Juče je moj otac napunio sedamdeset leta. Zato smo napravili tortu s malinama i piškotama. Mojim sestrićma se naročto dopala, pa su je gotovo celu čas posla slistili. Ja, šta ću, morala sam mlađima da prepustim.
Spazivši me kako jedno parče (dok još ima, a jasno beše da neće dugo) jedem, Staša primeti: Ja ca(m) jela puuno to(r)te! A zatim zinu, rekavši AM, da znam kako i njoj treba da dam. (Postupci su joj kontradiktorni malo; torte, stoga, ič nije ostalo.) Jela je, po sopstvenom priznanju, dosta, ali, očito, ne i dovoljno.
Spazivši me kako jedno parče (dok još ima, a jasno beše da neće dugo) jedem, Staša primeti: Ja ca(m) jela puuno to(r)te! A zatim zinu, rekavši AM, da znam kako i njoj treba da dam. (Postupci su joj kontradiktorni malo; torte, stoga, ič nije ostalo.) Jela je, po sopstvenom priznanju, dosta, ali, očito, ne i dovoljno.
Večeras, nakon što s bratom pojede poslednje parče, uzvrtela se po kući za tortom tragajući. Nema više, reče joj baba. Ali ona ne poverova, poče svakog ponaosob temeljno da ispituje. Ima to(r)te, najpre upita dedu, kao slavljenika (veruje valdja da je torta u njegovu čast bila i pod njegovim nadzorom). Nema, kaže deda. Staša se onda opet okrete babi: Ima to(r)te? Nema, ponovi baba. Staša se tad okrete i meni, s nadom da će dobiti zadovoljavajući odgovor (a jedino što je mogla dobiti jeste vrtoglavica). Ima to(r)te? Neema, pojelo se. IMA, odgovori sama, LAŽMETE, pljusnu nam u lice. I uputi se ka frižideru, da lično "snimi" situaciju. (Eee, što je Staši milo, kamo sreće da je u frižideru bilo.)
Kamo sreće da lažemo, i tetka bi se (još kako) rado osladila, torte nikad dosta. Ali nema više, ni mrva ne osta. Ješna familija: dok keks kažemo, tortu s piškotama smažemo!
Нема коментара:
Постави коментар