slučajno: delotvorna je bez obzra na boju) najlon kesu i u nju ušuškah desno rame. Šta je -- da je, odmah je popustilo.
Onomad se moj otac žalio kako ga boli ruka, nije mogao da je pridigne (sem kad zamahuje sekirom na panjeve). Dok je ležao, nemoćan, a ne baš ni voljan da se brani, hitro mu ćušnuh kesu pod košulju. Bunio se, doduše, i samo tobože, verbalno. Glupiram se, prebacivao mi je. Ali kesu nije micao. I sutradan na posao s kesom otišao. A nije odmah uočio da se kesa pomakla i izvan košulje izvirila. Pitao se da li su to primetili ljudi koje je sretao. I jesu li se oni pitali da li je normalan. Ko da je bitno. Važno da ne boli. Iako moj tata ni za živu glavu ne bi priznao da sam ga izlečila.
Najlon kese se ne jedu, mada ih neki rado gomilaju; ne mažu se na hleb, ali privijaju ko melem na rane.

Mačkino mesto

Mačka, budući u kući jedna jedina, stalno je uzrok sukoba među njima. Obično brat smatra da ima veće pravo da mačku mazi kad on hoće. Sestri dopušta da mačkom raspolaže samo onda kad se on nečim drugim zabavi. 
Ja pokušavam da im objasnim da je mačka zajednička i oboje treba da je maze istovremeno (prostrana je mačka, ima mesta za sve četiri njihove ruke). I stavljam mačku uvek da leži u sredini, između njih dvoje. Ignjat to, doduše, poštuje samo ponekad. Mačka se katkad opire. Jedino Staša prihvata situaciju, jer bi u sukobu s jačim zasigurno izgubila. Večeras Igi uze mačku u ruke, a Staša ga smireno podseti: Igoo, cavi na coje mecoo, na coje mecoo...
Tako mala, a zna za prisvojnu zamenicu svakog lica. pa joj treba oprostiti nepravilnu upotrebu. I zna da mačka ima svoje mesto, tačno između nje i brata. Pređe li, nek i ne svojom voljom, na njegovu stranu, biće rata.

Sad Glumac još ispade Heroj... Blago zemlji u kojoj su svi ćoravi kod oba oka!

Maska

Tata je u kupatilu morao da izbrusi nešto. A Ignjat je morao da gleda (dečaci njegovog uzrasta ne propuštaju takve majstorske aktivnosti). Nemoj, Igi, ovde je prašina, reče mu tata. I Igi ode, pa se ubrzo vrati s rešenjem. Stavio sam masku, reče, sav važan što se zaštitio. 

A kad se tata okrete, vide sina s maskom za ronjenje na licu. Spreman da zaroni u prašinu!

Supine knedle za Stašu

Sestra je javila da Staši pripremimo tri knedle sa supom. I čim je stigla, Staša je za sto sela, pa sve pojela. Ali je htela još. Baba joj ugnježdila još dve knedle, pa i njih Staša slisti.
Potom sam i ja u sobu ponela tanjirić supe. A videvši me kako kašikom knedle seckam, Staša otvori svoja usta i dade mi znak da se na njih kašikom usredsredim. Nekoliko zalogaja progutala, pa odmahnula glavom, ne može više. LJutnula se na Jovanku što neće s jastuka da se makne, a hoće Stašu noktom da takne. Zato sam ja Jovanku uzela u krilo, a Stašino se dupe na njenom mestu ugnjezdilo. Ne posede desetak minuta, dok raskupusa neku knjigu (na kojoj sam ja zaboravila da zalepim listove, prekorila me sestričina), pa skoči s kreveta. Idem da jedem reče, zaboravila sam. 

O ljudi moji, na koga se umetnula, apetit joj ko u džina. U kuhinji je zatekoh za stolom, kako brzo guta dve knedle, jer je mama i tata čekaju u autu. Staša ne nalazi mane ni mesu, al' pred njom se i knedle u supi od straha tresu.

Šećer na kiši

Izmerim ja ujutru šećer, priča tetka, a on dvanaest. Ja se obučem, pa krenem uzbrdo da šetam (valjda se šećer šetnjom izbija). I tek što se popeh na brdo, kaže, poče kiša... 

Istopi se šećer, ne odoleh da budem duhovita (sumornost se humorom izbija).

Nedovoljno zanimljiva radionica

Moji sestrići bejahu očarani što sam u staroj kući načinila "radioniicu" (poslagala oko sebe silne kutije sa šišarkama, kestenjem, grančicama, kojekakvm trakama, kanapima, salvetama, lepkovima...). Između ostalog i zato što je moja radionica i njihova radionica. 

Sestričine su se odmah oprobale u dekupažu na teglama. Jedino je Matija, meni iza leđa, primetio kako je mislio da je moja radonica mnogo zanimljivija.
Kako zanimljivija, pitam ga kasnije, pošto su me sestričine uputile u njegovo razočaranje. Pa tako, objasni on, ko dedina radionica, da ima puno alaataa, da je crno od "masta" (možda nije, ali je ujedno i jezička: uz dekupaže vežbamo i padeže)...Misli Matija da samo mašinbravari i metalostrugari imaju pravo na radionice, osporava to pravo za umetnice.

Ko se mašću ne omasti, kakav mi je to umetnik!

Neka korist i od "Zadruge": roditelji mi nisu gledali "Ćirilicu" (poklapaju se termini, a prioritet je prioritet). ;)

Laktarijum, obećana zemlja

A gde ona radi, upita moj bratić. U laktarijumu, rekoh, masira ženama grudi. (Nešto sam i ja naučila za sve one trudničke godine mojih sestara.) 

Uu, al' je to dobro zanimanje, ne uspe da sakrije oduševljenje. (Kladim se da su ga i dlanovi zasvrbeli). Jašta! A ne treba ti ni prijemni, da se bakćeš i nerviraš. Samim ulaskom u pubertet takoreći postaješ kvalifikovan. I ne sumnjam da bi mnogi tinejdžeri rado i predano volontirali.

Poklopac od šporeta

Sneg je iznenada, nešto malo doduše, napadao. Nije se znalo koliko će izdržati, ali se dalo pretpostaviti da, onako mrljav, neće dugo. Sanke nam ne bejahu pri ruci. Nismo imali ni najlonski džak sa slamom (taj je idealan za sve snežne prilike). Ali mislila sam šta bi moglo da posluži... Hm, hmm... IMAM IDEJU, i tetka je mogla da poviče kao sestrići.
Imam ideju, tj. imam poklopac od starog šporeta. Na njega stavismo podmetač iz dečjih kolica, pa se smestismo Ignjat i ja. I guraj, guraj, miči, miči, što rukama, što nogama, jedva se pleh pomače. Taj prvi put ga odgurasmo niz jedva vidnu nizbrdicu u dvorištu, više po sleđenoj travi no po snegu. Ali već drugi put skliznu kako treba. Spustismo se nekoliko puta.Toliko je Ignjat mogao, nenaviknut na zimu. Dobro što se i toliko ovajdio. Staša tad beše usnula, a dok se probudila, sneg je već iščileo.

