Непристојна понуда

Ветар се раздувао као луд. Отуда сам преко мрежасте капе навукла и капуљачу. Ма брига мене како то изгледа. /Нећу да се удајем, што би рекле бабе, а и ја све чешће говорим, нарочито да бих једила чланове уже породице... Мада можда и хоћу, само се правим... и мој изабраник не цени ме по томе како се накарадим у ветровите јесење дане; зна он шта се испод маске крије./
Негде надомак центра варошице, куд сам се и упутила, пролази крај мене и зауставља се ауто (немам појма који је и која му је вредност на тржишту, не пратим то и не занима ме;  могла бих евентуално да препознам боју, што је такође небитно). Можда је неки познаник, помислила сам на трен.. путник намерник који би да ме пита за неко одредиште... Баш ме брига ко је и што стаје, помислила сам одмах потом и продужила да гледам преда се /у, мање-више зелену, траву, ко Милица, наша другарица, што нит је луда нит одвише мудра, нит је вила да збија облаке (и изазива саобраћајне колапсе) већ девојка - да гледа преда се/. Али у тренутку док пролазим крај њих, отвара се прозор и непознат човек који слободном руком држи мобилни, и разговара с неким вероватно, пита: мала (да л ми тако рече), оћеш с нама? /Припит, па види двојицу? Нарцис, па му мало он један? Ауто сматра једнаким себи?/ Не, хвала, одбрусих хладно и равнодушно (мада нисам, увек ме изнервира таква смелост), озбиљна и мрка лица (и дрзник оде празних шака и седишта... док не наиђе на неку коју ноге не држе, па ју лако с ногу оборити).
Да се крећемо узбрдо, па да и има неког смисла његова понуда (коју бих једнако одбила, и усред лета по најгорим врелинама, и усред зиме, по најгорем кијамету), али ја на двадесет метара од центра, само што нисам стигла. Стварно не разумем.
Или да сам у краткој сукњи, у чизмама на штиклу, с пола кила пудера и црвеним кармином на уснама, да ми се коса вијори ко у рекламама за шампон... Али ја сам забундана до грла. Ништа ми се (у ретровизору) не види сем лица и два чуперка испод капуљаче. Не знам, човече, шта те понукало да ми искажеш тако "непристојну" (па јесте, свакако се није забринуо за моје уморне ноге; да су возачи тако мека срца, повезли би сваку старицу коју иначе хладнокрвно обиђу) понуду, али неће  ти скоро слично пасти на памет (оде ко покисао).

Исто тако oзбиљан и фин

Сјатили се гости о крсној слави у сестриној кући. Најели се, неки мало и попили, па се опустили... те се распричали. И један мој зет изненада рече: јуче смо те помињали. Што баш јуче, што баш мене (верујем да имају паметнија посла но на мене да мисле)? Ааа, тамо неки брат од тамо неке његове другарице (или куме, или не знам кога) радо би променио самачки статус (отворено затражио да му, као противуслугу за нешто, нађу какво ваљано женско чељаде). И мој зет и сестра онда ставише прст на чело и мислише, мислише... па се мене сетише (о, радости). /Врло је непријатно и до лудила ме доводи што чињеница да ниси у браку даје свакоме за право да те види и препоручи као потенцијалну удавачу. Откуд људима идеја да ја желим икакву помоћ сличне врсте? И да уопште желим момка или мужа? Само зато што сам сама или што они мисле да јесам, не значи да ме занима што неки брат неке њихове другарице кмези јер је усамљен и беспомоћан./ Ја се осмехујем самосвесно (ја одлично знам шта ми (не) треба) и кажем учтиво (не падам у ватру, не потрчим по кубуру или танџару... можда само зато што их немам): нисам заинтересована. Хм, можда ја нисам, али сви други јесу. Зет се, сав заруменео, занео у хвалисању "свога коња" (неоседланог): исто је тако озбиљан (то, као, треба да је комплимент, никад ми се није допадало кад ме тако окарактришу; шта уопште значи озбиљан?), исто тако фин (ни та ми се етикета није допадала кад ми је налепе; и сад имам утисак да је међ онима који су ме "одликовали" фин синоним за досадан)...
Исто тако глуп, смотан, неспособан... чујем ја оно што ми стварно говори. Чујем, а не реагујем, правећи се да не разумем, чиме само потврђујем да сам заиста глупа (што је сасвим у складу с мојим уседеличким положајем). А прећуткујем да ме исто тако уво заболе (ваљда су то уобичајени здравствени проблеми девојака у поодмаклим годинама).

Проводаџије и бабадевојке

Зет мој решио да се игра проводаџије (може то да буде корисно, ком је воља, не поричем, али од тог и зазирем). Жена му се придружила. А сестра и ја треба да играмо улоге посредника.
Има он колегу: добар момак (поштедећу га наводника), добро ситуиран (од љубави се не живи; то многима постане јасно већ кад превале двадесету, па заличе на пореске службнике, скенирајући материјална добра потенцијалних младожења: кућа, стан, кола, хектари обрадиве земље и шума, пуна штала говеда... шупаљ нос до очију... већ шта се коме заломило)... А има и сваајуу... (Не, не мене; ко би се усудио тако нешто да предложи - ако му не би одлетела глава, озбиљно би нам се погоршали односи.) Младожења би, још "млада" да пристане (нешто се нећка, или тврди пазар ради реда) с ђувегијом да се сретне.
Али откуд знамо да ће се једно другом допасти, покушавам да будем рационална (и поштујем право сваког од нас да сам креира властиту судбину (бира срећу и партнера).  Ма шта ту има, у овим годинама не могу да бирају, закључи мој зет озбиљно, а жена се сложи (позиција брачних парова, нарочито с дугогодишњим брачним стажом, некако је привилегована).

А ја (која такође нисам у оптималној старосној зони за удадбу и злобници би ме, без колебања, сврстали у категорију бабадевојака... само што не марим) не бих се сложила (само то прећутах). СВАКО од нас има право да бира, све одреда, док је жив. Не значи да ће успети да пронађе оног којег тражи. /Можда ће пробирач (ако му попусте критеријуми) прихватити отирач. А можда ће га и презриво ћушнути ногом у страну./ Али, свако има право и да бира да буде сам (ако не може да нађе оног ко ће га учинити целовитим).
Ја лично никад не бих прихватила онај отирач којим народ прети охолим уседелицама, што презиру све удвараче редом (па тако и заслуже поменути статус). Мој мото је: све или ништа. Нема компромиса, нема нагодбе, вагања, прекрајања, преправљања, преобликовања... Или јеси или ниси онај што је суђен мени. Само њему биће ташта моја мајка; ја његовим родитељима бићу (хвале вредна) снајка.

