Drugi dan po Svetom Nikoli otidoh s majkom u Očnu kliniku. Predala žena knjižicu na šalteru, pa sedosmo pred ordinaciju šest.
U pola osam sedosmo, pa pet sati tu provedosmo. Najpre nam se zadugo niko i ne obrati. A kasnije neka patuljasta sestra poče da izlazi, katkad hodnikom nekud prođe, proslovi štogod, pa onda mi "sklapamo kockice" (nagađamo kakve su vanredne okolnosti uzrok našeg prisilnog poistovećivanja sa sudbinom Estragona i Vladmira).
Elem, doktorka uopšte nije bila unutra. Odnosno bila je, ali neka "mlađa" (čiji posao, izgleda nije da pregleda one što su prvi put tu, već one kojima je operacija već zakazana, a koji će se pojaviti tek od podne; dotle ona može slobodno da cepa svilu, hvata zjala, bulji u plafon...); čekala se "starija". Starija doktorka radila je ultrazvuk oka. Doktorka radi na tri mesta, reče sestra, očekujući da zato imamo razumevanja i sedimo mirni. Doktorka radi ultrazvuk, a pacijenti koji na to čekaju kao da izviru. Kanda je previše kolega slavilo, pa je došlo do manjka ljudi u belim mantilima. O tome se pronosio glas među pacijentima u čekaonici.
Pred šesticom, gde se čeka na pregled katarakte, pacijente su udostojili jedino širenjem zenica. Sipali im kapi u oči, pa svi žmure, satima. A kad oči otvoriše, ne da su im se raširile zenice, no i oči iskolačile. Sve gledaju popreko: pet sati čekaju, a niko još ne da nije pregledan, no ni prozvan.
Uprkos tome, sestra se u jednom trenu razljuti i naloži da više niko ne ulazi bez poziva. Zamislih je kako unutra sačekuje nepozvane mlatarajući satarom. Izgleda da su i ostali zamišljali slično: niko se više ne usudi unutra da kroči.
I tako smo čekali i čekali. A pacijenata sve više, nemaš gde da staneš (da sedneš ugrabiš ako ko ustane). Jedan od lekara održa kratku pridiku gospođi pred vratima ordinacije, pitajući da li je adekvatno "stajati na bravi". Ne vidi da na jednoj nozi odavno stojimo, to mu se ne čini neadekvatnim, da smo zbijeni ko prasići kad ih seljak u traktorskoj korpi potera na pijac.
Upoznali jedni drugima sve do šestog kolena. Znam da jednoj gospođi unuk beše u školi, da se unuk plaši uličnih pasa, pa je morala komšinicu da zamoli unuka oko dvanaest da provede do kuće. Zna se ko je već operisao jedno oko i na kojoj klinici. Pročulo se ko ima mladež na levoj butini, koga je žena ostavila, ko najbolje pravi vanilice, čija je krmača suprasna (Beograd jeste, ali iz predgrađa pohrlio narod s kataraktom)... Zažagorilo se u čekaonici. Tapšu se već pacijenti prisno po ramenima i pozivaju jedni druge na slavu.
U pola osam sedosmo, pa pet sati tu provedosmo. Najpre nam se zadugo niko i ne obrati. A kasnije neka patuljasta sestra poče da izlazi, katkad hodnikom nekud prođe, proslovi štogod, pa onda mi "sklapamo kockice" (nagađamo kakve su vanredne okolnosti uzrok našeg prisilnog poistovećivanja sa sudbinom Estragona i Vladmira).
Elem, doktorka uopšte nije bila unutra. Odnosno bila je, ali neka "mlađa" (čiji posao, izgleda nije da pregleda one što su prvi put tu, već one kojima je operacija već zakazana, a koji će se pojaviti tek od podne; dotle ona može slobodno da cepa svilu, hvata zjala, bulji u plafon...); čekala se "starija". Starija doktorka radila je ultrazvuk oka. Doktorka radi na tri mesta, reče sestra, očekujući da zato imamo razumevanja i sedimo mirni. Doktorka radi ultrazvuk, a pacijenti koji na to čekaju kao da izviru. Kanda je previše kolega slavilo, pa je došlo do manjka ljudi u belim mantilima. O tome se pronosio glas među pacijentima u čekaonici.
Pred šesticom, gde se čeka na pregled katarakte, pacijente su udostojili jedino širenjem zenica. Sipali im kapi u oči, pa svi žmure, satima. A kad oči otvoriše, ne da su im se raširile zenice, no i oči iskolačile. Sve gledaju popreko: pet sati čekaju, a niko još ne da nije pregledan, no ni prozvan.
Uprkos tome, sestra se u jednom trenu razljuti i naloži da više niko ne ulazi bez poziva. Zamislih je kako unutra sačekuje nepozvane mlatarajući satarom. Izgleda da su i ostali zamišljali slično: niko se više ne usudi unutra da kroči.
I tako smo čekali i čekali. A pacijenata sve više, nemaš gde da staneš (da sedneš ugrabiš ako ko ustane). Jedan od lekara održa kratku pridiku gospođi pred vratima ordinacije, pitajući da li je adekvatno "stajati na bravi". Ne vidi da na jednoj nozi odavno stojimo, to mu se ne čini neadekvatnim, da smo zbijeni ko prasići kad ih seljak u traktorskoj korpi potera na pijac.
Upoznali jedni drugima sve do šestog kolena. Znam da jednoj gospođi unuk beše u školi, da se unuk plaši uličnih pasa, pa je morala komšinicu da zamoli unuka oko dvanaest da provede do kuće. Zna se ko je već operisao jedno oko i na kojoj klinici. Pročulo se ko ima mladež na levoj butini, koga je žena ostavila, ko najbolje pravi vanilice, čija je krmača suprasna (Beograd jeste, ali iz predgrađa pohrlio narod s kataraktom)... Zažagorilo se u čekaonici. Tapšu se već pacijenti prisno po ramenima i pozivaju jedni druge na slavu.
Oko pola jedan konačno počeše da prozivaju. Srođeni u istoj muci, suznih očiju, na rastanku pacijenti se izljubiše, bodreći jedni druge zbog predstojećih intervencija.
Нема коментара:
Постави коментар