Ne samo da se nije javio, no je i odvratio pogled i prešao na drugu stranu ulice.

Fejsbuk mi već odavno liči na crkveni kalendar. Vazda neko podseća: danas je Tucindan, danas je Badnji dan, danas je Božić, danas je Krstovdan... Srećno Bogojavljanje svima koji slave (zahvataju litre vode iz osveštanog bureta pred crkvom... sem ako je sveštenik od onih dovitljvih što sveštaju cisterne), pa i meni (što ne slavim, al' se krstim, i levom i desnom). ;)

Jebote, svima se javio, a moj broj kao da ne zna. ;)

Pogledaj u nebo

Primakla se ponoć, a majka navalila na mene: Izađi pa izađi, pogledaj u nebo... E, samo ako mi s neba padne to što želim!
Sestrić izjavi da će poželeti da bude milioner. E, super, biće onda i za mene, da ne izlazim u pidžami. Kad njemu s neba bapnu milioni (valjda će glavu da zakloni; ne valja kad čoveka pare u glavu, naročito bukvalno, udare), šta će mu toliki, izdvojiće koji i za tetku.

Samo pazi, rekoh, da ti nebesa (ćudljiva) ne podvale: šiknuće te nekim meteorom, da sve zvezde prebrojiš!

Ja(besna što se glupira i odugovlači sa zadatkom, a ja imam i druga posla): Ne pravi se pametna

Maša (samouvereno): Ja već jesam pametna! (Smatra da nema potrebe da se pravi.)

Uslov za ljubav

Staša je nekoliko puta pokušala da se domogne lego kockica u mojim rukama. Ne mogu ti dati, pogubićeš, rekoh. A ona najednom otvori dušu: Ja te vo(l)im... vo(l)im te puno... (Šta joj je, zbunih se. Otkud najednom taj izliv osećanja?) Onda skrsti ruke (da deluje odlučnije valjda): Daj mi p'vo to! (Aaa, tu leži zec!)

Eto, i to je ljubav. Ako mi daš što tražim, volim te i voleću. Ako ne daš lego kocke, onda neću.

Mačka, pet mačića, golub i vrabac

Oni se vazda razvlače oko mačke. Ako nijedno ne uspe da je prevuče na svoje grudi i u svoje krilo, bar da bude u sredini, među njima, pa da je oboje maze. (Da mačku neko pita i čim joj se prilka ukaže, pobegla bi od oboje glavom bez obzira i koliko je noge nose, odnosno gde je najbliže -- pod moj krevet najčešće.) No Ignjat često nije raspoložen za deobu, a jači je i spretniji. Prevuče, kao jutros, Jovanku u svoje krilo, a sestra vrišti i zapeva da joj se vrati "njena" polovina.
Dosetio se brat kako da je umiri i uteši (i skine s vrata), te sladunjavim glasom, sav raznežen, objasni: Jovanka će imati (jednog dana, kad stasa za rađanje i kad se zaljubi, možda u nog crnog mačka što nam i sad oko kuće obleće) PET mačićaa... i ti ćeš MAZITI. (Brat sestri objašnjava kako je, njoj velikodušno prepušten, golub na grani primamljiviji od vrapca u njegovoj ruci.)
Eto, šta si zapela, pet mačića ćeš maziti. Treba samo da budeš strpljiva, da iščekaš njihovo začeće i rađanje. No imam osnova da pretpostavljam kako će Ignjat onda "drugu pesmu" pevati: bar jedan deo Jovankinog poroda Staša će morati i njemu dati. Ili će dati il' će joj oteti.

Neće u krš

Ignjat i Staša igraju se u Mašinoj ili dnevnoj sobi. Gde god oni idu, vuku bager, kamione, automobile, lutke... i sve ih razbacuju po podu. Što ne idete gore u sobu da se igrate, pitala ih majka (da joj se skinu s glave; gore im je soba puna igračaka). Ne možemo, gore je krš, odgovorili (majčin predlog nisu ni razmatrali). A sami su ga i napravili, majka kaže. Možda krš prave, ali vole urednost.

Napisala Š

Maša je sinoć morala da prepiše neki test iz srpskog i u njemu ispravi greške. (U odeljenju nije bilo NIJEDNE petice, zapanjena je.)
Jesi li napisala, upita je majka, banuvši u sobu radi kontrole. Da, ko iz topa i mirne duše, odgovori Maša. Što lažeš, utvrdi majka nadnevši se nad svesku, nisi ni počela. Jesam, pobuni se Maša, napisala sam  Š. Još ostalo: .kolski rad i deset- petnaest zadataka s tačnim odgovorima.

Staša harambaša

Kako uđe u tržni centar, Staša se cima iz naših ruku, pa, uspe li da se otrgne, jurne ko puštena s lanca, najpre na one lizalice kod ulaza. Nije to zdravo, pokvarićeš zube, ubeđujemo je. A ubedimo je tek ako je ko ščepa u snažne šake i odvuče odatle, ne obazirući se na njeno histerisanje.
Onda jurne u najbližu radnju, pa među štendere. Katkad se, s osmehom od uva do uva, vrati do nas, pa opet nestane između majica i džempera. Nekad se s bratom zaigra, pa zasednu na pod, iza nekih silnih rukava i nogavica, da predahnu.
Prošli put je protrčala kroz celu prodavnicu i uletela kao vihor u jednu kabinu, srećom praznu. Danas mi uteče u knjižaru, jedva sam je izvukla. Otima se i propinje, vrišteći: čekaaj, da vidim one sive carapee! Sive čarape u knjižari, ljudi moji! Jedino ako je skoro objavljen neki istoimeni bestseler, a ja nisam dočula.

Rekla je majka da je više nigde neće voditi do proleća. A do proleća biće ona još snažnija, i veća, i brža... ko će joj na put stati, ko je zauzdati.

Kaže mi majka četvoro dece (dvoje još positne) kako najviše voli kad uveče svi legnu, a ona ugasi svetlo i u miru pije kafu. Ne mora da mi kaže kako uz sve to pripali i cigaretu, znam njenu strast.
Ja najviše volim kad konačno legnem u krevet i uzmem na krilo laptop da pišem. Pisanje je moje ispijanje kafe u miru i tišini. Kafu ne pijem, ali pretpostavljam da se moj užitak može meriti s tim.

I evo me, golica me topli dim, mirišem, udišem, srkućem... Preko usana mi se slivaju reči, mmm...

Torte više nema

Juče je moj otac napunio sedamdeset leta. Zato smo napravili tortu s malinama i piškotama. Mojim sestrićma se naročto dopala, pa su je gotovo celu čas posla slistili. Ja, šta ću, morala sam mlađima da prepustim.
Spazivši me kako jedno parče (dok još ima, a jasno beše da neće dugo) jedem, Staša primeti: Ja ca(m) jela puuno to(r)te! A zatim zinu, rekavši AM, da znam kako i njoj treba da dam. (Postupci su joj kontradiktorni malo; torte, stoga, ič nije ostalo.) Jela je, po sopstvenom priznanju, dosta, ali, očito, ne i dovoljno.

