Топломер с повишеном температуром

Где је топломер, питам мајку. Што, пита она мене. /Што? Да измерим дужину ходника и колико литара воде стаје у каду!/ Хоћу да видим је ли ми температура повишена. Судећи по длану на челу рекла бих да јесте (а и малаксалост и језа што ми пролазе телом не слуте на добро).
Хајде то, и ђене-ђене. Али кијавица, она је посебна мука! /А нос непресушан извор: колико год марамица црпи, толико још извире -- у глави ми се заврте од дувања и брисања (дође ми да позајмим од десетомесечне сестричине ону пумпицу)./ 
Можда је код телефона. Није. У регалу, јесте. Али га неко није истресао (што сам и очекивала: то онај што диже тегове од двеста кила једва ако би који подељак спустио). 

Стоји скала на тридесет седам. Ма нек се носи, нећу ни да мерим. Ко да ми нешто значи, рекох гласно (оно што моји родитељи већ знају). Хоћу да попијем нешто ако имам температуру? Нећу (евентуално чај с лимуном). Хоћу сутра да останем код куће? Нећу (и не могу, имам нешто заказано; нажалост, није љубавни састанак). Па што тражиш онда, пита мајка. Ето, из чисте радозналости, да видим докле сеже црвена линија.
Што не попијеш један дефринол, упита мајка опет, за кијавицу. Молим?! Јеси ли ти јела бунике? За КИЈАВИЦУ? Па ја лек не бих попила ни да ми глава виси о концу (додуше, тад лека не би ни било).

Сузе које теку наопако

Како сам нешто лепила (а тај топли лепак воли да ми исцури на под више него леба да једе), подметнух средње листове из новина. А на једној се страни (гле, чуда!) затекао наш премијер. Уграбивши прилику, моја сестричина му нанесе лепак под нос и на очи. И каже: Вучић (то је име које и врапци на грани цваркућу) кад (као тад) плаче (не знам што је Маши до тог било стало, ал' њему не би тешко пало), има слине и сузе му иду нагоре (у томе се састојала њена уметничка интервенција). 

Зашто нагоре, зачудих се. Па зато што је наопак и увек (вазда, стално, без престанка, у свим медијима...) говори нешто ружно, одговори дете крајње озбиљно (не залазе политичари само у школе, ради сликања, већ и у дечје главице). Не, не, ја јој (противно мишљењу својих родитеља, који су ме, без колебања, прогласили хушкачем) ни А нисам рекла. Не баавим се полиитиком... и (то нарочито) не веруујем вишее ником...

Кифлице са џемом

Идући јутрос на аутобуску станицу, свратих код сестре на посао. И сестра ме опскрби комплетним оброком. Узми сендвич, узми кифлицу, ууузми јабуку. /Зна она да подељена срећа двоструко је већа, а и килограми онда опадају, односно распоређују се равномерно -- пола на њу, а пола на мене./ Није морала много да наваљује (тек колико да натера жабу  у виру да се брчне).
Кифлицу сам појела готово истог момента. /Сендвич нешто касније, у аутобусу; и ено ми на мајици остала флека од ајвара./ Са џемом; нисам мислила да је слатка. Гризем је (све ишчекујући ону сласт), а џем тек у наговештајима или при једном крају. И мислим се: зашто ли сви тако кифлице праве (кад џема у подруму има да се у њему подаве; добро, у пекарама се свакако штеди). Знам, жене страхују да ће им цурити у плеху (ју, наопако, ко то после да пере).

А ја мрзим кифлице с џемом у којима џем не можеш  да нађеш ни свећом (додуше, било би и незгодно, да пада восак). Волим кад кифлице сама правим, па пола тегле џема у кифлице ставим.

Ухвати дан

Баш сам јутрос, хитајући на аутобус, помислила на ону, мени омиљену крилатицу: ухвати дан док траје. Како ми је то годинама главни мото, ја спадох с ногу (мислим трчећи да стигнем што више, не мршавећи). 
Ухвати дан док траје! Ја хоћу, хооћу, и трудим се, али он се опире, праћа се и батрга. Како да га ухватим, мислим се (док чекам да возач отвори врата аутобуса, па да грунем унутра с осталим путницима). Под пазухе, с леђа? Око струка или трбуха (ако је синоћ, као ја, појео четири парчета торте, тешко ћу га обухватити; ал' није дан алав, то само ноћ поједе човека док трепнеш)? За косу? Нема смисла, то би се већ сматрало насиљем (бокте, па ја сам дан, упркос граматичком роду, замислила као жену; знам по коси, дугој, за коју га фиктивно шчепах, да ми не утекне; не, није мушкарац, ја не волим те феминизиране). Можда ми је најсигурније да га где пресретнем и поставим му ногу (па да видиш како ће ми пасти шака).

