Спадало у цркви

Сваке године ја једва чекам нашу крсну славу јер то је једини дан кад крочим у цркву, а знам да ћу се из ње вратити пуна инспирације. Већ од капије почну да ми се смеше брци: па народ (побожaн и скрушен до мога, да извините) љуби и стуб за стубом, само чесму у дворишту што не целива! Ја не цмачем ни икону: није, брате, хигијенски, нећу да навучем неку заразу. Станем гдегод украј, па се крстим кад се други крсте или кад сама проценим да је згодно и пожељно. У име оца, и сина, и светога духа и амена, што би рекла Маша... Па опет изнова.
Не могу да се прекрстим брзо колико онај службник божји, којем звање не знам, може да пева: господи поомиилууј... господи поомиилууј... Пева, а по цркви "зева": вири иза стуба кога има, а богме очи му се подуже и на мени задржале (не знам да л' сам лепа ко икона, али сам једнако у облацима, недокучива и недоступна као они на њој представљени).

Клипана неког пустили да чита извесне делове из црквених књига (појма немам шта, никад ништа не разазнајем), а он (да ли због треме?) сецка и муца, понавља ко покварена плоча - мучно га слушати, а никако да оконча беседу (већ је и попу неугодно што га ангажовао).

 Сви тобоже смерни, крсте се и до земље клањају, многи у нади ваљда да ће загробни живот (уз укљештење кичменог пршљена) задобити. А мени и овај живот много, не знам шта ћу (паметно) с њим да урадим; да имам још шестанест, и њих бих успешно страћила, без проблема и напора.
Сама сам себи смешна, тако необузета и незанесена божанским и небеским. Али како рече неки филозоф (не сећам се који): кад би волови и коњи имали руке и кад би умели да цртају, волови би замишљали и цртали своје богове као волове, коњи као коње... свако према свом лику. Ја не знам да цртам, али знам поприлично добро да пишем: мој бог је смешан дозлабога, тешко спадало и са свим тера шегу (отуда од своје поданице неће окренути главу... сем да се кришом кикоће). Па тај се по цео дан само церека.
С леве стране олтара, као и увек, прикупљају се прилози, само сад, видех, обучавају нове, младе снаге да убирају новац (старији обневидели и онемоћали). А цурица се занела: пише читко и пажљиво, па потом ређа новчанце, слаже их по боји и по слици (среброљубље се некако увек ушуња у цркву и тешко га је отуд истерати као мачку из кухиње кад замирише месо).
Прилажу људи за здравље своје породице, за покој душе својих мртвих (који од њих, док бејаху живи, не имадоше мира), за напредак у послу (чак и кад су посла ћорава) и напредак стоке. /Све то мора да се пред окупљенима прочита, да се они што приложише поносе и диче, а који нису приложили да се застиде због тврдичлука./

Двеста динара за напредак стоке? Зар је мало узнапредовала и разрасла се, раширила - не можеш улицом да прођеш од ње? Мени је стоке преко главе, нећу да улажем у њихов раст и развој. За здравље породице морам да дајем лекарима и сестрама, евентуално болничким спремачицама; не дај боже да ми поп помаже. Двеста динара за покој душе (оноликих) свих својих мртвих? Ала је мир на оном свету јефтин (и доступан), кад би за ма какве паре могао овде да се купи, еее!
Ја не прилажем; дајемо попу попово, тј. колико тражи (а не бих рекла да је скроман), ни динар преко тога - немам паре за бацање. Уосталом, баба је вазда говорила: што кући треба, цркви се не носи. Извин'те, попо, што нећу да мажем масној гуски дуп...го перје.
Добро, бацим тек који динар (у папиру; нисам баш од оних чији прилог звечи и привлачи подругљиве погледе) на тас, колико да ме се ману изнуђивачи у име бога. Деси се, међутим, да људи у цркву бану неприпремљени - забораве да раситне новчанице. Али и за то постоји лако решење, потврди једна тета: не знам колико је ставила (ценим да више од педесет није), али са оне гомиле кусур узе (ценим четрдесет, нисам тачно уочила). Исто тако поступио је један деда, бог да му душу прости, из моје фамилије на некој свадби: окитили човека цветом, а он стави у корпу једну новчаницу, а узе другу као кусур (због чега се сведоци тог поступка цео дан грохотом смејаху... и мене су од тог вилице болеле). Јакако, не беру се паре на дрвету и умереност је једна од највећих врлина (да вам не буде много, божји службеници и свадбене харачлије).

Ма колико уши напрезала, не успевам ни овог пута да укапирам о чему то поп збори или пева, па на крају одустанем: чекам да исприча све што има, па да се разилазимо. Дотле тежим да се прекрстим тако да остварим савршену симетрију: да ставим три прста тачно насред чела или у правцу пупка, покушавам  добро да центрирам, али то ми полази за руком тек сваки пети пут у просеку, од чега осетим поприлично задовољство.

Исто тако, паливши свећице за покој душе прецима, ређах их с, готово у милиметар, једнаким размаком и по замишљеној правој линији. Она упаљена за здравље моје и мојих ближњих, додуше, нахерила се ко кичма с деформитетом (ако нам зафали нешто - крив ће бити песак, не у бубурегу, већ онај у који свећа с муком продире).

Поп уобичајио да након литургије мало "попује". Овог пута искритикова оне што средом и петком за славу мрсе правдајући се да су им тако и старији чинили. И каже: шта је слава... слава је свећа (јесте, тако је)... слава је колач (јесте, у себи се слажем ја)... слава је жито (да, и то)... слава је вино (ууу, још ако је неко добро)... слава је ПРИЛОГ којим сте се ви данас сетили својих мртвих (каква градација; ту смо, кључна одредница... али не наседам ја на те форе). Аха, прилог који сте пребацили из својих сламарица у моје дубоке (алаве и незајажљиве) џепове.

Онда сви навале на попа, прилепе му се уз леђа, не би ли им што пре колач освештао. А ја стала у позадини, никуд не журим (сунчан јесењи дан, угодно ће ми бити лагано да ходам; сем тога, сумњам да ћу игде битно стићи до да опет станем у ред пред Хароновим чамцем, а не мили ми се та пловидба). А и знам да негде пише, чула сам: ко је последњи - биће први (хаа, ала сам их прешла).
Поп колаче (па и оне што се жуте од јаја, а црвене од стида након критике) сече, вином полива, па на крају домаћине благосиља: да сте живи и здрави, високи и прави, масни и дебели... А ја се мислим: буде ли и мене овако благосиљао, шикнућу га ногом у цеваницу (па само ми још сала на боковима и стомаку фали)!

Док сам покушавала да преломљени колач увијем у крпу, онај "певач" (будући сад залудан) прискочи, тобоже ми поможе да крпу раширим (ко да не знам: уграбио прилику да ми се приближи, ал' тврд сам ја орах... учтива, а на дистанци). Е фала ти ко брату, не знам како бих сама, бог ти дао здравља и насеље у царству небеском (мислим, кад буде нужда да се преселиш).

Како исече и освешта све колаче, поп и његови помоћници истог се трена пребацише на прозаичан ниво, просто  с небеских висина бубнуше на земљу (не сачекаше ни да мени виде леђа) и  распитиваху се за приходе: ко је шта и колико платио, а ко није. Па осташе донекле трљајући руке, а однекле гризући се од беса... што је недовољно пуна кеса.