Моји сестрићи, сви до једног (од укупно три, што није коначан број, повећање се очекује врло скоро) тотално су залуђени компјутерима (да ми је само знати на кога су), нарочито мојим лаптопом (та справа је позамашно семе раздора међу нама; на млађима и лаптоп остаје, али тетка нерадо свој даје!), и игрицама на интернету. Како наиђу, с врата на њ насрћу, па ако се не договоре ко игра (а ко гледа и бодри) и ако се одабрани цртаћ неком од њих не допада - тешко мом лаптопу (којим ће да се надвлаче), њиховим косама (то је први аргумент који потежу у расправи и борби за превласт) и ушима свих суседа (вриште и пиште, да те ухвати страва). Исто тако, усуди ли се ко да им одузме ту ђавољу направу, у осиње ће гнездо чачнути. И неће они ко сва нормална деца (ако такве, сем можда у неким забитима, има) да поседе пред компом сат, уврх главе два (кад не можеш да их одвојиш). Они хоће СВЕ ВРЕМЕ да ударају по тастатури (а напољу сунце све слабије сија, а напољу сунце на растанку нас љуби...)
Пре неки дан кућа нам беше пуна гостију, а они искористише гужву да се у кући затуре. У једном моменту (поставши свестан неуобичајене тишине) неко се од нас прену: где су деца, где су деца? И, пошто погледасмо на лустере и ормаре, одмах се растрчасмо по собaма. Кад, они се поизвртали потрбушке на кревету и сјатили се око лаптопа, који су ту пронашли (а баш сам наивна, нити сам га сакрила нити сам га искључила; само га у брзини спустила, не мислећи да ће они и у ту просторију забасати). И шта сам могла сад, сем да шкљоцнем апаратом (упркос свему, упркос томе да бесомучно израбљују МОЈ лаптоп, призор је био изузетно сладак): смешааак (и они ме, зачудо, и само на трен, погледаше и искезише се послушно).
Међутим, чим су се начас удаљили, лаптопа (а с њим и њиховог весеља) нетрагом је нестало. И где је, пита једно. Где је, успаничило се друго. Где је лаптоп, цвили треће. Даај лаптоп, вапе сви углас. А лаптоп ко да је у земљу пропао (а не под сточић завучен).
Старије му сестре брзо се потом оканиле, помириле се са судбином и нашле другу забаву. А њихов братић никако да прихвати истину. И слути он ко је одговоран за тај чудесни нестанак. Зато мало-мало, па ме дозива из ходника и потражи у соби с колачима. А дај лаптооп (пренемаже се, не би ли ми срце смекшало)... да ми пуциш иг'ицефрив (то су неке игрице на интернету које мени изађоше на нос, а мојим сестрићима никако). И шта ћу, сладак је, жао ми да се мучи, а жао ми и да сатима дрежде сви испред монитора. Пустићу ти, кажем, кад сви гости оду.
До момента кад су гости за столом почели да се осипају прошло је најмање сат времена. Ја сам на обећање већ и заборавила, али Матија је све озбиљно схватио и држао ме за реч. Како се у ходнику поздрависмо и испратисмо неке од гостију, Матија примети (с радошћу, беше очито мени, што сам познавала контекст; другима се могло чинити да то каже са жааљењем): свиии отишлиии (обећала сам да ћу му дати лаптоп кад сви гости оду и он сад једва чека да им види леђа). Нису још сви отишли (показах му преостале госте), разочарах га и продужих му муке. А кад и последњи гости пођоше кући, он кликну: иду свии!
Међутим, чим су се начас удаљили, лаптопа (а с њим и њиховог весеља) нетрагом је нестало. И где је, пита једно. Где је, успаничило се друго. Где је лаптоп, цвили треће. Даај лаптоп, вапе сви углас. А лаптоп ко да је у земљу пропао (а не под сточић завучен).
Старије му сестре брзо се потом оканиле, помириле се са судбином и нашле другу забаву. А њихов братић никако да прихвати истину. И слути он ко је одговоран за тај чудесни нестанак. Зато мало-мало, па ме дозива из ходника и потражи у соби с колачима. А дај лаптооп (пренемаже се, не би ли ми срце смекшало)... да ми пуциш иг'ицефрив (то су неке игрице на интернету које мени изађоше на нос, а мојим сестрићима никако). И шта ћу, сладак је, жао ми да се мучи, а жао ми и да сатима дрежде сви испред монитора. Пустићу ти, кажем, кад сви гости оду.
До момента кад су гости за столом почели да се осипају прошло је најмање сат времена. Ја сам на обећање већ и заборавила, али Матија је све озбиљно схватио и држао ме за реч. Како се у ходнику поздрависмо и испратисмо неке од гостију, Матија примети (с радошћу, беше очито мени, што сам познавала контекст; другима се могло чинити да то каже са жааљењем): свиии отишлиии (обећала сам да ћу му дати лаптоп кад сви гости оду и он сад једва чека да им види леђа). Нису још сви отишли (показах му преостале госте), разочарах га и продужих му муке. А кад и последњи гости пођоше кући, он кликну: иду свии!
Међутим, већ је било време за спавање, млеком смо малог зависника заварали, а лаптоп се, неким чудом, тек ујутру појавио на уобичајеном месту, те се Матија грдно обрадовао: дошаaо лаптоооп! Еее, сестрићи су ми класични зависници од интернета; не знам како од стопа свих сродника баш у моје стопе да упадну.
Нема коментара:
Постави коментар