Недавно сам, након много времена, поново била на пијаци, или пијацу (у мом детињству била је то реч мушког рода, а сад ме мрзи да устајем и претражујем речник, како бих овој речи међу ноге завирила; биће да је двополна), можда би требало да кажем бувљем (иако буве ниједне не сретох - продавци су више налик стеницама).
Не знам јесу ли ми тужније оне тезге, с махом кинеском робом, или докони власници, жељни и продаје и зараде (тако ценим; као да им се данима нико не обраћа, просто те у чуду гледају кад набасаш).
Не знам јесу ли ми тужније оне тезге, с махом кинеском робом, или докони власници, жељни и продаје и зараде (тако ценим; као да им се данима нико не обраћа, просто те у чуду гледају кад набасаш).
Требао ми неки конац, зелен, али га не нађох. Узгред, кад сам већ ту, распитивах се и за неке чарапице (иоле зелене и љубичасте) - готово све које имам, на прстима се избушиле. А продавци, чак и кад их ништа не питаш, чак и ако их не погледаш, чим им крај тезге минеш, побенаве од наде да ће штогод пазарити: изволитее! Прођеш крај једне тезге - изволитее, прођеш крај друге - изволитее, крај треће исто... А зло тек да ка роби усмериш поглед, не дај боже да штогод пипнеш ил' упиташ.
Чим застадох дуже но што је било безбедно, једна жена поломи се покушавајући да ми прода дечије чарапе (тако ми и треба, кад тражим ђавола, па питам), једнако као и да ме убеди да су универзалне. Док ја бејах у неверици, а она решена да не испусти потенцијалног купца, не часећи поче да кида конац којим су чарапе једна за другу спојене. Ал' ђавола, не да се конац: људски пришивен, а маказа ни од корова. Како се ја свеједнако нећках (нисам сигурна хоће ли ми бити таман, а не знам ни желим ли их уопште, свиђају ли ми се толико...), она (сасвим озбиљна) ништа не препушта случају: ево можете да пробате! Побогу, насмејах се (то још нисам чула). И узех те чарапе (бар су зелене), да се не мучим више, те утекох с пијаце, пробијајући се с муком измеђ продаваца који само што те не вуку за рукав, ма готови да бију ко неће.
Чим застадох дуже но што је било безбедно, једна жена поломи се покушавајући да ми прода дечије чарапе (тако ми и треба, кад тражим ђавола, па питам), једнако као и да ме убеди да су универзалне. Док ја бејах у неверици, а она решена да не испусти потенцијалног купца, не часећи поче да кида конац којим су чарапе једна за другу спојене. Ал' ђавола, не да се конац: људски пришивен, а маказа ни од корова. Како се ја свеједнако нећках (нисам сигурна хоће ли ми бити таман, а не знам ни желим ли их уопште, свиђају ли ми се толико...), она (сасвим озбиљна) ништа не препушта случају: ево можете да пробате! Побогу, насмејах се (то још нисам чула). И узех те чарапе (бар су зелене), да се не мучим више, те утекох с пијаце, пробијајући се с муком измеђ продаваца који само што те не вуку за рукав, ма готови да бију ко неће.
Боже, само што ти не поп... (да извините због простаклука, и штета што нисам мушко)!
Нема коментара:
Постави коментар