Ухвати дан док траје (канда с годинама траје све краће)! А како, кад то јури ко сумануто!
Исто то су, који сат касније, у Ломиној приметиле и две бакице, чији разговор случајно допре до мене. Дани страшно брзо пролазе, рече једна (донекле прекорно), заставши (шта знам, ваљда се човеку чини да кад стане сам, стане и дан). Даа, потврди друга, такође мало постајавши. Зачас дође субота, закључи једна од њих (нисам успела да разазнам која -- била сам једина која није застала). 
Насмејах се. Kад и нама млађима дани лете, бабе с једном ногом у гробу (е, али знају, на сву срећу, да буду жилаве: цимају се, копрцају, другу ногу не спуштају) не могу их ни сагледати. Јасно: што се живот више концу примиче, то човек више над пролазношћу нариче.

Чим мој тата затвори врата на кухињи, знам да се на Фарми дешава нешто што није за децу (па да случајно не банем пре но што промени канал и ријалити). ;)

О богу и људима

Бог је љубав, ја неверница контам, и исту свима пружам. Они који се представљају као највећи верници често узимају "правду" у своје руке, чиме индиректно поричу компетенцију бога (или Бога) у којег верују. Ако заиста верујеш да је он Свевишњи, Свевидећи, Свезнајући, Свемогући... не мешај му се у посао.

Ја сам прва тражила

Моје сестричине лежале су на мом кревету и гледале цртани. Миа је затражила чашу воде, и ја сам јој сместа донела из кухиње. Тако ја (кад хоћу): сестричине оком, а ја скоком. Кад јој пружих чашу, њу је, неочекивано, заболела кичма (ма шта тебе, младу, има да боли, рекла би моја баба; у ствари, рекла је, много пута, мени), па се не придиже одмах. Маша је, међутим, искористивши околност (док јендом не смркне, другом не сване), хитро поскочила (гледајући у сестру и не трудећи се да прикрије подругљив осмех) и шчепала пружену чашу. Миа онда сместа скочи (заборавивши на бол) и раздра се: ја сам прва тражила! 
/Разумела сам њен бунт, али сам се насмејала (и покушала да изгладим неспоразум и неправду затрем у корену, не би ли чаша најпре допрла у праве руке). Не брините, има још воде!/
Толике су деценије прошле, а ова иста реченица (друга је, с првом у вези: узимаш ми жеђ), у (готово искључиво) истоветној ситуацији, још је увек актуелна . То им и рекох: и кад смо ми биле мале, то је био највећи грех ("узети другом жеђ") и чест узрок породичних окршаја. /Мада, не разумем то: ако ти ко узме жеђ, значи да ти више ниси жедан, што је ОК (онда ти она чаша воде и не треба)./ 
Занимљиво је то да сва деца напрасно ожедне кад чују да једно од њих заиска воду. Таквом захтеву обавезно следи хорско (једногласно) или ланчано оглашавање (да ће сви, уколико водоноша не пожури или прво помоћ укаже другом, скапати од жеђи): хоћу и ја, хоћу и ја, хоћу и ја... Ниједно не буде уздржано. Сви хоће воду... а нико, разуме се, неће да оде по њу. И не морају, кад тетку имају. Милион пута смо моје сестре (рођене, а и од стрица) и ја долазиле у конфликт због воде (као да ће водовод изненада пресушити). Чашу пруже једној, а друга је дограби и искапи (евентуално, буде ли мека срца, остави мало воде при дну). Онда је она што остане кратких рукава (и празне чаше, а сувог грла), попреко погледа као најгору грешницу и изјави: узимаш ми жеђ (горећеш у паклу, проклетнице)!