Večeras, nakon što s bratom pojede poslednje parče, uzvrtela se po kući za tortom tragajući. Nema više, reče joj baba. Ali ona ne poverova, poče svakog ponaosob temeljno da ispituje. Ima to(r)te, najpre upita dedu, kao slavljenika (veruje valdja da je torta u njegovu čast bila i pod njegovim nadzorom). Nema, kaže deda. Staša se onda opet okrete babi: Ima to(r)te? Nema, ponovi baba. Staša se tad okrete i meni, s nadom da će dobiti zadovoljavajući odgovor (a jedino što je mogla dobiti jeste vrtoglavica). Ima to(r)te? Neema, pojelo se. IMA, odgovori sama, LAŽMETE, pljusnu nam u lice. I uputi se ka frižideru, da lično "snimi" situaciju. (Eee, što je Staši milo, kamo sreće da je u frižideru bilo.)

Kamo sreće da lažemo, i tetka bi se (još kako) rado osladila, torte nikad dosta. Ali nema više, ni mrva ne osta. Ješna familija: dok keks kažemo, tortu s piškotama smažemo!

Teranje krmače

Letos se moji sestrići i ja zatekosmo napolju baš kad je zet procenio da je seksualni nagon njegove krmače na vrhuncu. Krmaču je stoga trebalo preterati preko druma, do kršnog vepra, voljnog da taj nagon zadovolji. (Doduše, ko ga i pita, to mu je posao.)
A krmači je teško objasniti i kud i zašto je gone, da ide desno, ka seksualnom užitku, a ne levo, ka baštama i šumama (možda bi ona radije zemlju rila i po lišću njuškala, ali ko je pita, gazda hoće prasiće). Gde je tera teča, pitali su moji sestrići. Kod momka, rekoh.
Da pripomognemo pri akciji sprovođenja, rasporedih sestriće na ključne tačke u dvorištu i dadoh im instrukcije. Kad krmača kraj njih mine, svako je imao zadatak da napusti dati položaj i presretne je na drugom mestu, kako ne bi utekla (zloj sudbini da vepar s njom ono čini). Ja sam, s Ignjatom na kuku, ostala na bezbednom ostojanju i na drumu, da sprečim probijanje obruča na toj strani. A i zato što Ignjat od svinja gadno strahuje. Nekoliko puta je probao da me namami u kuću, tj. da dezertiram: nosi me maamee, ajdee, g(l)aadan sam, oću jedeem, boli me nogaa... Posle, međutim, i njega obuze zanos od od samog gledanja te trke: krmača dole, da izvrda stražara, stražar pred nju, krmača gore, stražar pred nju... Pa to je, verujte, uzbudljivo koliko i video igrica. Matija (koji najviše od svih vreme najradije provodi uz mobilni i laptop) vazda je, sav zajapuren od jurnjave, vrištao uzbuđen: KAKO je ovo zabavnoo!
Je li i on (taj kojem devojke dovode na noge) zaljubljen u nju, zanimalo je moje sestričine. On je zaljubljen u sve krmače, rekoh, kroz osmeh. Muško, pa alavo, nijednoj ne nalazi manu. Zapanjeno su me gledale ne razumevajući kako. Kako, KAKO? Stoka promiskuitetna!

Krmača je proterana kroz malu kapiju i otpraćena preko druma, a onda već nije imala kud: morala je da legne na rudu, tj. povinuje se izabraniku (doduše, nije ga ona birala, ta privilegija uvek pripada gazdi; a i nema neki izbor, u selu bude tek dva-tri seksualno stasala mužjaka). 
Jedva sam odvratila sestriće od daljeg praćenja. Hoćemo da vidimo šta će da bude, rekoše. To što će da bude nije za vaše oči. Ovde je za vas kraj igrice, viši nivo vam je zasad nedostupan.

Jao, moj nokat

Okupala sinoć mama Stašu, uvila je u peškirče, pa ponela u spavaću sobu. Vidik joj bio skučen, a pojma nije imala da je tata ostavio malo odškrinutu fioku na Ignjatovoj komodi. Zapela majka o fioku, pa sa Stašom u rukama poletela preko kreveta (taj krevet je, inače, odavno ne trpi i vazda joj "podmeće nogu"). Srećom, bila je prisebna i reagovala hitro, bar koliko da ublaži posledice. Uspela Stašu da baci na krevet, a sama se kraj njega prostrla.

Kako je pala mama, pitala sam večeras Stašu. Ko dulek, nemušto odgovori ona. Malo mi se rukama razmaha, da ilustruje situaciju. I pov(r)edila p(r)st. Je li plakala mama, šta je rekla kad je pala, pitam Ignjata. Jeka je: jao, moje notke! Verovatno je u padu rukom tresnula o nešto, pa joj s jednog prsta odleteo nokat sa svežim ljubičastim gelom. A zbog čega žena da se zabrine no zbog estetike.

Da je glavu rascopala, pa stave koju kopču ili hanzaplast i gotova stvar. Da je ruku slomila, pa nosiš malo gips i ruka zaceli. Da je nogu skršila, pa da odleži po meseca, bar da odmori dušu. Ali ostala bez nokta, nesrećnica! A gde će takva felerična međ narod.

Vatra i ništa

Razmišljam nedavno u autobusu... Kraj mene sedi mladić, lep, mlad, zgodan, snažan... a ja načisto ravnoušna, ko kraj turskog groblja, ne primećujem ga (sem što primetih da ga ne primećujem). Kakvo prokletstvo! Valjda...

U pravu je bio Jesenjin... I ništa neće dušu da zanjiše. Niti u drhtanje može da je svali. Ko je ljubio, taj ne ljubi više. (Ko nije, sam je kriv, projurio mu voz.) Izgorelo niko ne zapali. 

Ako je gorelo, pa da se ne žali. Ako je tek tinjalo, i nema šta. Ako se ni razgorelo nije, život vredeo li je?

Bacanje gaća na pevača

Nedavno je jedna domaća pevačka legenda imala koncert u našem malom mestu. 