Књига никад доста

Мојој старијој сестричини примакао се рођендан. И сви блиски рођаци гласно размишљају какве поклоне да јој спреме. Коначно и њој упутисмо директно питање: шта би желела?
Хоће неку лутку, с крилима, какву јој и сестра има. И хоће неку књигу (наслов и врсту није одредила). Баба јој, као што сам и очекивала, од тога добија оспе (појма нисте имали да књиге неповољно утичу на здравље?). И мајка јој изјави да су јој књиге преко главе (нарочито кад се разврзу по поду, кревету, по целој кући... па онда нико неће да их наново сложи у ормар).
Али она ХОЋЕ. Књига никад доста, каже. Паметница моја! И купила сам јој Атлас људског тела, у којем ју је, очекивано, највише заинтригирало како настају бебе. Али је књига брзо потом (таман кад Миа беше научила да чита) нетрагом тајанствено нестала (не мора још да зна, сматра њена мајка).
Кад спавамо заједно, ја још очи не отворим, а Матија се успентра на кревет, превали се с књигом преко мене и заповеди: читај. Откако ја не идем у библиотеку, Маша теже долази до књига, јер јој је мајка заборавна. Но, кука док је мајка не одведе у библиотеку. И после се игра с лутком: ово није библиотека; у књижари се књиге купују, а у библиотеци позајмљују (коначно је научила разлику).
Благо мени, нико неће зауздати жудњу за књигама, коју сам ја у својим сестрићима пробудила.

Ђеврек са сланином... без сланине

Мрзим кад се деси, али некад је неминовно: не стигнем да доручкујем код куће. Због тога ме увек ухвати паника, јер ем не знам шта ћу и где за јело купити (ништа то није здраво), ем постоји велика могућност да то што купим неће бити вруће, чак ни топло, а тиме ни довољно укусно. У најгорем случају биће хладно као лед, бајато или такво да се коњи пред тобом далеко уклањају (тврдо да можеш њиме коња да убијеш... само да си такав бездушник и насилник).
Данас ме пут нанео неким стазама из детињства, којима већ двадесет година пешке не прођох. Коначно наиђох на неку пекарицу, па, шта ћу, уђем да нешто одаберем и презалогајим (какво год да буде - преживећу). Имате ли нешто од кукурузног брашна? Немају ништа. Хмм, шта онда да узмем... Имате ли баварско пециво (то ми је бар осредње укусно, проверено). Немају. Хм... А је ли вам ово кувани ђеврек? Не, али је леп, са сланином, ако волите сланину. Како не волим! Дајте ми то! Загризем једном. И стварно - укусно. И стварно - сланина (из првог). Загризем други пут - прилично укусно... а где је сланина? Наставим да гризем - шта се десило са сланином, куд је испарила (осећам се превареном)? И за оно мало што видех готово да је неопходан микроскоп. О, боже, што су ти подли трговачки трикови: ђеврек са сланином, а сланине ни од корова (шта је било, појела маца?), нигде, до у имену. Трчиш, трчиш, тј. једеш, једеш, па наиђеш на трунчић сланине.
Никад ми неће бити јасно то обмањивање (гладних) муштерија. Зашто у пекари не могу да умесе нешто ваљано, да не шкртаре на свему што није брашно, па нек ставе цену која им је исплатива? Да човек зна шта купује, а не да је увек принуђен да прихвата мачку у џаку (та је можда крива за одсуство сланине, вероватно се још облизује) и ђеврек са сланином без сланине. Неће ми се скоро десити да прескочим доручак и празног желуца из куће изађем. Има да пораним, ма колико уморна да сам легла.

Све је то због кашља

Не бисте ми веровали... да сам због кашља управо сад, у по ноћи, напунила желудац још топлим свадбарским купусом (ако кажем кисели, неће вам бити јасно да је у питању онај кувани... што се купа у масноћи - кад сам данас видела пола шерпе уља, које је моја мајка за овај специјалитет припремила, пет минута сам трептала у неверици).
Знам, знам, чули сте да се кашаљ лечи чајем од лука (неољуштеног) или мешавином меда, уља и ракије (којом смо ми једном подвалили тати, не поменувши му средњи састојак; он се мрштио и гадио, али је гутао; да смо му све открили, ко би га натерао да зине), али купус... Па нисам ја кашаљ ни лечила (а овај суви стварно ми додијава, поготово кад се нађем на неком скупу, у јавном превозу - живи ме срам поједе). Не, нема он ништа с тим: пробудио ме и утихнуо. Али, на зло, није пробудио само мене.

Елем, ја се већ данима трудим да будем добра девојчица (лоша не могу бити, све и да хоћу, није ми то у природи) и одлазим на спавање у неко пристојно време, које ће ми омогућити да се испавам и лишити ме подочњака. Вечерас ми је коначно успело да легнем , па и да заспим, што је најбоље, око пола једанаест. Међутим, два сата након тога ја сам кашљуцнула (надражио ме сув ваздух, мајку му) и сан је побегао бестрага. Џаба сам неко време лежала жмурећи, у нади да ће се наставити тамо где је немилосрдно прекинут, у страху да га не наљутим ако се мрднем. Онда сам морала да одгрнем јорган, онда сам морала да одем до купатила, а потом и да расклопим лаптоп, па се улогујем на Фејсбук, и тако све по старом (само стрампутицом).
Јесте да сам којешта сазнала и пронашла на нету, али сна ни од корова. Зато је глад поприлично ојачала и узјогунила се. Да нисам знала шта се налази на смедеревцу, можда бих се и одупрла. Међутим, ја знам да је досад свакако кувано и по свој прилици још вруће (а вруће је мени омиљено; сви у кући знају да ја чак ни млако не једем). Није требало да попустим, добре линије ради, али... слаба сам ја. Сем тога, она дивна чорба од дулека (иако сам појела најмање шест кутлача - на количину мислим, кутлаче су још живе и здраве), није ме заситила.
Једна гужва само, ма гужвица, гужвичица... неће да шкоди (више од свега другог шкодљивог). Превариће се то пре но што сан преварим. Знам да ћемо се сад надмудривати још који сат, па сутра не могу да устанем до подне. Еее, што нисам она идеална цура из жетелачке песме, па да пожњем двадес'т и четири снопа, да увече ситан везак везем, а ујутру да поскочим орна, чим петао кукурикне (додуше, начисто се истребили, не памтим кад сам иједног чула; по њима бих ја могла да се не будим данима).

О јесени, јесени, међ стаблима и у мени

Свих претходних година, такнута тек далеким свежим дахом зиме, ја бих се већ успаничила, ја бих већ потонула у дубоку депресију, чврсто затиснула сва врата и прозоре и подвукла се под силну ћебад и јоргане. Али ове јесени ја сам одлучила да волим сваки дан и уживам у њему. Предвече кад се спусти лака измаглица, ја свучем пиџаму (некад и кад пораним, ја читав дан остајем у њој), ставим капу и шал, те се, сама (често волим да самујем), упутим знаним стазицама. Лишће се још добро држи на подоста оголелим гранама (најјачи само опстају и најупорнији). Покаткад се с дрвећа откидају и капљу ужутеле јабуке (ето шта се збива с воћкама на највишим гранама: ниједна се не може опрети вењењу - не падне ли иком шака, мора земљом да се закотрља). Пусте су улице, што ми нарочито прија (кад не срећем друге, ја боље видим и разумем себе). Успињем се лагано узбрдо, ближећи се стринином винограду, једном од мени најдражих места. Недавно сам у њему открила два чокота на којима се задржало грожђе, други, јесењи род. Не марим што ми је Огњен (ваљда да више остане њему) рекао да се од тога, ако превише једеш, добија чир. (Ако га не добијем од свих других мука, не верујем да ћу од ове сласти.) Ситна пуцад ко рибизле, а слатка као мед; откидам по неколико и трпам у уста, смешећи се... ни због чега посебно, сем што је јесен, што сам ја (ту где сам, таква каква јесам), што је он (па и ако није), што смо ми (надалеко, а једно уз друго)... што је живот тако величанствен, особито кад га гледаш кроз траве и дрвеће.
Стојим потпуно сама у сумраку, росом оквашених патика (ципеле би, знам, звучале поетичније, али нећу да лажем), и језиком гњечим слатке плодове (радујем се томе као дете), гледајући преко шума у се. Пасји лавеж просеца танку маглу. О чему ли он мисли, какву поруку шаље измеђ ливада и винограда, сања ли... или више није сам...
А ја сам срећна што постојим, што на врху брда стојим, сама. (Има неког страсног ужитка у самовању.) Ја, која славим миловање сунца и песму зрикаваца, волим сад влажну траву, понеки маслачак који се у поткушеној трави шепури, оголеле чокоте на којима још памтим род, место којег сад виси скврџено оклембешено лишће. Волим што сам ја ја, таква, једина, несналажљива, посебна, смотана, недоступна, спутана, ведра, наивна, човекољубива...
Срећна сам што постојим и што можда постоји и он. У јесен кад ватра запуцкета и појача чежњу за топлим загрљајем, човек мора да верује како негде о њему сања онај који је суђен да га воли.
Јуче је била јесен, а данас већ ваздух мирише на зиму. Истина, Маша то пориче: данас је истурала нос кроз прозор аута и није се сложила. Не само да се осећа, зима се види у овој магли што село овија. Волим и њу, маглу, све волим. Јесен је, или зима већ... Волим.