Утицај ријалитија на баштованство

Претпостављам да ником не пада на памет да ријалити, поред свих других негативних последица, има и лош утицај на баштованство. То је стваро превише и озбиљно се може одразити на моју исхрану.
Ево, пролеће или је већ ту или тек што није преузело престо. Треба лук (начула сам малопре) сејати, а родитељи ми се од екрана не одмичу. Пуше и гледају "Парове". То му дође као двоструко, тачније троструко, тровање: трују плућа и унутрашње органе, трују и очи и уши. /Шест месеци предстојећег чепркања (да, то је тек еуфемизам за мукотрпан, али души угодан, рад) у башти требало би у доброј мери да допринесе деконтаминацији./
Земља спремна за сетву, дан иде на руку, а они пет пара не дају...
/Случајно начух и неки телефонски разговор једне од учесница (животињског надимка) и неке (залудне) бабе (која више сигурно поврће не сади, евентуално тикве с оним рогатим ортаком). Каже баба, с поносом, како је тој девојци (једној од оних популарних и лако доступних... уста, груди и гузица пуних силикона, а празних глава) неки дечак, шеснаестогодишњак, купио хаљину за финале. Е, јадна мајка, дечаче, која те родила! (Ниси могао годишњи џепарац друкче да потрошиш?) Јадно дете које не одоли "чарима" страрлете!/

Ах, утихну телевизор, отац и мајка изађоше из куће. Очекујем да чујем умирујуће (и обећавајуће: биће укусног поврћа) звуке мотике.

Петао, праг и дан

И ја сам већ приметила да мрак касније пада. То је зато што се (народ, а и моја мајка, каже) дан продужи кол'ко петао скочи с прага (вала, могао би мало и да тренира, нешто траљаво скаче). 

Хм, ја петлове последњих година ретко и по двориштима виђам, а камоли на прагу. Уосталом, не би ту стигао поштено да постоји, а камоли да заузме стартну позицију и узме замах... већ би га газдарица (ич не марећи што ће тиме направити временску, односно светлосну, пометњу) млатнула метлом... /За то насиље према креатору обданице могла би имати и једно оправдање: верује се да певање петла на кућном прагу, сем што често пробија бубне опне, навешћује скоре госте. А човеку некад, ако ћемо искрено, и није до гостију; боље петла на време шикнути, не би ли се гости предомислили или им пукла гума на ауту./ 
Услед тога (неочекиваног убрзања) дан би се, одступивши од правилности и поступности, нагло продужио охо-хо... (само да петлу, несрећнику, ако до плота одлети, глава међ тарабе не замакне). 

Занимљиво ми је то мешање просторних и временских одредница. Како петао скочи с прага куће удаљ, тако казаљка на часовнику у дневну светлост боји подеоке. 
Петао стоји на међи дана и ноћи и дан трља руке колико петао с прага скочи,

Докторе, боле ме доле

Много пута сам, нехотице, чула (и готово одмах затиснула уши) кад жене говоре о озбиљним "женским" обољењима. Многе од њих су оперисале "све доле". У ствари, да будем прецизнија, "повадили су им све доле" (пу-пу, и далеко било).
Доле је еуфемизам, тајанствена одредница за гинеколошке (махом женске) органе (спољне и унутрашње). Доле имплицира тамно, лоше, негативно, срамно... 
И то оне саме тако, у потаји, срамежљиво, полушапатом зборе.  Јој, докторе, боле ме доле (пу-пу, то ја само цитирам)!

Фикус и ја

Кад крочих у кухињу (ваљда да прибавим нешто за јело), мајка ми скрете пажњу: ти се мало мање чеши о тај фикус (ко да сам ја крмача, а фикус пањ)! Ма шта си га наџогерила до самих кухињских врата (од њега не може да прође човек, поготово кад се климата)!
Не чешем се ја о њега (мада, истина, умем мало у ходу да се клатим и тетурам, нахерим се устрану кад не треба... шта ћу, кад сам нестабилна личност), покушах да изврдам (можда он пред мене истрчава). А стварно, ја га и не примећујем (можда га зато у пролазу "закачим").
Чим ме спази у близини, он се прибије уза зид (зна да ми кућно растиње не прираста за срце, напротив, ич за то не марим) и тресе ко прут (а ништа од тога више и није, каже мој тата).
И боље да ме се клони, но да лети лишће (ионако малобројно и осетљиво).

Интернет без хлеба

Мајка ми вечерас (док се ја, по обичају, замајавах рачунаром) бану у собу са злокобним питањем: имаш ли ти интернет (моји сестрићи немају, опет неки проблем искрснуо)? Па наравно да имам, рекох, језик прегризла, пу-пу-пу-пу... Она се већ у кухињи била сместила пред телевизором, а ја никако да престанем вербалним пљувањем да терам зле, урокљиве, силе. 

Могу (бар до подне) да не једем хлеба, али интернет ми као ваздух треба!

