Mali vandali

Kasno noću, već mrtva umorna, iskrojila sam delove za jednog medu. Trebalo je sutradan samo da uz pomoć ovog iskrojim još jednog i da polepim delove. 
Ali kad se vratih kući, mede ni od korova. Majka nije imala pojma o čemu pričam. Tek kad joj rekoh da je bio na podu u sobi, ona priznade: Staša ga je iseckala (na sitne komade, ko rezance i kupus-salatu; nije baba pojma imala da je ta mala očas posla uništila bar pola sata mog truda). 
Ko da mi nož u srce zari. Besna sam bila satima. Nisam zaludna da pravim sto puta (a i ne znam gde ću pre). Kad se Staša potom probudi, iskrsnu preda me i podrugljivo, izazivački reče: Iceeka sam ti meeduu! Ko da to ne beše previše, još se i isplazi. Pa što si isekla, upitah, kad me bes malo prođe. Nicam znaalaa, odgovori ona tugaljivo i kao nevinašce. Jok, nisi znala, vandalko mala!

Kasnije se branila: Nicam jaa, Igi je. Iako Igi nije ni luk jeo ni luk mirisao (ali ne beše ni prisutan, da se od klevete brani). Ne tad. Tek uveče Igi je isekao novogodišnju kapu za Mašu. Dok mu je otac zevao u fudbal, on se dokopao makaza (u mojoj sobi ih je ko pleve, a Ignjat je trenutno sečenjem opsednut i vazda iska "makazu"; iako ga stalno ispravljam, ne prihvata pluraliju tantum) i nesmetano uživao. 
Mogla sam smesta da doživim nervni slom, ali sam znala da bih time samo izgubila dragoceno vreme: kapu sam svakako do jutra morala napraviti. Zato sam se dala na posao. Jaoo, mali vandali, kad mi budete šaka pali (baciću vas u vazduh da se zagrcnete od sreće)!