Ован звани Вук (Самотњак)

Миа и Маша пре неки дан спровеле су у двориштe нашег новог љубимца, овна Мићка, званог и Вук Самотњак.
Остао нам, сироче, сасвим сам, кад је газдарица, недавно, распродала читаву његову породицу (и бабу и мајку, и тетке, браћу...). Њега задржала јер је био крџав. До Божића му одредила рок трајања, не слутећи да ће им се свима подвући под кожу, а ко иоле срца има, како би му (па нека и посредно) под грло нож ставио. Додуше, ако и могну против својих осећања, неће се изборити с нашим породичним друштвом за заштиту животиња (које чинимо моји сестрићи и ја; с времена на време, Маша већ протестује по дворишту: не-ће-мо да за-ко-љи-мо Вука Самотњаака).
И отад вазда блеји (што буквално, а што с наводницима) иза куће или џеџи крај ограде, не би ли привукао ма чију пажњу и руку која ће га помиловати. Сад, ако рука помилује под главом, по гуши, и ђене-ђе, угодно ће бити. Али ако рука незналица, као моја, почеше рогове (гле како су кржљави, шта је ово, као да их је неко сломио), на зло може да се преокрене.
Кад смо пре неки дан Маша и ја опипавале то јуначко обележје (и људску срамоту), он је одмах погнуо главу и устремио их на мене. Како му бејах у непосредној близини (сва срећа, не имаде простора да ухвати залет, видела бих ја свога бога... и све звезде на небу), само ме гуркао, онако како одмерава снагу са супарницима. Таатаа, довикнух оцу који се затекао у башти испод, он хоће да нас бијее! (Тата ме и не чу, а вала би се грдно потресао, онако флегматичан.) Није да се нисам препала. Хајде да трчимо, предложи Маша (која је такође увидела озбиљност ситуације). Не, ни случајно. Онда ће нас јурити, па ако нас набоде, ако нас декне у задњицу... Кретосмо полако, уназад, корак по корак да узмичемо, све време га држећи на оку и пазећи да не направимо нагли покрет (који би га испровоцирао), док се не домогосмо капије и утекосмо. Е сад се чивтај колико ти воља, безобразниче један!
Кад су га Миа и Маша тог дана довеле, неко време он их је следио у стопу. Њушкао око дулека који сам ја управо резбарила, канећи да га ставим на стуб капије и уденем му у утробу свећу, како би пролазницима крв сишла у пете (из године у годину ми се надамо, ал' овим путем као да се крећу само неустрашиви, нико ни да цикне). Грицнуо је мало те дулекове изнутрице, њушнуо, па и језиком смотао који јесењи цветак, стрпљиво позирао док сам га сликала, подносио што смо га одасвуд загледали и пипкали, а онда се наједном растрчао и распомамио.
Баш кад поче да скаче ко бесан, по три копља у висину, Миа се затекла крај њега, а мајке, све три (њена, Машина и моја) на тераси (ове две млађе ако би и такле коју животињу, не би без хигијенских рукавица). Већ сам била кренула да тог хулигана зауздам, а мајке се успаничиле и почеше да запомажу и застрашују: Миаа, Миаа, бежи, удариће те! (Као да сам ја луда па бих допустила да ју, и нехотице, повреди.) Јаоо, те незналице! Не треба овна подстрекивати на скакање и трчање, а он је поводљив: ако ухватиш маглу, и он ће ти бити за   петама (а богами и задњицом, која му је врло згодна мета). Тако је Миа отрчала у кућу и озбиљно се увредила због овновог поступка: он је неваљао! Рекла је да више неће да се дружи с њим. Џаба сам се ја трудила да јој објасним да он није пуки насилник, и није желео да јој учини зло већ да се с неким поигра. А изгледа и да га је Матија претходно изазвао наслонивши му лопту на рогове (он то схвата као позив на мегдан, неће ваљда да се добацује).  
Е, Вуче, Вуче, због тих (немирних) рогова остаћеш сам самцит, без другова.

