Миа и Маша пре неки дан спровеле су у двориштe нашег новог љубимца, овна Мићка, званог и Вук Самотњак.
Остао нам, сироче, сасвим сам, кад је газдарица, недавно, распродала читаву његову породицу (и бабу и мајку, и тетке, браћу...). Њега задржала јер је био крџав. До Божића му одредила рок трајања, не слутећи да ће им се свима подвући под кожу, а ко иоле срца има, како би му (па нека и посредно) под грло нож ставио. Додуше, ако и могну против својих осећања, неће се изборити с нашим породичним друштвом за заштиту животиња (које чинимо моји сестрићи и ја; с времена на време, Маша већ протестује по дворишту: не-ће-мо да за-ко-љи-мо Вука Самотњаака).
И отад вазда блеји (што буквално, а што с наводницима) иза куће или џеџи крај ограде, не би ли привукао ма чију пажњу и руку која ће га помиловати. Сад, ако рука помилује под главом, по гуши, и ђене-ђе, угодно ће бити. Али ако рука незналица, као моја, почеше рогове (гле како су кржљави, шта је ово, као да их је неко сломио), на зло може да се преокрене.
Кад смо пре неки дан Маша и ја опипавале то јуначко обележје (и људску срамоту), он је одмах погнуо главу и устремио их на мене. Како му бејах у непосредној близини (сва срећа, не имаде простора да ухвати залет, видела бих ја свога бога... и све звезде на небу), само ме гуркао, онако како одмерава снагу са супарницима. Таатаа, довикнух оцу који се затекао у башти испод, он хоће да нас бијее! (Тата ме и не чу, а вала би се грдно потресао, онако флегматичан.) Није да се нисам препала. Хајде да трчимо, предложи Маша (која је такође увидела озбиљност ситуације). Не, ни случајно. Онда ће нас јурити, па ако нас набоде, ако нас декне у задњицу... Кретосмо полако, уназад, корак по корак да узмичемо, све време га држећи на оку и пазећи да не направимо нагли покрет (који би га испровоцирао), док се не домогосмо капије и утекосмо. Е сад се чивтај колико ти воља, безобразниче један!
Кад су га Миа и Маша тог дана довеле, неко време он их је следио у стопу. Њушкао око дулека који сам ја управо резбарила, канећи да га ставим на стуб капије и уденем му у утробу свећу, како би пролазницима крв сишла у пете (из године у годину ми се надамо, ал' овим путем као да се крећу само неустрашиви, нико ни да цикне). Грицнуо је мало те дулекове изнутрице, њушнуо, па и језиком смотао који јесењи цветак, стрпљиво позирао док сам га сликала, подносио што смо га одасвуд загледали и пипкали, а онда се наједном растрчао и распомамио.
Баш кад поче да скаче ко бесан, по три копља у висину, Миа се затекла крај њега, а мајке, све три (њена, Машина и моја) на тераси (ове две млађе ако би и такле коју животињу, не би без хигијенских рукавица). Већ сам била кренула да тог хулигана зауздам, а мајке се успаничиле и почеше да запомажу и застрашују: Миаа, Миаа, бежи, удариће те! (Као да сам ја луда па бих допустила да ју, и нехотице, повреди.) Јаоо, те незналице! Не треба овна подстрекивати на скакање и трчање, а он је поводљив: ако ухватиш маглу, и он ће ти бити за петама (а богами и задњицом, која му је врло згодна мета). Тако је Миа отрчала у кућу и озбиљно се увредила због овновог поступка: он је неваљао! Рекла је да више неће да се дружи с њим. Џаба сам се ја трудила да јој објасним да он није пуки насилник, и није желео да јој учини зло већ да се с неким поигра. А изгледа и да га је Матија претходно изазвао наслонивши му лопту на рогове (он то схвата као позив на мегдан, неће ваљда да се добацује).
Е, Вуче, Вуче, због тих (немирних) рогова остаћеш сам самцит, без другова.