Kad sam uoči koncerta obavestila dve dame, obe su se obradovale, a jedna od njih u šali je predložila da  (kao napaljene tinejdžerke) "bacamo gaće". Kako pomenuta (a ni ma koja druga, ni pevačka, ni fudbalska, ni teniska, ni svetska, ni lokalna...) zvezda nikako nije moj tip (a ko jeste, ko JESTE?), nisam bila spremna da ulažem toliki napor i krnjim fond gaća.
Ona koja je predložila pomenutu akciju, dosetila se onda da na binu baci zelene gaće, kako bi svi mislili da su moje. Skidam kapu za dosetljivost!
Suludo je oturati gaće koje onaj što mu na glavu (pretpostavljam da je ona meta) padnu verovatno neće s radošću prihvatiti. (Malo ko ne bi hitro otresao glavom i strgnuo ih s lica i očiju.) Uostalom, ako gaće pred kim same ne spadaju (ja, prokleta ili blagoslovena, nosim isključivo one od najstabilnije sorte: ko da su mi s učkurom u mrtvački čvor svezane), džaba sve zalaganje, džaba bogata čipka, džaba naročit kvalitet, džaba najskuplji parfemi.
Na koncertu, sasvim slučajno, dame voljne da se, muzikom dirnute, obnaže, sele su dva reda ispred mene. Držala sam ih na oku i načuljenim ušima: ako čujem zatezanje lastiša, da bežim iz sale pre no što  gaće svuku (budu li zelene, da izbegnem bruku). Nemam s tim zanosom iskustva, ali pretpostavljam da se u sličnim situacijama gaće, brižljivo odabrane, čiste i ispeglane, ponesu od kuće. Totalno je nepraktično i teško izvodljivo skidanje na licu mesta. Osim ako na koncertu stojiš, ako si u haljini, a lastiš ti labav, pa gaće samo sklkiznu preko kolena. I ako je napolju minimum dvadeset stepeni, pa ti neće smetati da osetiš svežinu i slobodu oko genitalija.
Verovatno su niža spoljna temperatura i skučena sedišta naše dame zaustavili u egzibicionističkom naumu. A možda im i muževi (znajući za nemaran odnos žena prema donjem vešu, koji zna da košta ko Svetog Petra kajgana, i njihovo lako padanje u sevdah) nakon koncerata prebrajaju gaće u fioci, pa bi se, onako gologuze, našle u nebranom grožđu.

Palačinke za moje sestriće

Donedavno su moji najmlađi sestrići po svoj prilici verovali da se palačinke isključivo kupuju. Moj predlog da im palačinke napravim, tačnije da ih naparvaimo zajedno, prihvatili su s oduševljenjem. Babu ta euforija nije dotakla. Ona je gunđala zbog brašna koje se rasipalo po stolu i po podu, gunđala, zvocala, gunđala... A mi nismo obraćali pažnu, dobro smo se zabavljali.
I sad malo-malo, a jedno od njih se doseti: ajde p'avimo pakike! Ja možda počnem da se izvlačim i nećkam, ali oni ne puštaju: aajdee... Dok trepnem, već su u potrazi za b'asnom, već u frižideru našli jaja, već jedno polupali...
Pre neko veče taman što sam počela da pečem, pa servirah jednu za Ignjata, a drugu za Stašu. Međutim, došlo je do nepredviđenih problema. Staša se, iz nekog razloga, nadurila. Sedi na stolici, pa pognula glavu i odlučno, kenjkajući, izjavi: Sad neecu pakiku... ja sam se najuutila! 
Ee, ko se ljuti (dok se slatkiš muti), može da ostane gladan! Izabrala si pogrešno vreme i način. Vidi se da je još mlada i neiskusna. (Ne odbija se palačinka topla i ukusna!)

Probirljivost

Na Badnji dan prodavala sam pšenicu, koju sam lično i gajila i ukrasila. Kako imam raznoraznih verzija, ne mogu zameriti ljudima što biraju. A i šta mi smeta: tu svakako stojim, a sunce upeklo.
Jedan mladi gospodin zadržao se u biranju baš podugo. I malo-malo, pa se izvinjava zbog toga. A ništa to meni ne smeta, umirih ga, slobodno birajte koliko vam volja. (I ja u kupovini umem da budem probirljiva dozlaboga i tražim dlaku u jajetu, pa nađem bar dve.)
U tih dvadesetak minuta, dok je on odmeravao i poredio saksije, omote, pšenicu... prosto se zbližismo. Zato bih slobodna i da se našalim: Jeste li tako i kad ste se ženili? (Ne, nije me zanimao njegov bračni status niti me zanimao kao potencijalni mladoženja. Prosto sam htela da se našalim.) Gotovo istovremeno on, kroz osmeh, izjavi: Sreća da sam se oženio pre no što sam postao probirljiv.  (Dakle, s godinama čovek postaje izbirljiviji; sad nema ništa od udaje: kroz mikroskop gledam ja, kao i hipotetički udvarači!)
Da li je bolja ova ili ova, pita me, držeći jednu pšenicu u levoj, a drugu u desnoj ruci. A meni takoreći iste. Nijedna nije savršena i svakoj će se naći neka mana. Nekad nije dobro ni kad je izbor širok, složismo se. (Znamo kako je prošla Birka, što je birala, pa našla ćoravog Mirka. A znamo i za koga je rezervisan otirač. Ali volimo da biramo...)
Konačno odabra jednu, iako još, jasno se videlo, ne beše siguran u svoj izbor. Ako žena bude imala primedbe, može da dođe  i zameni, rekoh. (To ga svakako uspokoji iako je bio uveren da do zamene neće doći.)

I ne bi joj teško. Nakon neka dva sata zaista je došla. Gunđaše što se u to petljao, pa joj doneo nešto neodgovarajuće: pokaza mi pri dnu saksije končić koji se odvojio od jute. Pa to samo secnete makazama, nasmejah se. Razumem da neko teži perfeksionizmu (i sama sam nekad naporna), ali ne da ne razume kako juta nije porubljena i da je normalno da se osipa, te da je makazama to lako srediti.
No dobro, meni to ič ne smeta, uzmi koje hoćeš, dođi ponovo da menjaš, još šest puta, sve mi ravno. Ja išla da naručim pečenje za sutra,  birajući poverava mi ženica svoje muke (jer je za to vreme muž odabrao neadekvatno žito). Izgleda da ste vi zamenili uloge, nasmejah se. A i ona, složivši se. 
Dobro, dobro, pobornici rodne ravnopravnosti: može žena (ako joj volja ili nužda) prase i da nabija na ražanj (daleko bilo), poželjno je i da muž pere sudove, poslove ne bi trebalo deliti na muške i ženske... Ali ja ne bih volela da mi se neko odviše meša u dekorisanje trpeze  i uređenje doma, kao što sama ne bih zalegala pod pokvaren automobil. Živela rodna neravnopravnost i moja estetska nadmoć u domu kojeg nema! ;)

Nesrećna ljubav pseća

Ovo je trebalo da bude humoristička priča o ljubavnom trouglu i psećoj odanosti (oličenoj tek u nekima od junaka). U međuvremenu dobila je tragičan epilog, pa je humor postao neumesan.
On, malen i čupav, već dugo je zaljubljen u tu kučku bio. Kanda mu je ona uzvraćala emocije ili bar naklonost. I porod su zajednički imali. Sve je teklo lepo i idilično dok se na nju nije nameračio i jedan labrador. Zbog labradora je ovog prvog saputnika čas posla zaboravila. Kučka! 
Pa zašto, čudile su se moje sestričine. To vam je, rekoh, kao da se žena najpre zaljubi u nekog patuljastog kržljavka, a onda naiđe neki visok, razvijen, nabildovan... i klecnu joj pred njim noge. (To svim drugim ženama sem meni, ja na mišiće i pločice na stomaku ič ne reagujem. A kad volim -- volim do groba.) 