Сваки Цига своју тетку хвали

Ти си прелепа (ух, брате; сваки Цига свога коња хвали... поготово кад га јаше до бесвести, а он трпи, каска, галопира, не рита се да га свали), најбоља (добро сад, вероватно сам бар при врху ранг листе) и најкреативнија (оно јес' "свашта могу, свашта умем"... само себе не разумем, али то сад није битно) тетка, рекоше ми моје сестричине синоћ, док смо се ушушкавале у кревет. 

Нема везе и ако нисам. Важно је да оне то мисле.

Удаја по сваку цену

Има девојака које једва чекају да се, по сваку цену, чак не бирајући средства, удају. /Све своје време и сву енергију усредсреде на тај циљ; то само мерка који нема бурме и аверзију према браку./ И несрећне су одиста кад им то не полази за руком (што више за нечим жудиш, то ти оно више измиче). Али копају и рукама и ногама док не нађу неког (каквог-таквог, кад нема кише, добар је и град... отирач који презриво шутне какав пробирач...) који ће с њима стати пред матичара (дај шта даш и боље ишта него ништа, њихове су девизе; није битно да ти животни сапутник паше, важно је избећи судбину уседелице). Чак не мора много или уопште да им се допадне (па кад они допадљиви врдају... а старост има чизме од седам миља, ко да ризикује чекајући). Само да је вољан рећи да. Само да га не мрзи и да је довољно виталан да се догега до олтара.
И видех једну којој се коначно посрећило, бар за промену брачног статуса (за избор партнера нисам сигурна, ја га не бих ни погледала, а камоли орах из руке да му узмем). Чак и стомак под венчаницом набубрео. Их, машала, све што је фалило најзад је ту. Коначно се може сматрати честитим чељадетом (ускочила у последњи воз, а нема појма куд иде): и школована, и удата, и оплoђена... Биће и жена и мајка, чиме се неке (ето, на пример, ја) никада неће моћи похвалити.
И гледам слику с венчања... Младожења, можда и не толико времешан колико оронуо, безвољан, исцеђен и добрано подгојен (колико сутра почеће да ћелави, једва се уздржавао док свадба прође). А она, коначно у прекрасној белој хаљини (бљуц, бљуц) о којој је деценијама снивала, коначно с бебом испод срца... а на лицу јој једва видан, а видно кисео, осмех.
Па шта је сад? Није ли то оно што си желела? Брак, муж (какав год) и дете које ти тај (какав-такав, који беше вољан) склепа? Ипак није довољно за срећу? Задовољење друштвених норми не гарантује лично.

Месо из пушнице

Мама, а шта си ти добила од тате за Дан заљубљених, упита Маша. Месо из пушнице, рече сестра прво што јој паде на памет (очито не спада у оне  што љубав испољавају по календару и сату) и насмејасмо се (између осталог и Машиној затечености прозаичним одговором). /Јашта; какве чоколадице, какво цвеће, какви бакрачи!/
А шта си ти њему дала, упитах ја. Грашак сам кувала, одговори она (допало јој се да збуњује дете и шали се на рачун своје трезвености). /Ништа свечани столњаци, ништа свећњаци и свеће, црно вино, торте.../
Неке жене знају да најкраћи (и најсигурнији) пут до мушког срца води преко стомака (а и од неверства канда чува оклембешена стомачина, па треба мужеве што више кљукати; невоља је само у том што онда ни њој неће више ваљати).
Баба би се сад обрадовала. Вазда нам је говорила да се од љубави (па ни од срца и парфема) не живи. Буткица, плећкица, коленица... па љубав цвета и насмејана супружничка лица.

Moje сестричине већ пола сата причају о заљубљености (о, побогу, зар се то тако рано дешава?). У ког си ти заљубљена?  А у ког си ти? А стварно си у њега? Ма шта лупаш , Машо, ти ниси (то се ја надам, бар једна да ми "нормална" остане); чула си да су сви заљубљени, па мислиш да мораш и ти да будеш! Престаните (о момцима да зборите), рекох им, досадне сте обадве. 
Ја то више не могу да поднесем (повраћа ми се од толике патетике), ни тог Луку, ни Косту (надам се да сад штуцају и да им клецају ноге јер их из даљине попреко гледам)!

