Недавно се вратих с кратког путовања. И причам другарици како је место које сам посетила мало. Кад прођем крај кафића (цела три, колико их има у главној улици: два са једне, трећи с друге стране), сви се у башти (време им ишло на руку, а врат умало не смашише) окрену - погледима ме дочекају, а кад прођем, сигурна сам (осећам) и да ме прате. Шта би тек било да беше лето, па да ходам наоколо у шалварама?
Јеси ли "излазила", пита ме она (као да ја за то много марим). Јесам, последње вечери, док смо чекали да се сестричини заврши проба фолклора. И, пита она, значајно се осмехујући и богзна какав одговор очекујући. Шта, И, правим се (тек мало да дометнем, иначе уопште не морам да се правим) луда. Јесу ли те гледали (бегенисали, појасни колегиница)? Јесу, гледали су ме (што јесте-јесте; па кад сам упадљива, а место мало, те и најнеупадљивији придошлица штрчи, а некмоли...), што да лажем. А ти, наставља да се интересује, и свеједнако очекује нешто сензационално, она. А ја... направих паузу, како бих истакла наредне речи (јер знам шта она жели да чује)... ја сам се распилавила, сва сам цептила од среће, сва устрептала, ма истопила се од милине. Она и њена колегиница (коначно прозревши иронију) прснуше у смех, јер знају (што им и понових) да гајим имиџ недодирљиве и недоступне (али не би веровале да то није само имиџ већ особито задовољство).
Ма ти си заљубљена (шта нас фолираш), ти си задовољна жена (види се), побуни се колегиница. Па јесам, не кријем ја то (ко да је могуће сакрити). Мислим, задовољна сам (жена мање-више, ту и тамо:)): лишће је жуто, небо је плаво, трава још подоста зелена, жива сам и поприлично здрава... Мени за срећу много (чак ни мушкарац) не треба!
Јеси ли "излазила", пита ме она (као да ја за то много марим). Јесам, последње вечери, док смо чекали да се сестричини заврши проба фолклора. И, пита она, значајно се осмехујући и богзна какав одговор очекујући. Шта, И, правим се (тек мало да дометнем, иначе уопште не морам да се правим) луда. Јесу ли те гледали (бегенисали, појасни колегиница)? Јесу, гледали су ме (што јесте-јесте; па кад сам упадљива, а место мало, те и најнеупадљивији придошлица штрчи, а некмоли...), што да лажем. А ти, наставља да се интересује, и свеједнако очекује нешто сензационално, она. А ја... направих паузу, како бих истакла наредне речи (јер знам шта она жели да чује)... ја сам се распилавила, сва сам цептила од среће, сва устрептала, ма истопила се од милине. Она и њена колегиница (коначно прозревши иронију) прснуше у смех, јер знају (што им и понових) да гајим имиџ недодирљиве и недоступне (али не би веровале да то није само имиџ већ особито задовољство).
Ма ти си заљубљена (шта нас фолираш), ти си задовољна жена (види се), побуни се колегиница. Па јесам, не кријем ја то (ко да је могуће сакрити). Мислим, задовољна сам (жена мање-више, ту и тамо:)): лишће је жуто, небо је плаво, трава још подоста зелена, жива сам и поприлично здрава... Мени за срећу много (чак ни мушкарац) не треба!
Нема коментара:
Постави коментар