I Žika, onaj mali i odbačeni, grdno se razočarao. Štaviše, pao je u depresiju tešku. Ne, nije u se sasuo šaku tableta. Izašao na drum i legao na belu liniju. Legao, pa se ne miče, danima ni noćima. Izazivao silne neprilike u saobraćaju. Sviraju automobili, staju, jedva ga obiđu, a on ni da trepne: zagnjurio glavu u šape i ne mrda smesta. Sklonimo ga s druma, on tek ako nas tužnim očima pogleda (gazdarica kaže da su mu istinske suze kapale), pa se smesta i bez "reči" vrati (kanda duboko beše rešen da prekrati muke). Govorili smo mu: Žiko, nije ona jedina, a i ružna je, brate, naći ćeš drugu... A on ništa: na drum pa na drum. Sklupčan i tužan, čitavu sedmicu na asfaltu i dan i noć provodio. (I nije mu to bio prvi put, gazde kažu, da zbog ove iste opajdare život na kocku, tj. asfalt, stavi.) Malo ga kola i lupila, ali se nije predomislio, ostao istrajan u suludoj nameri. Tek kad depresija malo popusti, on sebi dođe i kući pođe. 
Sve nas je to obradovalo. Računali smo da ga je ludilo prošlo, da je preboleo nevernicu i okrenuo se budućnosti (koja svakako od predivnih kuja vrvi: udri brigu na veselje, šta te briga jesi l' treći, šesti ili prvi, šta te briga jesi l' jedini, živi život pseći i ne brini).
No pre neko jutro kad upitah gde je i kako je, ispostavi se da je baš u protekloj noći nastradao, onako kako je želeo, pod točkovima automobila. Neki vozač nije imao razumevanja za njegove ljubavne jade. Ili je zaboravio naočare da stavi (a s tamom se klupko patnje stopilo).
Laka ti crna zemlja, Žiko čupavi!

Jaki mišići

Vidi kako imam mišiće, savivši ruke u laktovima, stisnu ih Ignjat obe pod bradu. Opipavši mu mišicu, iskazah divljenje (kako uvek radim): Uuuu, baš si jak! Šta si jeo kad si tako jak, pitam. Jeo sam sve, s ponosom odgovori on, zamlataravši opuštenim rukama, svee voćee (uvrteo je u glavu kako je voće zdravo i da sve dobro od njega biva)...
E neeću, neću, naljuti se neočekivano Staša, pognu glavu i skrsti ruke, ja nicam jela cupu. Setila se da joj je na stolu ostala ohlađena supa, koju je zaboravila da posrče. Zbog toga su joj mišići svakako slabiji no u brata. Dok se ne vratimo iz šetnje, on će biti u prednosti, a supa u opasnosti -- da je pojede neko drugi.

Normalni ljudi odlasku u krevet raduju se jer ih tamo čeka nečiji zagrljaj. Ja se radujem što ću dočepati laptop i pisatiii. :)

Ja: Da nije tebe, mogla bih da se slikam!

Moj savetnik za Ubuntu: Ja bih ti lajkovao. :) :) :)

Priroda i društvo

Prljav ti je nož, kako si nekulturna, u šali (valjda) prekori muž ženu, treba da te je sramota. 
Moj nož u istom momentu (između predjela i kupusa) stajao , oslonjen o tanjire, jednako musav. I samo pomislih (jer ne volim da se oglašavam za punim astalom, u punoj prostoriji): koliko je ta civilzacijska potreba za šminkanjem i kamufliranjem naporna! 
Treba da jedeš, ali da sve izgleda kao da nisi jeo. Da se svi iza zatvorenih vrata oslobađamo štetnih materija iz svoje utrobe, ali da jedni pred drugima delujemo kao da smo upravo samo brali cveće. 
A ja ne mogu da se foliram: između društva (okova) i prirode, uvek prirodu (slobodu) biram.

Širenje zenica

Drugi dan po Svetom Nikoli otidoh s majkom u Očnu kliniku. Predala žena knjižicu na šalteru, pa sedosmo pred ordinaciju šest. 
U pola osam sedosmo, pa pet sati tu provedosmo. Najpre nam se zadugo niko i ne obrati. A kasnije neka patuljasta sestra poče da izlazi, katkad hodnikom nekud prođe, proslovi štogod, pa onda mi "sklapamo kockice" (nagađamo kakve su vanredne okolnosti uzrok našeg prisilnog poistovećivanja sa sudbinom Estragona i Vladmira). 
Elem, doktorka uopšte nije bila unutra. Odnosno bila je, ali neka "mlađa" (čiji posao, izgleda nije da pregleda one što su prvi put tu, već one kojima je operacija već zakazana, a koji će se pojaviti tek od podne; dotle ona može slobodno da cepa svilu, hvata zjala, bulji u plafon...); čekala se "starija". Starija doktorka radila je ultrazvuk oka. Doktorka radi na tri mesta, reče sestra, očekujući da zato imamo razumevanja i sedimo mirni. Doktorka radi ultrazvuk, a pacijenti koji na to čekaju kao da izviru. Kanda je previše kolega slavilo, pa je došlo do manjka ljudi u belim mantilima. O tome se pronosio glas među pacijentima u čekaonici.
Pred šesticom, gde se čeka na pregled katarakte, pacijente su udostojili jedino širenjem zenica. Sipali im kapi u oči, pa svi žmure, satima. A kad oči otvoriše, ne da su im se raširile zenice, no i oči iskolačile. Sve gledaju popreko: pet sati čekaju, a niko još ne da nije pregledan, no ni prozvan.
Uprkos tome, sestra se u jednom trenu razljuti i naloži da više niko ne ulazi bez poziva. Zamislih je kako unutra sačekuje nepozvane mlatarajući satarom. Izgleda da su i ostali zamišljali slično: niko se više ne usudi unutra da kroči.
I tako smo čekali i čekali. A pacijenata sve više, nemaš gde da staneš (da sedneš ugrabiš ako ko ustane). Jedan od lekara održa kratku pridiku gospođi pred vratima ordinacije, pitajući da li je adekvatno "stajati na bravi". Ne vidi da na jednoj nozi odavno stojimo, to mu se ne čini neadekvatnim, da smo zbijeni ko prasići kad ih seljak u traktorskoj korpi potera na pijac. 
Upoznali jedni drugima sve do šestog kolena. Znam da jednoj gospođi unuk beše u školi, da se unuk plaši uličnih pasa, pa je morala komšinicu da zamoli unuka oko dvanaest da provede do kuće. Zna se ko je već operisao jedno oko i  na kojoj klinici. Pročulo se ko ima mladež na levoj butini, koga je žena ostavila, ko najbolje pravi vanilice, čija je krmača suprasna (Beograd jeste, ali iz predgrađa pohrlio narod s kataraktom)... Zažagorilo se u čekaonici. Tapšu se već pacijenti prisno po ramenima i pozivaju jedni druge na slavu.