Само до Баљевца

Јутро беше ведро и већ сунчано, на то нас је већ навикло ово михољско лето, а како смо се, моја сестра од ујака и ја, упутиле на далек пут (отуда узбуђене и пуне ишчекивања), дан је био и нашим осмесима обасјан.
Иако сам месецима неиспавана, а касно легла и претходну ноћ, не беше ми тешко да пораним (а ни да теглим путну торбу низбрдо). А изгледа да нисам једина којој фали сна.
Неколицина нас беше пристала уз предња врата аутобуса. У ишчекивању да се иста отворе, цупкасмо у месту и пребацивасмо се с ноге на ногу. С времена на време погледамо у станични сат: време одмиче, а возача нема па нема. Тек у неком моменту један од путника указа нам на возача који је на свом месту у аутобусу, заваљен у седишту, спавао као заклан. Сви се смејуљисмо са симпатијама и разумевањем, онако расположени (ко због сунца, а ко због пута на који се упутио), те одлучисмо да га нећемо будити до осам. Онда ће, вала, морати да се лати волана (а онако крмељив и бунован, куку, скркаће нас у неки јарак). Ја прођох с предње стране аутобуса, колико да привирим и утврдим у којој је фази сна, а возач ни пет пара не даје, ма ни да трепне. Међутим, пет минута пре времена поласка, он отвори очи. Немогуће да му је унутарњи сат тако наштелован, гарант је подесио аларм на мобилном телефону. Е, сад кад си се сном окрепио, можемо да кренемо.
Пола сата вожње, па сат и по тумарања градом и чекања другог аутобуса. Тачније, већ смо унапред знале, чекале смо мини бус. А био је толико мини да смо се у њ спаковали ко сардине. Добро, кад чељад није бесна, ни аутобус (приспео из престонице), ма коли(ц)ки био, није тесан.
Један од возача (онај млађи), како возило пристаде на перон, искочи те  зађе отпозади (на задњу страну буса мислим, да не буде забуне), те дограби наше торбе и потрпа у гепек. Нити нас ишта пита нити много слуша. Ценимо ми да унутра има мање седишта но пред бусом путника, па питамо бојажљиво (нити нам се четири сата стоји нити нам се чека наредни полазак ко зна у које доба): има ли места? Ма то (та гужва и гунгула) само до Тополе, од Тополе је празан аутобус, утешише нас обојица и сагнаше унутра.
И тако, до Тополе ми се (ко мање, ко више) стисли једни уз друге. Хвала богу да сам ушла последња, па ми страга бејаху врата, а спреда бејах уз сестрина леђа. Према сестри наџогерила се једна постарија, причљива госпођа (пензионерка, радила у здравству, како рече), врло ведра духа и са смислом за хумор. Тај исти смисао, испоставило, се имали су и возачи, а церекале смо се и сестра и ја (од досетки ја сам се овог пута уздржавала), што нам је скренуло пажњу с тренутних мука. Атмосфера у том деминутиву од аутобуса (аутобушчићу) била је нужно фамилијарна, просто интимна. Било је сасвим природно да с возачима будемо на ти, кад смо им већ висили над главама. Међ њима двојицом седели су, леђа уз леђа, глувонема бака (неколико пута је то покушала да објасни госпођи-здравственом-раднику, али ова, изгледа, није видела од наочара за сунце и хумористичког заноса) и дека, који је такође ћутао као заливен (како ничим није одавао да чује и разуме иједну од речи што су му се укрштале изнад главе, чини се да је делио бакину злосрећну судбину).
Ма филмска сцена (мислим на збијеност и спутаност, распоређеност путника и на комедијање); да сам могла, бих се осврнула да видим "ко то тамо пева" и вуче ли се за нама одјавна шпица.
Госпођа, насмејана и нашминкана, с наочарима за сунце, приговарала је да стоји на једној нози. И то мојој, надовезао се млађи возач, што управо тад беше за воланом. Путници у предњем делу, и седећи и стајаћи, на то се насмејаше. Кад се госпођа-здравствени-радник-у-пензији пожали, тачније само примети (иначе на све гледа из позитивног угла; бар да ју је случај стиснуо уз неког исписника) да смо као сардине, постарији возач, њених година, вицкасто додаде, с пазарским нагласком, да треба само уљем да нас залију. Лако је њему да се тако шали, кад седи. И тако, ми стојимо, не можемо ни да мрднемо, а камоли да се окренемо или с ноге на ногу пребацимо, а овај  старији распитује се ко докле путује и шаље ланчано карте, а исто тако новац узима и кусур враћа - из руке у руку. Хеј-хај, баш нас брига, возамо се...
Кад возач у улози кондуктера нађе згодну прилику да кине, госпођа-здравствени-радник-у-пензији прекори га како том приликом треба да стави леву руку на уста, јер се зараза лако шири (вала нашла би где ће: нема где бува да прође, а камоли она да се шири). Овај се није много потресао, а десница му је очито једина узданица.
Госпођа, кад не даје здравствене савете, збија шале и церека се као тинејџерка; моја сестра, ка њој окренута и тиме принуђена на ближи контакт и пажњу, церека се као луда; а ја се тек благо и дискретно смејуљим и каткад широко осмехнем (не што је ћутање злато - не жудим за златним полугама, већ не волим да говорим пред гомилом, нарочито непознатих, људи).
Кад коначно дође на ред да и нас две добијемо карте, ја наручих две до Баљевца (да ја вама дам карте, платићете после, рекао је чика... кад будемо могле да допремо до сопствених новчаника). Млађани возач (ценим, ако је превалио двадесет пету, плафон тридесет лета) осврте се мало, колико да ме погледа у очи (којима ја не допустих да се с његовима сретну), и, не марећи што таква неопрезност (и страст за флертом с непознатим путницама током вожње) може живота (или тек неког дела, органа... не дај боже да врднемо с друма) да нас кошта, значајним тоном упита: само до Баљевца? Само, одговорих ја, готово смртно озбиљна (а, морам признати, донекле и дискретно охола), одбивши да прихватим игру. (Он би хтео у ретровизору да ме гледа до Пазара. Но, већ од Тополе и ја ћу ноге да одморим и с очију да му се склоним - а далеко од очију, далеко и од срца, преболеће ме до Крагујевца.)
Никад се нисам толико обрадовала Тополи, иако ништа од ње нисам успела да видим (мало је стакла на том мини бусу, ко да смо у конзерви, што одлично кореспондира с оном отрцаном досетком о сардинама). Како већина путника изађе (куд су сви у Тополу нагрнули, ко да се нешто дели џабе), нама се развиде.
Сестра и ја сместисмо се скроз позади, само су тамо била два спојена места.  Није ми се допало да место дрвећа и ливада крај пута, гледам у металну конструкцију. Но, добро, важно је да више не стојимо и да можемо мало и да се раскомотимо. Одмах потом, како се угнездих удобно, ја насрнух на кесу с гибанчицама (такозваним ружицама), које нам је за пут спремила мајка. Беше већ готово пола једанаест, а ја сам сатима пре устала, крајње време да се једе (готова сам да спаднем с ногу, срећа да сам села). Моја сестра се нећкала (због ње сам се и наредних дана осећала ужасно прождржљивом): те рано јој, те није гладна... Исто је рекла и касније кад сам јела банану... једну... па другу... Аман, дете, нико те још није обавестио: од љубави се не живи!

"Само до Баљевца" потрајало је четири сата. Истина, прошли су као четири минута, ма ни осетила нисам. Да сам морала место тога четири пута да се провезем од места боравка до Београда и назад, леђа би ми отпала, увијала бих се у мукама. Али како сам пошла сестри у госте, на славу, а и дан пре и два дана после (знам да је свакога госта три дана доста, али правила сам се луда, да извучем бар дан више), све је било чисто уживање.

Спадало у цркви

Сваке године ја једва чекам нашу крсну славу јер то је једини дан кад крочим у цркву, а знам да ћу се из ње вратити пуна инспирације. Већ од капије почну да ми се смеше брци: па народ (побожaн и скрушен до мога, да извините) љуби и стуб за стубом, само чесму у дворишту што не целива! Ја не цмачем ни икону: није, брате, хигијенски, нећу да навучем неку заразу. Станем гдегод украј, па се крстим кад се други крсте или кад сама проценим да је згодно и пожељно. У име оца, и сина, и светога духа и амена, што би рекла Маша... Па опет изнова.
Не могу да се прекрстим брзо колико онај службник божји, којем звање не знам, може да пева: господи поомиилууј... господи поомиилууј... Пева, а по цркви "зева": вири иза стуба кога има, а богме очи му се подуже и на мени задржале (не знам да л' сам лепа ко икона, али сам једнако у облацима, недокучива и недоступна као они на њој представљени).

Клипана неког пустили да чита извесне делове из црквених књига (појма немам шта, никад ништа не разазнајем), а он (да ли због треме?) сецка и муца, понавља ко покварена плоча - мучно га слушати, а никако да оконча беседу (већ је и попу неугодно што га ангажовао).

