Ветар се раздувао као луд. Отуда сам преко мрежасте капе навукла и капуљачу. Ма брига мене како то изгледа. /Нећу да се удајем, што би рекле бабе, а и ја све чешће говорим, нарочито да бих једила чланове уже породице... Мада можда и хоћу, само се правим... и мој изабраник не цени ме по томе како се накарадим у ветровите јесење дане; зна он шта се испод маске крије./
Негде надомак центра варошице, куд сам се и упутила, пролази крај мене и зауставља се ауто (немам појма који је и која му је вредност на тржишту, не пратим то и не занима ме; могла бих евентуално да препознам боју, што је такође небитно). Можда је неки познаник, помислила сам на трен.. путник намерник који би да ме пита за неко одредиште... Баш ме брига ко је и што стаје, помислила сам одмах потом и продужила да гледам преда се /у, мање-више зелену, траву, ко Милица, наша другарица, што нит је луда нит одвише мудра, нит је вила да збија облаке (и изазива саобраћајне колапсе) већ девојка - да гледа преда се/. Али у тренутку док пролазим крај њих, отвара се прозор и непознат човек који слободном руком држи мобилни, и разговара с неким вероватно, пита: мала (да л ми тако рече), оћеш с нама? /Припит, па види двојицу? Нарцис, па му мало он један? Ауто сматра једнаким себи?/ Не, хвала, одбрусих хладно и равнодушно (мада нисам, увек ме изнервира таква смелост), озбиљна и мрка лица (и дрзник оде празних шака и седишта... док не наиђе на неку коју ноге не држе, па ју лако с ногу оборити).
Да се крећемо узбрдо, па да и има неког смисла његова понуда (коју бих једнако одбила, и усред лета по најгорим врелинама, и усред зиме, по најгорем кијамету), али ја на двадесет метара од центра, само што нисам стигла. Стварно не разумем.
Или да сам у краткој сукњи, у чизмама на штиклу, с пола кила пудера и црвеним кармином на уснама, да ми се коса вијори ко у рекламама за шампон... Али ја сам забундана до грла. Ништа ми се (у ретровизору) не види сем лица и два чуперка испод капуљаче. Не знам, човече, шта те понукало да ми искажеш тако "непристојну" (па јесте, свакако се није забринуо за моје уморне ноге; да су возачи тако мека срца, повезли би сваку старицу коју иначе хладнокрвно обиђу) понуду, али неће ти скоро слично пасти на памет (оде ко покисао).
Негде надомак центра варошице, куд сам се и упутила, пролази крај мене и зауставља се ауто (немам појма који је и која му је вредност на тржишту, не пратим то и не занима ме; могла бих евентуално да препознам боју, што је такође небитно). Можда је неки познаник, помислила сам на трен.. путник намерник који би да ме пита за неко одредиште... Баш ме брига ко је и што стаје, помислила сам одмах потом и продужила да гледам преда се /у, мање-више зелену, траву, ко Милица, наша другарица, што нит је луда нит одвише мудра, нит је вила да збија облаке (и изазива саобраћајне колапсе) већ девојка - да гледа преда се/. Али у тренутку док пролазим крај њих, отвара се прозор и непознат човек који слободном руком држи мобилни, и разговара с неким вероватно, пита: мала (да л ми тако рече), оћеш с нама? /Припит, па види двојицу? Нарцис, па му мало он један? Ауто сматра једнаким себи?/ Не, хвала, одбрусих хладно и равнодушно (мада нисам, увек ме изнервира таква смелост), озбиљна и мрка лица (и дрзник оде празних шака и седишта... док не наиђе на неку коју ноге не држе, па ју лако с ногу оборити).
Да се крећемо узбрдо, па да и има неког смисла његова понуда (коју бих једнако одбила, и усред лета по најгорим врелинама, и усред зиме, по најгорем кијамету), али ја на двадесет метара од центра, само што нисам стигла. Стварно не разумем.
Или да сам у краткој сукњи, у чизмама на штиклу, с пола кила пудера и црвеним кармином на уснама, да ми се коса вијори ко у рекламама за шампон... Али ја сам забундана до грла. Ништа ми се (у ретровизору) не види сем лица и два чуперка испод капуљаче. Не знам, човече, шта те понукало да ми искажеш тако "непристојну" (па јесте, свакако се није забринуо за моје уморне ноге; да су возачи тако мека срца, повезли би сваку старицу коју иначе хладнокрвно обиђу) понуду, али неће ти скоро слично пасти на памет (оде ко покисао).
Нема коментара:
Постави коментар