Oko pola jedan konačno počeše da prozivaju. Srođeni u istoj muci, suznih očiju, na rastanku pacijenti se izljubiše, bodreći jedni druge zbog predstojećih intervencija.

Ali LAŽEM

Učila Maša o kalendaru, datumima, decenijama... Za domaći u jednom zadatku trebalo je za svaku godinu njenog života navesti neku pojedinost. Recimo,  2009. je prohodala. Jedne godine rodio joj se brat, a naredne sestra (kad nekom krene ko lavina). Jedne godine išla na rekreativnu na Taru, druge na Kopaonik. 

Ali nikako da se setimo nečeg značajnog u njenoj trećoj godini. Prvi put sam išla na planinu, više puta predloži moja sestra, iako to nije istina. Šta ima veze, ko da će učiteljica da proverava, složismo se. (Ono jeste, i nije poenta u tome.)

Ali Maša se sva presamitila, lice joj se prosto zgrčilo od neprijatnosti, te, gotovo plačnim glasom, pokuša da nas odvrati: Ali LAŽEEM!
Bi mi je žao. Što ti je duša čista! Seti se nečeg drugog, rekoh sestri, istinitog. Danas kad većina ljudi (čast izuzecima, kojih svakako ima) mnogo krupnije i pogubnije slaže, a da ne trepne, jadno malo  nevino stvorenjce pati jer ne može bezazlenu laž da iskaže. 

Oj badnjače, badnjače

Pred Božić hrastove šume zgrče se u fetusni položaj, pokušavajući  da se iole zaštite od silnih religioznih  sekira. Drhte od straha jer će ih nemilice čerupati sa svih strana. I da se zna: što veća grana -- to veći  i ponosniji Srbin. Onome koji pred kuću dovuče celo stablo, čitavo selo s divljenjem skida kapu. Oni slabiji, što, stenjući, jedva triput manji badnjak dovukoše, pokunjeni i pognute glave, jedu se, ne dosećajući se da tako krše post.

Nekada davno svaka kuća imala je po jedan jedini, nenametljiv, badnjak, koji stajaše uz ognjište, gde mu i jeste mesto. A danas mnogo je više badnjaka potrebno, ne može se navašati. Jedan za ognjište. Jedan za štalu, pa za kokošinjac, za ovčarnik i za svinjac... Te u žito, da ti rodi -- te međ stoku -- da se plodi. U voćnjak i vinograd (to se samo kopa), na njive i livade (raste trava domaćinu do brade)... 

Jedan da se zadene u auto spolja, jedan kraj volana, da se ne strmekneš s puta i za prilagođavanje brzine. No, radi bezbednosti svakog putnika ponaosob, moj je savet da badnjake (nek vam ne bude teško) turite i na vozačevo i suvozačevo mesto, pa i na zadnja sedišta. Zadeni badnjak i za uvo, pa nagazi sto pedeset i ne brini ništa. 

Koji o Božiću kreću na put, meću i badnjak u kofer. Na ljubavnom sastanku udvarači isturaju badnjak mesto kite cveća. Badnjaci vire iz izloga, šepure se na kancelarijskim stolovima. Autobusi bez vidno izloženog badnjaka na šoferšajbni bivaju isključeni iz saobraćaja, a nesavesni vozači suspendovani i proglašeni izdajnicima srpskog roda.  

Mesto vijagre na stočiću noćnom presto se pravi badnjaku moćnom. Ko želi božju pomoć oko začeća ili ima problema s opsipacijom, neka po jedan takođe ćušne, zna gde. 

Oj, badnjače,badnjače, ko Isusa te razvlače!

Čarobno ogledalo

Ima Maša neko čarobno ogledalo, ogledalo koje govori (dok se ne istroše baterije). Postavlja ti pitanja, ti na njih odgovaraš  i, u skladu s tim, daje ti komplimente ili te časti klasičnom muzikom i bajkama. Kako je Maša stekla druga interesovanja, beše negde odloženo, pa su ga ovih dana nanovo aktivirali za Stašu. No nisu pretpostvljali da će i Ignjat za njime posegnuti i kakvu će to zbrku izazvati.
Uzme Ignjat ogledalo, gleda ga, a ono ga pozdravi: Zdravo, mala princezo! Ili ga hvali: Ti si jedna slatka devojčica! Ignjat se namršti i upitno gleda, samo što ne kaže: Šta trabunjaš, ja sam dečak! Ali i da mu vikneš, ogledalo tera po svome, tako je programirano (roze, pa samo za devojčice). Ne samo da je čarobno, no je i brljivo i ćoravo: pa Ignjat je muško, daleko od princeze!Nudili su i meni da se u njemu ogledam. No ja se klonim slatkorečivaca. I nepoverljiva sam prema onima koji svima govore isto: Zdravo, mala princezo! Ali ima neko kome paše što ogledalo ide niz dlaku (kad zakasni depilacija). Moja sestra takođe voli da se u ovom ogledalu ogleda. Nasmeje se slatko i čeka reči koje joj prijaju: Zdravo, mala princezo! (A MALA princeza šezdeset osam kila! Šalim se, nemam pojma koliko, ali je svakako daleko od princeze, naročito male.) Zdravo, kravo, dobacujem ja, jer volim rimu (dobro, možda ne samo zato). Ali sestra se i dalje pred ogledalom umilno osmehuje, ne bi li od njega izvukla što više lepih reči. Šta će joj ne znam, sem ako će silna gvozdena vrata da otvara.
 

Maženje mačke

Pojavivši se s mačkom oklembešenom u njegovom naručju (jer je za njega odviše nezgrapna i teška), Ignjat uvide da je krevet već popunjen (po njemu bejasmo izvrnute Maša, njena mama i ja, raširene Mašine knjige, moj laptop) i smesta promeni plan. Pogledavši Stašu, koja mi se beše uglavila za leđima, samo joj poruči: Ovamo je mazimo! I Staša se brzo iskobelja, razumevši njegov nalog da ga sledi do kuhinje. 

Nije gde je uobičajeno no gde se nađe iole prostora. Jovanka to "maženje" ionako jednako podnosi na bilo kom mestu.

Divlje svinje i tetke ko klade

Ignjat je opsednut svinjama, donedavno onim domaćim, odskoro i divljim (što imaju "rogove kod usta"), i to uglavnom mrtvim. 

Aj ja sam kako divlja svinja, a ti pucaš u mene, reče mi nekako ushićeno. Ajde. I dograbih pokvareni pištolj za silikon, te nanišanih i baaam. Istog trena njegovo se telo opusti i prosu po podu -- rođeni je glumac. Onda sam, sledeći njegove instrukcije, morala da ga nosim prebačenog preko ramena. Visio je kao da mi je stvarno ulov, a ne glumački nadaren sestrić.
Nakon te scene, Ignjat predloži: Aj sad si ti kaKo svinja, a ja pucam! Dobro, pristadoh, i sudbini se (nemiloj) predadoh. A kad se, pogođena, prostreh po podu, iznesoh zahtev: Aj ti mene nosi!
Pa kako, nasmeja se zbunjeno Ignjat, pokušavši da me gurne, a ne pomeri me ni milimetar s mesta. Misli se dete: šta ovoj tetki na pamet pada; da je dignem, a teška ko klada!