 Сви тобоже смерни, крсте се и до земље клањају, многи у нади ваљда да ће загробни живот (уз укљештење кичменог пршљена) задобити. А мени и овај живот много, не знам шта ћу (паметно) с њим да урадим; да имам још шестанест, и њих бих успешно страћила, без проблема и напора.
Сама сам себи смешна, тако необузета и незанесена божанским и небеским. Али како рече неки филозоф (не сећам се који): кад би волови и коњи имали руке и кад би умели да цртају, волови би замишљали и цртали своје богове као волове, коњи као коње... свако према свом лику. Ја не знам да цртам, али знам поприлично добро да пишем: мој бог је смешан дозлабога, тешко спадало и са свим тера шегу (отуда од своје поданице неће окренути главу... сем да се кришом кикоће). Па тај се по цео дан само церека.
С леве стране олтара, као и увек, прикупљају се прилози, само сад, видех, обучавају нове, младе снаге да убирају новац (старији обневидели и онемоћали). А цурица се занела: пише читко и пажљиво, па потом ређа новчанце, слаже их по боји и по слици (среброљубље се некако увек ушуња у цркву и тешко га је отуд истерати као мачку из кухиње кад замирише месо).
Прилажу људи за здравље своје породице, за покој душе својих мртвих (који од њих, док бејаху живи, не имадоше мира), за напредак у послу (чак и кад су посла ћорава) и напредак стоке. /Све то мора да се пред окупљенима прочита, да се они што приложише поносе и диче, а који нису приложили да се застиде због тврдичлука./

Двеста динара за напредак стоке? Зар је мало узнапредовала и разрасла се, раширила - не можеш улицом да прођеш од ње? Мени је стоке преко главе, нећу да улажем у њихов раст и развој. За здравље породице морам да дајем лекарима и сестрама, евентуално болничким спремачицама; не дај боже да ми поп помаже. Двеста динара за покој душе (оноликих) свих својих мртвих? Ала је мир на оном свету јефтин (и доступан), кад би за ма какве паре могао овде да се купи, еее!
Ја не прилажем; дајемо попу попово, тј. колико тражи (а не бих рекла да је скроман), ни динар преко тога - немам паре за бацање. Уосталом, баба је вазда говорила: што кући треба, цркви се не носи. Извин'те, попо, што нећу да мажем масној гуски дуп...го перје.
Добро, бацим тек који динар (у папиру; нисам баш од оних чији прилог звечи и привлачи подругљиве погледе) на тас, колико да ме се ману изнуђивачи у име бога. Деси се, међутим, да људи у цркву бану неприпремљени - забораве да раситне новчанице. Али и за то постоји лако решење, потврди једна тета: не знам колико је ставила (ценим да више од педесет није), али са оне гомиле кусур узе (ценим четрдесет, нисам тачно уочила). Исто тако поступио је један деда, бог да му душу прости, из моје фамилије на некој свадби: окитили човека цветом, а он стави у корпу једну новчаницу, а узе другу као кусур (због чега се сведоци тог поступка цео дан грохотом смејаху... и мене су од тог вилице болеле). Јакако, не беру се паре на дрвету и умереност је једна од највећих врлина (да вам не буде много, божји службеници и свадбене харачлије).

Ма колико уши напрезала, не успевам ни овог пута да укапирам о чему то поп збори или пева, па на крају одустанем: чекам да исприча све што има, па да се разилазимо. Дотле тежим да се прекрстим тако да остварим савршену симетрију: да ставим три прста тачно насред чела или у правцу пупка, покушавам  добро да центрирам, али то ми полази за руком тек сваки пети пут у просеку, од чега осетим поприлично задовољство.

Исто тако, паливши свећице за покој душе прецима, ређах их с, готово у милиметар, једнаким размаком и по замишљеној правој линији. Она упаљена за здравље моје и мојих ближњих, додуше, нахерила се ко кичма с деформитетом (ако нам зафали нешто - крив ће бити песак, не у бубурегу, већ онај у који свећа с муком продире).

Поп уобичајио да након литургије мало "попује". Овог пута искритикова оне што средом и петком за славу мрсе правдајући се да су им тако и старији чинили. И каже: шта је слава... слава је свећа (јесте, тако је)... слава је колач (јесте, у себи се слажем ја)... слава је жито (да, и то)... слава је вино (ууу, још ако је неко добро)... слава је ПРИЛОГ којим сте се ви данас сетили својих мртвих (каква градација; ту смо, кључна одредница... али не наседам ја на те форе). Аха, прилог који сте пребацили из својих сламарица у моје дубоке (алаве и незајажљиве) џепове.

Онда сви навале на попа, прилепе му се уз леђа, не би ли им што пре колач освештао. А ја стала у позадини, никуд не журим (сунчан јесењи дан, угодно ће ми бити лагано да ходам; сем тога, сумњам да ћу игде битно стићи до да опет станем у ред пред Хароновим чамцем, а не мили ми се та пловидба). А и знам да негде пише, чула сам: ко је последњи - биће први (хаа, ала сам их прешла).
Поп колаче (па и оне што се жуте од јаја, а црвене од стида након критике) сече, вином полива, па на крају домаћине благосиља: да сте живи и здрави, високи и прави, масни и дебели... А ја се мислим: буде ли и мене овако благосиљао, шикнућу га ногом у цеваницу (па само ми још сала на боковима и стомаку фали)!

Док сам покушавала да преломљени колач увијем у крпу, онај "певач" (будући сад залудан) прискочи, тобоже ми поможе да крпу раширим (ко да не знам: уграбио прилику да ми се приближи, ал' тврд сам ја орах... учтива, а на дистанци). Е фала ти ко брату, не знам како бих сама, бог ти дао здравља и насеље у царству небеском (мислим, кад буде нужда да се преселиш).

Како исече и освешта све колаче, поп и његови помоћници истог се трена пребацише на прозаичан ниво, просто  с небеских висина бубнуше на земљу (не сачекаше ни да мени виде леђа) и  распитиваху се за приходе: ко је шта и колико платио, а ко није. Па осташе донекле трљајући руке, а однекле гризући се од беса... што је недовољно пуна кеса.