Остао нам, сироче, сасвим сам, кад је газдарица, недавно, распродала читаву његову породицу (и бабу и мајку, и тетке, браћу...). Њега задржала јер је био крџав. До Божића му одредила рок трајања, не слутећи да ће им се свима подвући под кожу, а ко иоле срца има, како би му (па нека и посредно) под грло нож ставио. Додуше, ако и могну против својих осећања, неће се изборити с нашим породичним друштвом за заштиту животиња (које чинимо моји сестрићи и ја; с времена на време, Маша већ протестује по дворишту: не-ће-мо да за-ко-љи-мо Вука Самотњаака).
И отад вазда блеји (што буквално, а што с наводницима) иза куће или џеџи крај ограде, не би ли привукао ма чију пажњу и руку која ће га помиловати. Сад, ако рука помилује под главом, по гуши, и ђене-ђе, угодно ће бити. Али ако рука незналица, као моја, почеше рогове (гле како су кржљави, шта је ово, као да их је неко сломио), на зло може да се преокрене.
Кад смо пре неки дан Маша и ја опипавале то јуначко обележје (и људску срамоту), он је одмах погнуо главу и устремио их на мене. Како му бејах у непосредној близини (сва срећа, не имаде простора да ухвати залет, видела бих ја свога бога... и све звезде на небу), само ме гуркао, онако како одмерава снагу са супарницима. Таатаа, довикнух оцу који се затекао у башти испод, он хоће да нас бијее! (Тата ме и не чу, а вала би се грдно потресао, онако флегматичан.) Није да се нисам препала. Хајде да трчимо, предложи Маша (која је такође увидела озбиљност ситуације). Не, ни случајно. Онда ће нас јурити, па ако нас набоде, ако нас декне у задњицу... Кретосмо полако, уназад, корак по корак да узмичемо, све време га држећи на оку и пазећи да не направимо нагли покрет (који би га испровоцирао), док се не домогосмо капије и утекосмо. Е сад се чивтај колико ти воља, безобразниче један!
Кад су га Миа и Маша тог дана довеле, неко време он их је следио у стопу. Њушкао око дулека који сам ја управо резбарила, канећи да га ставим на стуб капије и уденем му у утробу свећу, како би пролазницима крв сишла у пете (из године у годину ми се надамо, ал' овим путем као да се крећу само неустрашиви, нико ни да цикне). Грицнуо је мало те дулекове изнутрице, њушнуо, па и језиком смотао који јесењи цветак, стрпљиво позирао док сам га сликала, подносио што смо га одасвуд загледали и пипкали, а онда се наједном растрчао и распомамио.
Баш кад поче да скаче ко бесан, по три копља у висину, Миа се затекла крај њега, а мајке, све три (њена, Машина и моја) на тераси (ове две млађе ако би и такле коју животињу, не би без хигијенских рукавица). Већ сам била кренула да тог хулигана зауздам, а мајке се успаничиле и почеше да запомажу и застрашују: Миаа, Миаа, бежи, удариће те! (Као да сам ја луда па бих допустила да ју, и нехотице, повреди.) Јаоо, те незналице! Не треба овна подстрекивати на скакање и трчање, а он је поводљив: ако ухватиш маглу, и он ће ти бити за петама (а богами и задњицом, која му је врло згодна мета). Тако је Миа отрчала у кућу и озбиљно се увредила због овновог поступка: он је неваљао! Рекла је да више неће да се дружи с њим. Џаба сам се ја трудила да јој објасним да он није пуки насилник, и није желео да јој учини зло већ да се с неким поигра. А изгледа и да га је Матија претходно изазвао наслонивши му лопту на рогове (он то схвата као позив на мегдан, неће ваљда да се добацује).
Е, Вуче, Вуче, због тих (немирних) рогова остаћеш сам самцит, без другова.
Нема коментара:
Постави коментар