Na Božić rečeno

Iz čista mira Maša večeras, uz izazivački osmeh, izjavi kako ću ja ove godine biti trudna. Gotovo se glasno nasmejah i prekrstih. E, vidiš, vidiš, krstiš se, viknu ona, da budeš. (Valjda htede da kaže kako se krstim ne bi li mi bog pomogao da začnem.) Još nisam čula da je ko od krštenja zatrudneo, suprotstavih joj se.
I bićeš trudna cele godine, nastavi ona zaneseno. (Čula da će čovek cele godine raditi ono što radi na Božić (ubijaće se od ždranja), pa računa da se isto da primeniti i na ono što se tog dana izgovori.)

Vala niko nije bio duže od devet meseci. A ako ja budem i toliko, tu me (preko stomaka, carskim rezom) seci!

Mali vandali

Kasno noću, već mrtva umorna, iskrojila sam delove za jednog medu. Trebalo je sutradan samo da uz pomoć ovog iskrojim još jednog i da polepim delove. 
Ali kad se vratih kući, mede ni od korova. Majka nije imala pojma o čemu pričam. Tek kad joj rekoh da je bio na podu u sobi, ona priznade: Staša ga je iseckala (na sitne komade, ko rezance i kupus-salatu; nije baba pojma imala da je ta mala očas posla uništila bar pola sata mog truda). 
Ko da mi nož u srce zari. Besna sam bila satima. Nisam zaludna da pravim sto puta (a i ne znam gde ću pre). Kad se Staša potom probudi, iskrsnu preda me i podrugljivo, izazivački reče: Iceeka sam ti meeduu! Ko da to ne beše previše, još se i isplazi. Pa što si isekla, upitah, kad me bes malo prođe. Nicam znaalaa, odgovori ona tugaljivo i kao nevinašce. Jok, nisi znala, vandalko mala!

Kasnije se branila: Nicam jaa, Igi je. Iako Igi nije ni luk jeo ni luk mirisao (ali ne beše ni prisutan, da se od klevete brani). Ne tad. Tek uveče Igi je isekao novogodišnju kapu za Mašu. Dok mu je otac zevao u fudbal, on se dokopao makaza (u mojoj sobi ih je ko pleve, a Ignjat je trenutno sečenjem opsednut i vazda iska "makazu"; iako ga stalno ispravljam, ne prihvata pluraliju tantum) i nesmetano uživao. 
Mogla sam smesta da doživim nervni slom, ali sam znala da bih time samo izgubila dragoceno vreme: kapu sam svakako do jutra morala napraviti. Zato sam se dala na posao. Jaoo, mali vandali, kad mi budete šaka pali (baciću vas u vazduh da se zagrcnete od sreće)!

Pred Novu godinu sam kod Kineza videla lampice za jelku u obliku krstića. Malo je falilo da se prekrstim! Odavno već krstovi su visili o vratovima i ušima. Likovi svetaca slikani su na haljinama.
Šta je sledeće, kuhinjske krpe s krstačama (jer pravim vernicima ne dolikuje da sudove brišu drukčijim)? Metle s Isusovim likom, osveštane u crkvi? Pristoji li se da pravi vernici nose gaće na kojima krsta nema?!
Vo imja otca i sina i svjatago duha!

Gledam juče i srce mi se kida: koliko kupljenih badnjaka i pšenice -- toliko najlon kesa. Jadna nam planeta! 

Čoveče, smesta se osvesti i ono što kupiš u torbi ili ruci ponesi!

Božić nekad i sad

Otkriću vam jednu tajnu: nekad se za Božić niko nije svečano ili posebno odevao! Nismo ništa od običaja činili zbog Fejsa, pa što da obuvamo lakovane cipelice i ogrćemo se krznima! 
U kućnoj odeći i bez imalo pompe mi deca, uglavnom uz babinu pomoć, gurali smo badnjak (hrastova grana, pišem je malim slovom) u šporet i s osmehom govorili: Koliko žara, toliko para (zgodna rima, pa se nameće, a i nije na odmet), dece, jagnjića, prasića, telića, pilića, mačića, kučića (zbog ovih poslednjih su nas često korili)... a najviše zdravlja i sreće!
Nikome Božić nismo čestitali telefonom. Ako koga neposredno sretnemo, pozdravljali smo se s "Hristos se rodi" i otpozdravljali s "Vaistinu se rodi".
Preci bi nam se prevrtali u grobu da vide sve ove neukusne fotografije i na njima nepismene poruke. Fejsbuk nije crkva (a očito ni pravopisni rečnik)! Da Gospod sad napiše koji amandman na one svoje zapovesti (koje malo ko poštuje, a baš ti brojniji ih najviše citiraju), on bi glasio: na društvene mreže ne isturaj (svaki čas) slike sina mog, majke moje i svetaca mojih! Il' taguj i nas!
Badnji dan i Božić su praznici vezani za kućni prag, ognjište i porodicu. I tako su nekad i obeležavani (više no slavljeni), dostojanstveno i mirno s ukućanima. (Baba je čak insistirala na tome da se na Božić nigde ne ide.) Bez ikakvog pucanja, da li mi verujete? Danas se novi (a veći od svih dosadašnjih) vernici pozdravljaju s "Mir božji, Hristos se rodi"... a svud uokolo trešte petarde i vatromet. Morala bih dobro da načuljim uši kako bih te verske pozdrave čula, ali, srećom, niko ih ne govori: pišu na Fejsbuku i u SMS-u! 

Sve one masovne proslave koje danas organizuje crkva (jer i ona ima svoju računicu) za mene su poput cirkusa. Hleba  i paljenja badnjaka! U stvari, mani hleba, daj na prazan stomak petardi, da nam bude puno srce (ljubavi prema Hristu)! 
Badnjake pred hramovima neretko na vatru polažu lokalni kriminalci (svako ko crkvi priloži dobru svoticu zaslužuje ugled i čast). Neumesna je sva ta gungula i, kako je govorila moja baba, alakanja. Ove praznike treba slaviti skromno, bez galame, u sopstvenom domu i s najbližima. Dok bejasmo deca najradije smo oko kuće s odraslima obilazili i pijukali, groktali, mukali, blejali i meketali, tiho se smejuljeći. A odrasli su nas uvek opominjali da budemo tiši jer komšije ne smeju da nas čuju. Danas su mnogi od tih običaja zaboravljeni, ali se o slavljenju "najradosnijeg hrišćanskog praznika" bije u sva zvona. Nov je običaj, izgleda, da se pomenuti verski praznici slave i u kafanama.
Ne idem na masovna crkvena okupljanja, ne volim da budem deo bilo kog čopora. A ne volim ni licemerje ("ljubi bližnjeg svog" često poručuju oni što ga gledaju popreko) i kolektivnu destrukciju pod etiketom opštenarodnog veselja (koje nalikuje dionizijskom, neprimereno raspusnom).
Mir božji, Hristos se rodi (mada se neki vesele ko da se ženi)!

