Božić nekad i sad

Otkriću vam jednu tajnu: nekad se za Božić niko nije svečano ili posebno odevao! Nismo ništa od običaja činili zbog Fejsa, pa što da obuvamo lakovane cipelice i ogrćemo se krznima! 
U kućnoj odeći i bez imalo pompe mi deca, uglavnom uz babinu pomoć, gurali smo badnjak (hrastova grana, pišem je malim slovom) u šporet i s osmehom govorili: Koliko žara, toliko para (zgodna rima, pa se nameće, a i nije na odmet), dece, jagnjića, prasića, telića, pilića, mačića, kučića (zbog ovih poslednjih su nas često korili)... a najviše zdravlja i sreće!
Nikome Božić nismo čestitali telefonom. Ako koga neposredno sretnemo, pozdravljali smo se s "Hristos se rodi" i otpozdravljali s "Vaistinu se rodi".
Preci bi nam se prevrtali u grobu da vide sve ove neukusne fotografije i na njima nepismene poruke. Fejsbuk nije crkva (a očito ni pravopisni rečnik)! Da Gospod sad napiše koji amandman na one svoje zapovesti (koje malo ko poštuje, a baš ti brojniji ih najviše citiraju), on bi glasio: na društvene mreže ne isturaj (svaki čas) slike sina mog, majke moje i svetaca mojih! Il' taguj i nas!
Badnji dan i Božić su praznici vezani za kućni prag, ognjište i porodicu. I tako su nekad i obeležavani (više no slavljeni), dostojanstveno i mirno s ukućanima. (Baba je čak insistirala na tome da se na Božić nigde ne ide.) Bez ikakvog pucanja, da li mi verujete? Danas se novi (a veći od svih dosadašnjih) vernici pozdravljaju s "Mir božji, Hristos se rodi"... a svud uokolo trešte petarde i vatromet. Morala bih dobro da načuljim uši kako bih te verske pozdrave čula, ali, srećom, niko ih ne govori: pišu na Fejsbuku i u SMS-u! 

Sve one masovne proslave koje danas organizuje crkva (jer i ona ima svoju računicu) za mene su poput cirkusa. Hleba  i paljenja badnjaka! U stvari, mani hleba, daj na prazan stomak petardi, da nam bude puno srce (ljubavi prema Hristu)! 
Badnjake pred hramovima neretko na vatru polažu lokalni kriminalci (svako ko crkvi priloži dobru svoticu zaslužuje ugled i čast). Neumesna je sva ta gungula i, kako je govorila moja baba, alakanja. Ove praznike treba slaviti skromno, bez galame, u sopstvenom domu i s najbližima. Dok bejasmo deca najradije smo oko kuće s odraslima obilazili i pijukali, groktali, mukali, blejali i meketali, tiho se smejuljeći. A odrasli su nas uvek opominjali da budemo tiši jer komšije ne smeju da nas čuju. Danas su mnogi od tih običaja zaboravljeni, ali se o slavljenju "najradosnijeg hrišćanskog praznika" bije u sva zvona. Nov je običaj, izgleda, da se pomenuti verski praznici slave i u kafanama.
Ne idem na masovna crkvena okupljanja, ne volim da budem deo bilo kog čopora. A ne volim ni licemerje ("ljubi bližnjeg svog" često poručuju oni što ga gledaju popreko) i kolektivnu destrukciju pod etiketom opštenarodnog veselja (koje nalikuje dionizijskom, neprimereno raspusnom).
Mir božji, Hristos se rodi (mada se neki vesele ko da se ženi)!