Данас сам се баш удобно сместила у аутобусу, тик до средњих врата, те бејах потпуно задовољна. /То је једна од мојих омиљених позиција, уз последња издигнута седишта (волим да сам изнад других, а више и видим; сем тога, кад седнем скраја, прија ми да ми нога виси и млатара) и прва, која су без премца (али за којима влада помама, и резервисана су махом за колеге и швалерке, евентуално чланове породице шофера, па их се тешко домоћи)./
Таман сам се распилавила од среће, рачунајући да ћу до последње станице седети сама (волим кад не морам да се одмичем и прибијам уз прозор, а сапутници мушког пола, претежно старији, воле да се раскрече и својим ножурдама допуштају да пређу и на моје седиште) јер је аутобус био тек допола пун, кад пред Аутокомандом чича у белом устаде с места које је најпре одабрао и крете ка слободном до мене. Јао, ко да ме гром погоди! Где ћеш, бре, шта тражиш хлеба преко погаче (о главу ти се обили)?
Ала сам се била намрштила, да прснем од једа (што до мене мора да седне тај деда). Не, не патим ја од геронтофобије (предусретљива сам и увек спремна да помогнем старима и немоћнима), али се гадим маторих ђилкоша, предратних (и других) швалера, свих које проценим као потенцијалне манијаке. Овај старац са косом засуканом уназад, као натапираном, наочарима за сунце и у белом дуксу с рајсфершлусом (очито, осећа се као младић, али се не огледа) чинио ми се врло сумњив и неколико пута, као потврду да је моја сумња оправдана, осетила сам како у ме погледа, док сам ја строго пазила да гледам само напред или кроз прозор и трудила се да задржим претећи израз лица.
Бежи, чича, ако ти је живот мио, болесна сам - хоћеш да пандркнеш пре Митровдана? Немој сад да кинем па да видиш (како се Харонов чамац љуљушка), да те бацим директно пред врата Хада.
Нема коментара:
Постави коментар