Celo veče sestrići su me pipkali i lupkali po ključnoj kosti, smešeći se što šuškam. 

Opet me danas boluckalo rame, ili tu negde. A ne može biti upala mišića, ništa fizički nisam radila. Sem ako je što sam sinoć okačila par stvarčica na žicu.Možda se to neki nerv uklještio, ljudi kažu. Ne znam, nova sam, još se ne razumem u te staračke muke. Ali znam jedan čudesni lek...
Čim se domogoh kuće, dograbih roze (slučajno: delotvorna je bez obzra na boju) najlon kesu i u nju ušuškah desno rame. Šta je -- da je, odmah je popustilo.
Onomad se moj otac žalio kako ga boli ruka, nije mogao da je pridigne (sem kad zamahuje sekirom na panjeve). Dok je ležao, nemoćan, a ne baš ni voljan da se brani, hitro mu ćušnuh kesu pod košulju. Bunio se, doduše, i samo tobože, verbalno. Glupiram se, prebacivao mi je. Ali kesu nije micao. I sutradan na posao s kesom otišao. A nije odmah uočio da se kesa pomakla i izvan košulje izvirila. Pitao se da li su to primetili ljudi koje je sretao. I jesu li se oni pitali da li je normalan. Ko da je bitno. Važno da ne boli. Iako moj tata ni za živu glavu ne bi priznao da sam ga izlečila.
Najlon kese se ne jedu, mada ih neki rado gomilaju; ne mažu se na hleb, ali privijaju ko melem na rane.