Исто тако oзбиљан и фин

Сјатили се гости о крсној слави у сестриној кући. Најели се, неки мало и попили, па се опустили... те се распричали. И један мој зет изненада рече: јуче смо те помињали. Што баш јуче, што баш мене (верујем да имају паметнија посла но на мене да мисле)? Ааа, тамо неки брат од тамо неке његове другарице (или куме, или не знам кога) радо би променио самачки статус (отворено затражио да му, као противуслугу за нешто, нађу какво ваљано женско чељаде). И мој зет и сестра онда ставише прст на чело и мислише, мислише... па се мене сетише (о, радости). /Врло је непријатно и до лудила ме доводи што чињеница да ниси у браку даје свакоме за право да те види и препоручи као потенцијалну удавачу. Откуд људима идеја да ја желим икакву помоћ сличне врсте? И да уопште желим момка или мужа? Само зато што сам сама или што они мисле да јесам, не значи да ме занима што неки брат неке њихове другарице кмези јер је усамљен и беспомоћан./ Ја се осмехујем самосвесно (ја одлично знам шта ми (не) треба) и кажем учтиво (не падам у ватру, не потрчим по кубуру или танџару... можда само зато што их немам): нисам заинтересована. Хм, можда ја нисам, али сви други јесу. Зет се, сав заруменео, занео у хвалисању "свога коња" (неоседланог): исто је тако озбиљан (то, као, треба да је комплимент, никад ми се није допадало кад ме тако окарактришу; шта уопште значи озбиљан?), исто тако фин (ни та ми се етикета није допадала кад ми је налепе; и сад имам утисак да је међ онима који су ме "одликовали" фин синоним за досадан)...
Исто тако глуп, смотан, неспособан... чујем ја оно што ми стварно говори. Чујем, а не реагујем, правећи се да не разумем, чиме само потврђујем да сам заиста глупа (што је сасвим у складу с мојим уседеличким положајем). А прећуткујем да ме исто тако уво заболе (ваљда су то уобичајени здравствени проблеми девојака у поодмаклим годинама).