Сарме без соје и "саламура" мајке моје

Сестра, мајка и ја мотасмо се по кухињи, свака посвећена свом послу: сестра пере и брише, мајка меси славски колач, а ја приправљам бакалве. Узгред, ми ћаскамо о којечему, повремено се препиремо и љутимо, вазда гунђамо (једна другој) и повремено се продеремо (кад чељад није бесна, кухиња није тесна... ал' кроз ову нашу не можеш да прођеш од домаћица).
И тако: једно правимо, а друго планирамо, колач месимо, о сарми расправљамо. Мајка хоће да стави соју: сваки пут кад нам "падне" посна слава, она покушава да нам у сарми потури сојине љуспице (али ми не попуштамо, тј. не допуштамо), но ја их не желим (чак и да постоји гаранција да није ГМО), стога се оштро противим. Наша је баба посну сарму само од пиринча, кромпира и шаргарепе правила, и то какву сарму - прсте да полижеш. А мајка гледа друге домаћице, па јој тешко да се одупре тој моди (која не ставља соју, ставља орахе, али мени се ни та верзија не свиђа). И несигурна, све мисли да је туђе боље.
Како помене соју, ми оспемо по њој (и по соји, разуме се) дрвље и камење, не сме више ни да нам помене. Нама не сме, али мора да се посаветује с другима, све се плаши да не погреши (као да већ хиљаду пута није посну славу спремала). Изнела телефон на терасу, па позвала прију, а не зна да су моје уши начуљене (од момента кад сам чула да се помиње сарма). Пријо, а јел' стављаш ти соју (џаба тихо пита, кад мене слух добро служи, заједљиво се исцерих)? Аха /не чујем шта прија каже, али знам да ће ова соју да стави само преко мене мртве (па може да ми је сервира за даћу - ако жели да се из гроба дигнем и све подавим у знак протеста)/.  Јел' ставља прија соју, питам је после подругљиво (да зна да сам све чула). Стављаа, пркосно ми одговара она (а криво јој, знам, што је откривена). Прија нека ставља, али ти нећеш, одлучна сам ја. Е ставићу, тобоже је одлучна и она (а знам да се неће усудити против деце да "устане").
И тако се гађамо оштрим стрелицама, па се смејемо (нарочито сестра и ја). МОЛИМ, значајно ме, након неке моје изјаве (не сећам се које) упита мајка. А ја ноншалантно одговорих (ма паде ми на ум ко кец на десет): дупе ти посолим (кад смо већ у кухињи, готовимо јела и баратамо зачинима - да не мењамо тему, реквизите и супстанце; тако би дошло као саламура)! Сестра се на то насмеја, како сам се и ја њој шеретски искезила, а и ова "осољена" се осмехну.
Има неколико деценија како нисам осетила такво задовољство од осољавања туђих задњица, ма ни у основној школи није та доскочица звучала толико узбудљиво, колико сад кад јој се нико (укључујући и мене саму) није надао. Мајка је још и добро прошла. Да сам вулгарна, као што нисам, и да јој нисам ћерка, као што јесам, могло је још горе да буде. "Молим"  је реч која вас може довести у гадну неприлику (нису све лепе речи тако фине да само гвоздена врата отварају; ова вас зачас, неопрезне, доведе у незгодан положај и изложи сексуалном узнемиравању).

До лаптопа води теткина стопа

Моји сестрићи, сви до једног (од укупно три, што није коначан број, повећање се очекује врло скоро) тотално су залуђени компјутерима (да ми је само знати на кога су), нарочито мојим лаптопом (та справа је позамашно семе раздора међу нама; на млађима и лаптоп остаје, али тетка нерадо свој даје!), и игрицама на интернету. Како наиђу, с врата на њ насрћу, па ако се не договоре ко игра (а ко гледа и бодри) и ако се одабрани цртаћ неком од њих не допада - тешко мом лаптопу (којим ће да се надвлаче), њиховим косама (то је први аргумент који потежу у расправи и борби за превласт) и ушима свих суседа (вриште и пиште, да те ухвати страва). Исто тако, усуди ли се ко да им одузме ту ђавољу направу, у осиње ће гнездо чачнути. И неће они ко сва нормална деца (ако такве, сем можда у неким забитима, има) да поседе пред компом сат, уврх главе два (кад не можеш да их одвојиш). Они хоће СВЕ ВРЕМЕ да ударају по тастатури (а напољу сунце све слабије сија, а напољу сунце на растанку нас љуби...)

Пре неки дан кућа нам беше пуна гостију, а они искористише гужву да се у кући затуре. У једном моменту (поставши свестан неуобичајене тишине) неко се од нас прену: где су деца, где су деца? И, пошто погледасмо на лустере и ормаре, одмах се растрчасмо по собaма. Кад, они се поизвртали потрбушке на кревету и сјатили се око лаптопа, који су ту пронашли (а баш сам наивна, нити сам га сакрила нити сам га искључила; само га у брзини спустила, не мислећи да ће они и у ту просторију забасати). И шта сам могла сад, сем да шкљоцнем апаратом (упркос свему, упркос томе да бесомучно израбљују МОЈ лаптоп, призор је био изузетно сладак): смешааак (и они ме, зачудо, и само на трен, погледаше и искезише се послушно).
Међутим, чим су се начас удаљили, лаптопа (а с њим и њиховог весеља) нетрагом је нестало. И где је, пита једно. Где је, успаничило се друго. Где је лаптоп, цвили треће. Даај лаптоп, вапе сви углас. А лаптоп ко да је у земљу пропао (а не под сточић завучен).
Старије му сестре брзо се потом оканиле, помириле се са судбином и нашле другу забаву. А њихов братић никако да прихвати истину. И слути он ко је одговоран за тај чудесни нестанак. Зато мало-мало, па ме дозива из ходника и потражи у соби с колачима. А дај лаптооп (пренемаже се, не би ли ми срце смекшало)... да ми пуциш иг'ицефрив (то су неке игрице на интернету које мени изађоше на нос, а мојим сестрићима никако). И шта ћу, сладак је, жао ми да се мучи, а жао ми и да сатима дрежде сви испред монитора. Пустићу ти, кажем, кад сви гости оду.
До момента кад су гости за столом почели да се осипају прошло је најмање сат времена. Ја сам на обећање већ и заборавила, али Матија је све озбиљно схватио и држао ме за реч. Како се у ходнику поздрависмо и испратисмо неке од гостију, Матија примети (с радошћу, беше очито мени, што сам познавала контекст; другима се могло чинити да то каже са жааљењем): свиии отишлиии (обећала сам да ћу му дати лаптоп кад сви гости оду и он сад једва чека да им види леђа). Нису још сви отишли (показах му преостале госте), разочарах га и продужих му муке. А кад и последњи гости пођоше кући, он кликну: иду свии!

Међутим, већ је било време за спавање, млеком смо малог зависника заварали, а лаптоп се, неким чудом, тек ујутру појавио на уобичајеном месту, те се Матија грдно обрадовао: дошаaо лаптоооп! Еее, сестрићи су ми класични зависници од интернета; не знам како од стопа свих сродника баш у моје стопе да упадну.

Кад је сишло вече

Миа има домаћи задатак да на основу шест сличица у буквару смисли и напише причу. У томе јој ја помажем, тако што с њом разговарам и подстичем је да исказ обогати. Тема је радни дан малог змаја. Допало ми се што је рекла да је змај устао кад је осетио да му сунце бије у лице (а не кад је сунце изашло или кад је било јутро). И да је зубе опрао што је брже могао.
На последњој слици видео се месец, па сам је питала шта то значи, у које доба дана се то дешава. Змај се био стровалио у кревет и заспао ко заклан (видим ја, а Миа још не толико). Кад је сишло вече, поче она реченицу... И ја се насмејах.
А паметно, и дете и вече: што да пада, па да се угрува, кад може лепо да сиђе (низ мердевине, обазриво се придржавајући).

Ја са својим телом могу да радим шта хоћу

У последње време Маша је почела да инсистира да јој се коса навлачи преко ушију. Ваљда је приметила да јој ми каткад, док се фотографише, косу исто наместимо. Уши су јој малчице клемпаве (мада, мени нису, а не волим кад ми измеђ власи вире), неколицина чланова породице жигосана је истима (ваљда такве мане морају да постоје да се човек одвише не узохоли: некима криве ноге, некима клемпаве уши... савршених нема).
И дете сад, због нашег неопрезног поступка, навукло комплекс. Готово сваки пут кад јој репове вежемо или кике уплетемо, она се буни: или све рашчупа, тражи да јој се фризура промени или косу вуче да уши камуфлира: нећу да ми се виде уши!
Тако и јуче кад се спремала за одлазак у госте. Мајка хоће да јој плете кике, а она не дозвољава. Па зашто, Машо, пита мајка; зашто нећеш кикице? Зашто кријеш уши, ко ти је то рекао? (А нико јој није рекао, несвесно смо јој усадили тај непријатан осећај и бојим се да ће требати деценије да се та грешка поправи тј. несигурност превазиђе.) Па види како си лепа!
Маша није много енергије трошила на објашњавање: ја са својим телом могу да радим шта хоћу! Е, тако, мала зна своја права (да се фризира како јој воља)!