Белмине (и не само њене) с..е

Зима је биила са пуно снеегаа... Не, не овде (оно мало не беше ни за зуб, једва сам се двапут на санкама спустила); на другом крају света. У топлом дому угодно поподне удвоје густираху моја сестра и зет. И ваљда их обузела нека носталгија, за завичајем, за минулим добом, за прохујалом младошћу (све нас иста мука мучи)... па се латили старих фотографија.
Видевши једну зетову школску слику, сестра упита из које је то године (средње школе). А зет озбиљно, одмеривши и сам још једном све школске другове (или тек искључиво другарице, да се закључити из потоњег), рече: по Белминим сисама (ју, баш ми је незгодно да их поменем, али не би ваљало да их  избегнем или преименујем -- одузећу коментару најбоље и начинити пометњу у зетовом сликовном календару) рекао бих да је друга! Насмејах се и сама (том несумњиво прецизном показатељу временског тренутка), призвавши у сећање то доба једрине, буђења и бујања... /Шта сам ја на слици из тог периода имала: пругасту зелену кошуљу или розе џемпер? Спомиње ли ме неко гдегод по добрим... овај, по добру? Узда ли се когод у моје попрсје при одређивању датума и образовног нивоа? А не бих ја својим недрима веровала, сад би човека обмануле, бестиднице, да сам четврта година./
И још је додао мој зет да је (на поменутој слици) најбоља риба у разреду била професорица. /Е, знају оне, чак и кад нису у првој младости, да буду такве да ти памет стане, срце сиђе у пете, а порасте жудња за знањем (е па, ако вам је последњи субјекат изневерио очекивања, дибидус сте безобразни)./ Ал' да се вратимо временским одредницама...

Ко зна шта је потом сналазило те Белмине (не)срећнице (и да нису деценије прошле, чопор деце можда има, зачас се то изака) и је ли им помућена стара слава (што је поносно, и пркосно, штрчала у будућност). А, јасно, ничија није до зоре горела и старењу залуд опиру се тела (па и с... да не висе). Надам се да Белма неће замерити што су јој груди, и то док бејаху у најбољем добу (сад већ ко зна на шта личе, па ни као наративни мотив нису занимљиве... што не значи да не би могле бити... у некој другој и тежој причи, о пропадању лепоте), овековечене на мом блогу.

И ћерке права имају да се (макар погрешиле) удају

Маме знају да буду врло незгодне, то посебно знају тате. Јер маме су обично према татама незгодне, чак и кад су згодне. Тако се једног дана једна мама нешто разљутила (маме се иначе лако љуте; врло је могуће да су за то одговорне ноге: маме често устану на леву ногу, а и ако устану на десну -- неко им стане за жуљ), па једном тати гунђала и гунђала, па се разбеснела... и на тату, и на судбину, а највише на себе саму.
И, кивна на све и свашта, па и на сопствени брачни статус, тј. добровољну удају, окрете се наједном својој шестогодишњој ћерки (кад се некад занесу звоцањем, маме и на децу забораве) и озбиљно рече: слушај, немој никад да се удаш! Ћерка, међутим, што дотад беше заокупљена игром, осврну се и, саслушавши добронамерни савет, мирно, а одлучно, рече: МАМАА... не можеш ти мени да кажеш да ли ћу и за кога да се удам, ја имам своја права!
Мама и тата остадоше затечени и у чуду, па се насмејаше и на сукоб мишљења (или шта год је то било) заборавише. Деца с правом мисле (обично мудро и неспристрасно) својом главом!

Нисам ја, мама је

Кад мама и тата пођу у велику набавку, често поведу Игњата са собом. Игњат воли да иде у велике продавнице: тамо има којечега примамљивог, а на дохват руке... и мноого простора, да Игњат трчи између полица и пуца од смеха кад га мама и тата нађу или случајно натрчи на њих. 
У самопослузи Игњат има и обичај (кад већ има прилику) да у колица сам трпа шта му воља и што он мисли да му је потребно, односно све на шта наиђе и до чега руком може да допре (брашно, млеко, улошке, чоколадице, детерџенте...). Пре неки дан још не стиже ни да промисли шта би, и ништа му није запало за око, можда и не беше нарочито расположен за куповину, а мама већ ставила штошта, па и павлаку за кување. Видео је Игњат лепо.
Али тата није видео (он некад гледа своја посла, на сасвим другој страни, и повремено управља колицима, а не мотри чиме их жена пуни)... док се није каси примакао. Спазивши павлаку, тата без речи (јер Игњату не вреди причати) одгура колица до одговарајуће полице, да павлаку врати (неће баш све Игњатове хирове да плати). Но Игњат се одмах побуни и поче тетрапак из његових руку да вуче, вриштећи: неее! Ма не треба нам, каже тата, ти си мислио да је ово млеко (ко да је Игњат луд). Нее, вуче Игњат из све снаге, МАМАА (не вокатив, него номинатив; овај човек ништа не разуме, ко да дете турски збори), нее, МАМАА (нисам ја то, МАМА је... а с оним што је она одабрала не смеш тако да поступаш... или ћеш сутра остати без ручка, а можда и без којег дела тела, ако се мама баш разљути)...
Тек кад се мама, зачувши дреку и препознавши у њој глас свога сина, појави између полица, неспоразум је разрешен (павлака враћена у колица, а Игњат се умирио и одахнуо, још неко време претећи гледајући тату). Није увек Игњат крив нити је тата увек упућен у мамине кулинарске планове.

