Moje pametne veverice

Na dvorištu smo videli praznu polutku oraha. Ovo je pojela veverica, objasnih im, ona jede orahe. To Stašu i Ignjata podseti da i oni vole da jedu orahe. Iz džaka nakupismo dvadesetak i strpasmo u njihove džepove (imali smo tri na raspolaganju; na svoja dva sam zaboravila).

A kad se u kuću vratismo, Ignjat orahe poređa po kuhnjskom stolu. Dedin staklorezački čekić nađe u fioci tek uz Stašinu pomoć (ona zna babina skrovišta). Potom se posadi tetki u krilo i poče da lupa. On lupa (baš vešto, nego se orasi batrgaju), a tetka čisti, one koji ne odlete na pod. Staša odmah sede na susednu stolicu, ispruživši ruku: i meni, i meni! I tako davah pola njemu, pola njoj, četvrtinu njemu, četvrtinu njoj... Ko jede puno oraha, postaje... šta, upitah? Pametan, dobaci moja sestra. (Hm, čisto sumnjam; mora postojati neka osnova, računala sam da postaje pametnIJI.)
VEVERICAA, istovremeno kliknu Ignjat, radostan što zna tačan odgovor. (Ove moje verovatno u trenerkama kriju svoje repove. Moram i ja svoj dobro da upasujem: strah me da mi ga ne priklješte vratima autobusa).