Свих претходних година, такнута тек далеким свежим дахом зиме, ја бих се већ успаничила, ја бих већ потонула у дубоку депресију, чврсто затиснула сва врата и прозоре и подвукла се под силну ћебад и јоргане. Али ове јесени ја сам одлучила да волим сваки дан и уживам у њему. Предвече кад се спусти лака измаглица, ја свучем пиџаму (некад и кад пораним, ја читав дан остајем у њој), ставим капу и шал, те се, сама (често волим да самујем), упутим знаним стазицама. Лишће се још добро држи на подоста оголелим гранама (најјачи само опстају и најупорнији). Покаткад се с дрвећа откидају и капљу ужутеле јабуке (ето шта се збива с воћкама на највишим гранама: ниједна се не може опрети вењењу - не падне ли иком шака, мора земљом да се закотрља). Пусте су улице, што ми нарочито прија (кад не срећем друге, ја боље видим и разумем себе). Успињем се лагано узбрдо, ближећи се стринином винограду, једном од мени најдражих места. Недавно сам у њему открила два чокота на којима се задржало грожђе, други, јесењи род. Не марим што ми је Огњен (ваљда да више остане њему) рекао да се од тога, ако превише једеш, добија чир. (Ако га не добијем од свих других мука, не верујем да ћу од ове сласти.) Ситна пуцад ко рибизле, а слатка као мед; откидам по неколико и трпам у уста, смешећи се... ни због чега посебно, сем што је јесен, што сам ја (ту где сам, таква каква јесам), што је он (па и ако није), што смо ми (надалеко, а једно уз друго)... што је живот тако величанствен, особито кад га гледаш кроз траве и дрвеће.
Стојим потпуно сама у сумраку, росом оквашених патика (ципеле би, знам, звучале поетичније, али нећу да лажем), и језиком гњечим слатке плодове (радујем се томе као дете), гледајући преко шума у се. Пасји лавеж просеца танку маглу. О чему ли он мисли, какву поруку шаље измеђ ливада и винограда, сања ли... или више није сам...
А ја сам срећна што постојим, што на врху брда стојим, сама. (Има неког страсног ужитка у самовању.) Ја, која славим миловање сунца и песму зрикаваца, волим сад влажну траву, понеки маслачак који се у поткушеној трави шепури, оголеле чокоте на којима још памтим род, место којег сад виси скврџено оклембешено лишће. Волим што сам ја ја, таква, једина, несналажљива, посебна, смотана, недоступна, спутана, ведра, наивна, човекољубива...
Срећна сам што постојим и што можда постоји и он. У јесен кад ватра запуцкета и појача чежњу за топлим загрљајем, човек мора да верује како негде о њему сања онај који је суђен да га воли.
Јуче је била јесен, а данас већ ваздух мирише на зиму. Истина, Маша то пориче: данас је истурала нос кроз прозор аута и није се сложила. Не само да се осећа, зима се види у овој магли што село овија. Волим и њу, маглу, све волим. Јесен је, или зима већ... Волим.
Стојим потпуно сама у сумраку, росом оквашених патика (ципеле би, знам, звучале поетичније, али нећу да лажем), и језиком гњечим слатке плодове (радујем се томе као дете), гледајући преко шума у се. Пасји лавеж просеца танку маглу. О чему ли он мисли, какву поруку шаље измеђ ливада и винограда, сања ли... или више није сам...
А ја сам срећна што постојим, што на врху брда стојим, сама. (Има неког страсног ужитка у самовању.) Ја, која славим миловање сунца и песму зрикаваца, волим сад влажну траву, понеки маслачак који се у поткушеној трави шепури, оголеле чокоте на којима још памтим род, место којег сад виси скврџено оклембешено лишће. Волим што сам ја ја, таква, једина, несналажљива, посебна, смотана, недоступна, спутана, ведра, наивна, човекољубива...
Срећна сам што постојим и што можда постоји и он. У јесен кад ватра запуцкета и појача чежњу за топлим загрљајем, човек мора да верује како негде о њему сања онај који је суђен да га воли.
Јуче је била јесен, а данас већ ваздух мирише на зиму. Истина, Маша то пориче: данас је истурала нос кроз прозор аута и није се сложила. Не само да се осећа, зима се види у овој магли што село овија. Волим и њу, маглу, све волим. Јесен је, или зима већ... Волим.
Нема коментара:
Постави коментар