Авион за брисање носа

Кад смо пре неки дан кренули у шетњу, Миа је понела и папирнати авион, који је управо била конструисала. Врло брзо, међутим, како авион није био расположен да лети, увалила га је мени, те тако ја постадох носач авиона. Затим сам постала и носач капе: једне, друге, треће... плаве, једне зелене, друге зелене... па носач шалова... свега чега су се моји сестрићи, осетивши врућину, сместа ослободили.
Авион сам тутнула у џеп јакне. И кад се Матија пожали да му цури нос, ја посегнух руком у један џеп, па у други, затим у оба џепа на фармерицама... након чега постадох свесна да ни од какве (макар и коришћене) папирне марамице нема ни гласа ни трага. Како је ситуација захтевала хитну реакцију, не имадох куд но да окрњим оно несрећно превозно средство. Извини, Миа, рекох, мораћу да отцепим десну страну репа. Убрзо потом, међутим, и Маши пођоше слине (вероватно од силне жудње да и њен нос буде обрисан делом авиона), па је и други део авионског репа страдао.
С тим сам авионом, будући у тој истој јакни, и наредног дана по граду шетала. И тек кад ми затребаше папирне марамице, схатих да сам покретни хангар. А како ми марамице бејаху у ранцу (који онда треба скинути, па отворити, па по њему пробрљати...), дошла сам у искушење да тој летелици начиним нову рану, откинувши јој једно крило. Но, одолела сам.
Народ обично каже да оним што не испуњава своју сврху, што није испало како треба или нема очекивану вредност, можеш да обришеш... један други део тела. Али ето, ни за нос није лоше; и није коме је речено већ коме је суђено.

Нико ме није хтео (а ко би и смео)

Можемо да живимо овде, упита ме Маша док смо се спремале да заспимо. Кад (и где: видиш да смо се стисле ко сардине)? Кад ви направите нову кућу... Кад се тетка, тј. ја, уда, потом рече Мии (ваљда да испразним ову собу и у кревету начиним комоцију... а не да нам се ноге преплићу и читаву ноћ се надвлачимо: оне одбацују ћебе, а ја га навлачим на себе; невоља је кад оне спавају с крајева, а моје ноге, несрећнице, у средини, остављене њима на милост и немилост... и откривене).
А онда им сину (леле мени, колико ли година морам да навршим да од тога дигну руке?): а што се ти ниси удала? Немам разлога, немам оправдања. /Добро, сад, јасно је да не желим иком да се исповедам, те само врдам./ Па стварно. А ваљда и много старији од њих очекују да имам спремно образложење на бар тринаест страна. Да будем искрена, нико ме није ни просио. /А и да јесте, остао би кратких рукава./ 
Како их ја не удостојих одговора, одговорише саме. /Тако моје сестричине, не допуштају да ма које питање без одговора остане: ако га нема откуда се очекује, лепо га измисле и мирна Бачка, а на недоумице око теткине удаје тачка... бар за ту ноћ./ Зато што су дечаци досадни, рече Маша Мии, ко Игњат... и ко твоји другари и моји. Да, сложи се Миа. 
Осећам да су само покушавале да ме утеше (као што претпостављају да статус неудата нико не носи драговољно и с радошћу). И насмејах се њиховој својеврсној солидарности. То што немамо, то нам и не треба, а сигурно нам се не би ни допало јер је досадно (кисело грожђе).