Zdrav(a) ko dren

Ujutru na Božić pre svega treba uz malo odnosno tri gutljaja vina (iskreno, ja se ne držim propisanog, prevršim meru) progutati bobicu s drenove grančice. (Mi tako činimo ne otkako je moderno biti vernik-fanatik, no svako od svog detinjstva. Za mene je to porodična tradicija, nešto što me seća na davna vremena i srodnike kojih više nema.)
Neko te od starijih mlatne grančicom po glavi (moji su to danas zaboravili, srećom, inače bi me propisno po glavi odalamili), pa ti onda jednu kuglicu progutaš, da ove godine budeš zdrav ko dren. (Simbolično je to, mnoge što su ovo redovno konzumirali odavno zelena trava (bolje no da kažem crna zemlja) pokriva.)
Jutros (ups, mislim tačno u podne, tad su me iz kreveta, još umornu, izvukli) majka reče: Iskidaj to i popij! A grančica, videh, ima bar trideset bobica. Misliš da mi TREBA šest doza, upitah. Ona kroz osmeh potvrdi. Jasno mi je da uvek u vidu imaju moje mentalno (ne)zdravlje.

Nisam progutala sve (neka i drugi malo zdravlja okuse). Uzeh trostruku dozu. Ko zna, da škodi neće; znam da mi već neko vreme pucketaju zglobovi i otiču kolena. Tri bobice da budem zdrava poput drena!

Nisam ja

Kad brat ima malu sestru i sestra malog brata, to znači da uvek imaju nekog ko će ih iščupati iz nevolje.
Kad god iskrsne neki problem, Staša kaže: Nicam jaa, Igi je! Ako kad Igija za neku štetu optuže, i on se brani: Niisam jaa, Staša je!

Braćo i sestre, blagosloveni bili što ste nam se bar za takvu pomoć rodili!

Zar baš niko da ne okači snimak kako se pali sveća, kadi, čita očenaš?! Samo slike, jebote! Kako da osetim tu jedinstvenu atmosferu u milionima domova i da čujem busanje u pravoslavne grudi?! ;)

Dokaz da ga nema

Noć pre novogodišnje otišli sestra i zet u Deksiko, da kupe poklone (ako je još išta preostalo, a slabo beše, oni brži su sve razgrabili). 
Kad me Maša upita gde su otišli tata i mama, ja rekoh u Deksiko, a potom tiše, pola sebi u bradu, a pola sestričini koja više nije tako mala: kao fol na Severni pol. 
E, samo sam to čekala, skoči Maša, da mi ti potvrdiš (da Deda Mraz ne postoji; Maša već neku godinu nazire tajnu, ali kao da se još koleba). A što joj baš ja delujem kao najpouzdaniji svedok ko da zna.

Klimavi Deda Mraz

U jednom tržnom centru džinovski Deda Mraz se nasred hola raskrečio, pa na decu oči izbečio. 

Ozarena osmehom, majka ponudi Staši da se slika kraj njega. Ali Staša, oprezna kako samo deca znaju da budu, odbi: Neeću, oće padne! 

Pa jeste, onolika grdosija, deluje nestablno, jedva se drži na nogama, malo fali da prekrene (i strovali se na sve te njime zanesene žene). A i davno je sa Severnog pola krenuo; ko zna, možda se usput šljivovicom zagrevao (gde može da prođe kraj srpskih domaćina, a da ne nazdravi).
Što je sigurno -- sigurno je, drž' se od Deda Mraza podalje!

Mala čistačica

Beograd pred Novu godinu, Bulevar zakrčen automobilima, jedva se miču. 
Svi u autu (verovatno ne samo našem) sede ko na iglama, a jedna mala, što poslepodne nije odspavala, naročito se unervozila, pa samo sikće. Konačno se zabavi lizanjem zadnjeg stakla. Nemoj da ližeš to, prljavo je, probasmo svi više puta da je otrgnemo. Ali ona je vrištala ko luda i čim je pustimo nanovo prevlačila jezikom gore-dole Konačno digosmo ruke... Čisti, brate, glancaj!
Ali kad uključismo kameru da zabeležimo, prozrevši nam nameru, Staša je besnela i pokušavala da nam otme mobilni. Ipak, iz trećeg pokušaja uspeli smo da je snimimo u akciji. To će joj poslužiti kao dobra reklama. A, izvinite, koliko naplaćujete sat, upitah. Trista pedeset, četiristo? (Danas je spremanje stanova i brisanje prašine poprilično dobro plaćen i tražen posao. Niko više neće sam da zasuče rukave i lati se krpe.) Ona nit govori nit romori. Ako se ne baca i ne mlati rukama po nama, liže li liže. 
Predana čistačica, posvećena svom poslu, vredi je angažovati. Ta ne staje, ne kilavi kad se jezikom posla lati.

Ne znaš kol'ke nožurde ova deca imaju dok s njima ne legneš u krevet... i svu noć oka ne sklopiš. ;)

"E, slatko si me nasmejala od ranog jutra. Volim kad mi ovako počne jutro, a i godina. Obećavaju dosta smeha, to volim."

Jedna od mojih mnogobrojnih sestara i čitateljki 💚

Stari Rimljani i mlade Rimljanke

Hor vežba u galeriji. A krajem minule godine bejaše neka izložba posvećena starim Rimljanima. I tako sedimo, pevamo i čitamo: o nakitu, o odeći, o ratničkoj opremi, o negovanju žena...
Idealno lepa žena za Rimljane je bila malih grudi, širokih kukova  i okruglog punog stomaka. Odmah sam se prepoznala i osmehnula u sebi. (Prepoznala se još najmanje jedna članica hora, lično mi se poverila; toliko idealnih žena na tako malom mestu!)
Mlade devojke trljale su grudi kukutom kako im se ne bi opustile u poznijim godinama. Hm, gde je ta kukuta? I šta je uopšte? Ku-ku-ta, de da izguglamo gde mladost i dignute grudi da čupamo. Aaa, kasnim već tri decenije, ako je to samo preventivno sredstvo, ne deluje retroaktivno. Doduše, ne mogu da se požalim, ko da su bogovi za mene tu kukutu krišom brali, pa me oblagali.
A jedan je filozof (Plaut, čini mi se) izjavio: žena bez šminke je kao jelo bez soli. Kad sam već idealno lepa, ne marim što sam neslana. Izvinite, molim, neko možda i neslano da je... jede voli.

Novogodišnja želja

Pitali Ignjata mama i tata koja mu je novogodišnja želja. I Ignjat rekao: Da Deda M(r)az kaže tati da pusti kucu u kuću! 
Tata ko i većina odraslih prilično je negostoljubiv prema životinjama. A Ignjat misli da je Deda Mraz za očeve autoritet: kad spusti džak s poklonima, da lupi šakom o sto, tako da tati klecnu noge.)
Nije blago ni srebro ni zlato (kamioni, avioni... iz Deksika), već je blago kuče njemu drago.