Чудо, људи за девојку кажу

Приликом недавног боравка у једном малом месту, уживала сам не само у пејзажима, у сестриним славским колачима и новим познанствима, већ и у чаршијским причама (које не примам, а нису ми тако ни прослеђене, из угла трачаре већ упијам као књижевну грађу). Тако сам, док чеках да се сестра исфризира, од фирзерке чула симпатичну причу (којом је кратила време док фенира).
Елем, прича каже да је (управо тих дана) неког момка оставила девојка, те он, јадник, за њом још и данас плаче (да не кажем цмиздри; побогу, човече, па буди мушко - није она једина на свету). Његовој мајци, међутим, некако је од тог разлаза лакнуло (док једном не смркне, другом не сване јакако) - није јој по мери била потенцијална снајка. Ма била нека чудна, каже - (замислите) није хтела да пије кафу (с потенцијалном свекрвом? па то је нечувени преступ и невиђена смелост, такорећи дрскост). Е, дакле, ни ја се никад удати нећу: која би мајка мене, овако непорочну (добро, зависна сам од интернета, ђаво да га носи... само нек ми јави где), пожелела за снајку? И ја сам чудна (и то не само зато што не марим за кофеин).

У једном овећем колективу некад била сам једна од двоје људи што не конзумира тај напитак. И сви су ме гледали у чуду, просто подозриво: НЕ ПИЈЕШ КАФУ  (не воле људи кад се од њих превише разликујеш)? Дешава се да људима излети и питање: штоо?! Не волим, да ли је то довољно добар разлог? И данас ме многи питају: још ниси почела да пијеш кафу? Нисам и немам намеру /поготово не зато да другима сличим; не пада ми на памет да следим "остале Турке" ( те за њима, и за џезвом, пристанем ко мали Мујо), сем каткад што, у журби, на црвено пешачки прелазим/.
Чудо, људи за девојку кажу (сркућу кафицу и чудом се чуде): очи су јој два драга камена, уста су јој кутија шећера; кад говори, ко да голуб гуче; кад се смије, ко да бисер сије (ала би ми добро дошао тај репроматеријал)... ал' неће, брате, кафу да пије!

Лепа ко слика, па још младолика ;)

У аутобусу је често немогуће избећи да ти се сапутник обрати, нарочито ако му се ти, из неког разлога, обратиш пре и замолиш га за неку услугу (рецимо да ти припази торбу), нарочито ако се љубазно смешиш и делујеш приступачно. Док ми је Маша седела на крилу, жена поред мене упита је ли то моје дете (баш ћеш имати вајде од тог сазнања). Није, од сестре, одговорих учтиво. Колика су твоја деца (ко да ће да ми дође за славу, па да не донесе мали дукс)? Мања од маковог зрна (нема их ни од корова.) Немам, кажем (можда је требало и да погнем главу). Па добро, млада си... (Три тачке су кључне, у њима је поента - имаш времена, биће и то; из њих закључујем да се жени учинило да сам ипак погнула главу.)
Млада си... Не осетих потребу да је демантујем (ионако се тако осећам, иако знам да објективно одавно не спадам у ту групу привилегованих). Кад се потом опет упетљасмо око година и конкретно ме упита које сам годиште, имала је шта и да чује. Старија си од мене две године, рече у неверици, а изгледаш млада, ко би рекао. /Е па, сестро, ко ти је крив: хоћеш ти да се удаш пре двадесете (брачне те обавезе исцрпеле)./ Ја се насмеших. Знам, знам, али не могу ништа против тога (такав утисак остављам, између осталог, због гардеробе, примети моја другарица касније, али ја знам да је тајна много сложенија, везана за дух колико и за тело./

Воће са највиших грана

Недавно се вратих с кратког путовања. И причам другарици како је место које сам посетила мало. Кад прођем крај кафића (цела три, колико их има у главној улици: два са једне, трећи с друге стране), сви се у башти (време им ишло на руку, а врат умало не смашише) окрену - погледима ме дочекају, а кад прођем, сигурна сам (осећам) и да ме прате. Шта би тек било да беше лето, па да ходам наоколо у шалварама?
Јеси ли "излазила", пита ме она (као да ја за то много марим). Јесам, последње вечери, док смо чекали да се сестричини заврши проба фолклора. И, пита она, значајно се осмехујући и богзна какав одговор очекујући. Шта, И, правим се (тек мало да дометнем, иначе уопште не морам да се правим) луда. Јесу ли те гледали (бегенисали, појасни колегиница)? Јесу, гледали су ме (што јесте-јесте; па кад сам упадљива, а место мало, те и најнеупадљивији придошлица штрчи, а некмоли...), што да лажем. А ти, наставља да се интересује, и свеједнако очекује нешто сензационално, она. А ја... направих паузу, како бих истакла наредне речи (јер знам шта она жели да чује)... ја сам се распилавила, сва сам цептила од среће, сва устрептала, ма истопила се од милине. Она и њена колегиница (коначно прозревши иронију) прснуше у смех, јер знају (што им и понових) да гајим имиџ недодирљиве и недоступне (али не би веровале да то није само имиџ већ особито задовољство).
Ма ти си заљубљена (шта нас фолираш), ти си задовољна жена (види се), побуни се колегиница. Па јесам, не кријем ја то (ко да је могуће сакрити). Мислим, задовољна сам (жена мање-више, ту и тамо:)): лишће је жуто, небо је плаво, трава још подоста зелена, жива сам и поприлично здрава... Мени за срећу много (чак ни мушкарац) не треба!

Не суди о телу (и килограмима) по оделу

Кад се пре неки дан вратих с једног угодног путовања, увукох се у сестрине старе (мислим, давно купљене, а ко нове) фармерке, које ми је недавно кројачица сузила. Спазивши ме у њима другарица, с осмехом (злурадим?) примети: угојила си се! Задовољство је људима да то примете, чак и кад није истина. (Не вреди да ја објашњавам како вага месецимa, годинама чак, исту бројку показује. А то што штрчи око бока последица је узаног појаса.)
Истог дана, само који сат касније, зет ме у пролазу овлаш одмери и примети (злурадо): јеси ти јела нешто (тамо где сам била), гле како си се офуцала! Наравно да сам јела, и више но што треба (право је чудо да тело и вага нису забележили ону силну количину руске салате и колача). Откуд ти та идеја, упитах. Па видиш како ти висе те панталоне, примети мој зет (који ме у истима први пут видео, а први пут сам их и обукла). /Не треба о човеку судити по оделу, сем ако то није царево ново одело./ Тако се ја за дан и угојим и офуцам, зависно од угла из ког ме критичари гледају, односно од панталона које носим. 
Привид који остављам на посматраче мени уопште није битан. Небитно је и што ме готово сви (користили је сами или не) убеђују да ми је вага покварена (неки чак сумњају да сам је подесила да ми иде низ длаку... а мимо килограма). Не трудим се много да објашњавам како ми уопште није битно да ли вага "лаже": који килограм више (не верујем да може бити мање, а ваљда не би ни ваљало) не би пуно променио.   Важно је једино да се цифра не мења; небитно да ли имам оволико колико вага каже или пет кила више, стварно нисам тиме оптерећена.