Виљушка и потомство

Ти кад завршиш то (неке обавезе, које јој, кад се за језик не угризох, поменух), родићеш бебу (канда мене нико ништа не пита)... и удаћеш се (тим редом... или ред није битан, али конта да то скупа иде, односно једно без другог не може). Аха, хоћу... /Баш јуче ми и другарица даде зелено светло за промену брачног статуса. Кад год (сва три пута годишње) неком скувам кафу и питам није ли (а знам да јесте) прејака, кажу (да ли из учтивости само): одлична је... можеш да се удајеш (ето какву моћ кафа има). А ја, проклетница, никад да искористим то одобрење./
Родићеш дечака, настави да планира, не марећи што се ја смејем и одбијам. Лећи ћеш на виљушку, настави занесено. (По замагљеном погледу беше видно како лебди на крилима маште, а сужене очи откриваху одлучност да реч постане дело.) Ма какву виљушку, зацереках се, ти ниси нормална. Па ко легне на нож, роди дечака, каже она озбиљно (ич не сумњајући у поузданост поменуте методе); ко легне на виљушку, роди девојчицу (чула Маша за неке народне тестове за рано откривање пола бебе у мајчином стомаку).
Родићеш дечака... лећи ћеш на виљушку... Чекај, јеси ли нешто побркала? Па тако се то каже (то је већ нека дечја враџбиница -- ако желиш брата, мораш да говориш како желиш сестру, и обрнуто, иначе се неће обистинити).
А ЗАШТО ти нећеш да родиш бебу, упита. /Зато што се не зачиње кухињским елементима, пу-пу. Па стварно, шта ми тешко? Толике жене су могле, а ја се све нешто нећкам./ Без обзира на мој прећутани одговор, не одустаје: ставићу ти виљушку (ма паметно; ако мене пита, ризикује да јој изложим аргументе с којима виљушка неће изаћи на крај)! Сместа отрча до кухиње и, тобоже кришом, држећи иза леђа, донесе тај део прибора за ручавање, те га, док сам се ја бавила у купатилу, тутну под мој јастук (ко да се дете замеће кад се виљушка под главу меће). Кад се вратих, она је тобоже опуштено (сумњиво беше колико се трудила да тако делује) причала о неутралним темама, али се повремено осмехивала, није се могла обуздати и ишчекати да легнем (и на руду, чему се ја целог живота опирем). Ја намерно главу спустих на страну супротну од оне под којом неопажено напипах металну направу. Али Маша кликну ликујући: ее, родићеш девојчицу!
Машо, ја бих рекла, ако жена науми да роди (на шта би ме тешко нагнали... ко жабу у воду), није виљушка то на шта треба прилећи, већ макар на посао, а потом на гинеколошки, тј. породиљски сто.
Виљушку која потомство слути спустих преко неке фасцикле на поду да преко ноћи ту одлежи (па ћемо видети хоће ли се у ембрион преиначити). Јутрос је замало не згазих, да ми прободе пете то моје ни заметнуто ни рођено женско дете.

