Чудо, људи за девојку кажу

Приликом недавног боравка у једном малом месту, уживала сам не само у пејзажима, у сестриним славским колачима и новим познанствима, већ и у чаршијским причама (које не примам, а нису ми тако ни прослеђене, из угла трачаре већ упијам као књижевну грађу). Тако сам, док чеках да се сестра исфризира, од фирзерке чула симпатичну причу (којом је кратила време док фенира).
Елем, прича каже да је (управо тих дана) неког момка оставила девојка, те он, јадник, за њом још и данас плаче (да не кажем цмиздри; побогу, човече, па буди мушко - није она једина на свету). Његовој мајци, међутим, некако је од тог разлаза лакнуло (док једном не смркне, другом не сване јакако) - није јој по мери била потенцијална снајка. Ма била нека чудна, каже - (замислите) није хтела да пије кафу (с потенцијалном свекрвом? па то је нечувени преступ и невиђена смелост, такорећи дрскост). Е, дакле, ни ја се никад удати нећу: која би мајка мене, овако непорочну (добро, зависна сам од интернета, ђаво да га носи... само нек ми јави где), пожелела за снајку? И ја сам чудна (и то не само зато што не марим за кофеин).

У једном овећем колективу некад била сам једна од двоје људи што не конзумира тај напитак. И сви су ме гледали у чуду, просто подозриво: НЕ ПИЈЕШ КАФУ  (не воле људи кад се од њих превише разликујеш)? Дешава се да људима излети и питање: штоо?! Не волим, да ли је то довољно добар разлог? И данас ме многи питају: још ниси почела да пијеш кафу? Нисам и немам намеру /поготово не зато да другима сличим; не пада ми на памет да следим "остале Турке" ( те за њима, и за џезвом, пристанем ко мали Мујо), сем каткад што, у журби, на црвено пешачки прелазим/.
Чудо, људи за девојку кажу (сркућу кафицу и чудом се чуде): очи су јој два драга камена, уста су јој кутија шећера; кад говори, ко да голуб гуче; кад се смије, ко да бисер сије (ала би ми добро дошао тај репроматеријал)... ал' неће, брате, кафу да пије!