Бувља пијаца и зелене чарапе (дечије, а универзалне)

Недавно сам, након много времена, поново била на пијаци, или пијацу (у мом детињству била је то реч мушког рода, а сад ме мрзи да устајем и претражујем речник, како бих овој речи међу ноге завирила; биће да је двополна), можда би требало да кажем бувљем (иако буве ниједне не сретох - продавци су више налик стеницама).
Не знам јесу ли ми тужније оне тезге, с махом кинеском робом, или докони власници, жељни и продаје и зараде (тако ценим; као да им се данима нико не обраћа, просто те у чуду гледају кад набасаш).

Требао ми неки конац, зелен, али га не нађох. Узгред, кад сам већ ту, распитивах се и за неке чарапице (иоле зелене и љубичасте) - готово све које имам, на прстима се избушиле. А продавци, чак и кад их ништа не питаш, чак и ако их не погледаш, чим им крај тезге минеш, побенаве од наде да ће штогод пазарити: изволитее! Прођеш крај једне тезге - изволитее, прођеш крај друге - изволитее, крај треће исто... А зло тек да ка роби усмериш поглед, не дај боже да штогод пипнеш ил' упиташ. 
Чим застадох дуже но што је било безбедно, једна жена поломи се покушавајући да ми прода дечије чарапе (тако ми и треба, кад тражим ђавола, па питам), једнако као и да ме убеди да су универзалне. Док ја бејах у неверици, а она решена да не испусти потенцијалног купца, не часећи поче да кида конац којим су чарапе једна за другу спојене. Ал' ђавола, не да се конац: људски пришивен, а маказа ни од корова. Како се ја свеједнако нећках (нисам сигурна хоће ли ми бити таман, а не знам ни желим ли их уопште, свиђају ли ми се толико...), она (сасвим озбиљна) ништа не препушта случају: ево можете да пробате! Побогу, насмејах се (то још нисам чула). И узех те чарапе (бар су зелене), да се не мучим више, те утекох с пијаце, пробијајући се с муком измеђ продаваца који само што те не вуку за рукав, ма готови да бију ко неће. 

Боже, само што ти не поп... (да извините због простаклука, и штета што нисам мушко)!

Нећу да будем наџак-баба (макар оглувела)

Девојка што јутрос у аутобусу до мене седе, чим се ушушка, ћушну слушалице од мобилног у уши (како мрзим ту моду, уопште све што је масовно; сем тога, одбојно ми је јер није ни здраво) и одврну музику, по свему судећи до даске. Попут Ластиних возача, наметнула је свима око себе свој музички избор (хвала богу и на срећу, ипак другачији од оног који имају чике за воланом аутобуса; њима је налик по безобзирности): не паде јој на памет да упита прија ли то мени, имам ли шта против (а да имам, можда бих употребила)...
Трешти нешто, зврнда, а ја игноришем и опуштено гледам кроз прозор (то је оно што ја у аутобусу волим да радим: гледам и размишљам, сањарим - некима је то можда губљење времена, а мени особито уживање; да слушам музику нећу - слух да оштетим, да читам нећу - да оштетим вид). Нећу да будем наџак-баба (наџак мање-више, баба таман посла) па да јој кажем да стиша музику. Али ако овако практикује сваког дана, оглувеће врло брзо (и она и несрећни сапутници).

Афричка шљива

АФРИЧКА ШЉИВА (нервни слом ћу од ње добити)! Мушкарци знају зашто. Или беше жене (слабо се шта у овој мојој глави задржава)? Сви као нешто знају, а нико појма нема. Да ми је знати у ком воћњаку расте, да јој сва стабла до земље посечем! (ЈА знам зашто!) Зар је могуће да је импотенција највећи проблем у овој земљи?!
Кад год крочим у кујну (волим тај израз, звучи ми топло и идилично, а подсећа ме на детињство, које се понајвише у једној истоименој одаји одвијало, и на драге особе којих више нема), а телевизор је вазда укључен и на њему (по избору мојих родитеља, у чијој је надлежности поменута просторија) Пинк (од којег ти се зацрни пред очима), кад год седнем за сто да презалогајим, сваки залогај ми преседне: мало-мало па ми бубне опне пробије - АФРИЧКА ШЉИВА.
Мислио би неупућен да се у овој земљи изузетна пажња придаје развоју воћарства. Нарочито ми је смешан и вулгаран онај крупан кадар у којем племенски ратник обавија шаком штап. Да ми је знати ко је творац те рекламе, да дохватим тај штап ил' мотку трнову... не би ми се главе наносио (а камоли шљивом се снажио).

Недавно сам док се (у мојој кухињи), као и обично, емитовала Фарма, а ја жваћкала свој ручак и нехотице изложила уши том терору,  у горњем левом углу уочила носорога, уз којег је писало "афричка шљива". Ако ја добро тумачим сликовну метафору, па тај ће, жено, да те поцепа (ко крмача мастан џак, што би рекао мој брат, ризница сличних поређења у народском духу), има да те растргне, џаба ти било!
Афричка шљива НЕ ПАДА (a ми ћемо онда да је омлатимо)! Јок не пада (до зоре ничија није горела свећа... а камоли стајала усправно): дај овамо секиру (ил' хладан туш), па да видиш (како одлеће иверје)!

Бежи, чича, ако ти је живот мио

Данас сам се баш удобно сместила у аутобусу, тик до средњих врата, те бејах потпуно задовољна. /То је једна од мојих омиљених позиција, уз последња издигнута седишта (волим да сам изнад других, а више и видим; сем тога, кад седнем скраја, прија ми да ми нога виси и млатара) и прва, која су без премца (али за којима влада помама, и резервисана су махом за колеге и швалерке, евентуално чланове породице шофера, па их се тешко домоћи)./ 

Таман сам се распилавила од среће, рачунајући да ћу до последње станице седети сама (волим кад не морам да се одмичем и прибијам уз прозор, а сапутници мушког пола, претежно старији, воле да се раскрече и својим ножурдама допуштају да пређу и на моје седиште) јер је аутобус био тек допола пун, кад пред Аутокомандом чича у белом устаде с места које је најпре одабрао и крете ка слободном до мене. Јао, ко да ме гром погоди! Где ћеш, бре, шта тражиш хлеба преко погаче (о главу ти се обили)? 

Ала сам се била намрштила, да прснем од једа (што до мене мора да седне тај деда). Не, не патим ја од геронтофобије (предусретљива сам и увек спремна да помогнем старима и немоћнима), али се гадим маторих ђилкоша, предратних (и других) швалера, свих које проценим као потенцијалне манијаке. Овај старац са косом засуканом уназад, као натапираном, наочарима за сунце и у белом дуксу с рајсфершлусом (очито, осећа се као младић, али се не огледа) чинио ми се врло сумњив и неколико пута, као потврду да је моја сумња оправдана, осетила сам како у ме погледа, док сам ја строго пазила да гледам само напред или кроз прозор и трудила се да задржим претећи израз лица.

Бежи, чича, ако ти је живот мио, болесна сам - хоћеш да пандркнеш пре Митровдана? Немој сад да кинем па да видиш (како се Харонов чамац љуљушка), да те бацим директно пред врата Хада.