Ружан дан за неспарене

Већ смо биле угасиле светло и спаковале се у кревет, али смо се неко време тумбале. Па кад смо већ будне, ми и разговарасмо. Додуше, ја сам неко време, потпуно неочекивано,  и певала, а Маша се томе смејала (ваљда није уобичајено да човек у тами, ишчекујући поноћ или сан -- шта пре стигне, пева). Ја сам срећан што постојим (и већ је ту поента), мене љуубав купује (тренутно сам нешто кивна на њу и прогнана је на крај листе приоритета; има да гледа кад ћу прво место да јој вратим), треба само мало вољее да се човек радујее (јашта, ето тако, може му се... има руке да грли, ноге да скаче, очи да гледа, уста да кличе)... Притом сам, лежећи на стомаку, под јорганом, такође неочекивано, и тверковала (ију, упс... тело се својевољно препустило ритму... тело које се иначе ретко и тешко ма чему препушта... ето, и оно зна да изда). Тачније, чинила сам тек нешто што је томе наликовало. /Још нисам стекла (ако ћемо искрено, нисам се ни трудила, нит ми је на памет пало досад; сем тога, то ми се чини врррло напорним, а ја не волим да ми је напорно... ни бицикл узбрдо да возим, већ гурам) ту завидну вештину (видех сад на Гуглу да и неких инструкторки за тверковање има, није шала), за коју, опет, треба имати адекватну ситуацију, где ће испољити своју сврху (не, не мислим на јавни наступ нити клип на Јутјубу; и намерно сам тако заврзла, да ми се не припише перверзност), тј. доћи као кец на десет или уље на ватру (волим ја, а можда бих и умела, да будем ђаво и по)./ Ако ништа друго ... стегни, пусти, стегни, пусти, па још брже, све у ритму... бар ће се глутеус максимус (да не кажем ду...) затегнути ко струна.
У недељу је Дан заљубљених, наједном, преставши да певам, рекох, немам појма зашто. /Такви празници мене ич не занимају, осим као предмет спрдње. Спрдња -- како то, из мог угла, горко звучи. Не трудите се да разумете./ Сад схватих: можда зато што сам који минут пре на Фејсу видела неку рекламу за повољан оброк (осамсто грама ћевапа за четирсто деведесет динара) заљубљених (ко да је њима до јела; ја кад се заљубим, суспендујем органе за варење, питање је да л' бих ове ћевапе јела за све паре). Маша се одмах надовеза: могу моји мама и тата... (Знала је да су јој родитељи за то квалификовани: сви момци и девојке, вереници и веренице, мужеви и жене... сматрају се заљубљенима, чак и кад то можда одавно више нису. Али вероватно није знала која је активност прикладна, па стави три тачкице.) А шта се тад ради, потом упита. Па откуд знам (нисам ти ја то никад славила, а никад нећу ни славити, таман кад бих се до ушију -- то ваљда представља највиши ниво, заљубила)... купују поклоне (каранфиле и руже, често јефтине парфеме, мада су мени и скупи једнако незанимљиви, медведиће са срцима, од којих се мени повраћа, или који, док се не онесвесте, тј. не истроше батерије, говоре: ај лав јуу, ај лав јуу... од чега ми такође припадне мука, али заљубљени, ти заљубљени су нарочито ганути), иду на вечере (изван властите кухиње), на пиће (држе се за руке, смешкају, блену једно у друго ко теле у шарена врата или тако некако, а вероватно се и љубе... и штавише... да ти не причам... али раде то и другим данима )... 

Теби је ружан дан јер немаш момка, додаде (можда и саосећајно). /Ја немам момка, па и не славим (као да бих у обрнутом случају цртала срца и радовала се резаним црвеним ружама, све и да их хиљаду буде), али, Машо, шта ако прибавим... би ли ти то тек тако поднела?/
Коме? Мени?! Па... ја сам срећна што постојим, мене љуубав... ма дођавола с њом... Мени је сваки дан ПРАЗНИК... и ниједан не захтева да се упарим као услов да у томе уживам.

Палацинке са сецелом

Прекјуче је баба замутила и пекла палачинке (Душко Радовић је рекао да су за палачинке потребни: млеко, брашно, јаја, шећер и жена која хоће да их направи; е, баба не сме да неће), а ја сам их филовала. Једну по једну, како ко наручи. Баба пече, тетка филује, деца тамане (е, неком је живот мајка, неком маћеха). 
/У нашој породици с колена на колено преноси се анегдота о једној таквој ситуацији. Тетка мог оца и мог стрица, кад ови, као и њени синови, бејаху мали, пекла је једном палачинке. А деца ко деца, нестрпљива и алава: како она испече, тако је неки, претпостављам најбржи, смаже. И дојади њој, па преосталу смесу изручи у сплачињару (грехота, мајко моја... осим ако когод свиње пита), рекавши: е сад једите! Морам да признам да и њу разумем: стварно није пријатан призор и прилично депримира кад не стижеш да уочиш резултат свога рада... само зато што је у виду јестивог круга)./
Миа и Маша хтеле су са џемом. Узгред сам и себи склепала једну с орасима (не могу да ишчекам ред, а и не морам -- кад сам ја "власт"). Ја цу са сецелом, нагласи Матија, приневши ми тазе палачинку, тек извађену из тигања. ОК, рекох, разумела сам и посух је млевеним орасима и сецелом. Али ја ниисам хтео са орасимаа, брецну се Матија, умало у плач не бризну. Јао, извиинии, заборавила сам; појешћу ја (шта ћу: ко греши, мора да сноси последице; постоје проблеми које не могу да решим, али палачинка има да нестане ко да је није ни било). Како баба испече другу, Матија је принесе и опет ми стави до знања: ја цу са сецелом! Добро, рекох, настављајући да мељем као празна воденица (неком сам се причом била занела), па је посух сецелом... и млевеним орасима. Али ја нииисам хтео са орасимааа, дрекну Матија истог трена и већ се замало баци на под у знак протеста (уопште није лако бити протестант: може човек колена да погули, главу да полупа... зависно од тога да ли протестује унапред или уназад). Јао, извини, Матија, молим те, опет сам заборавила (како срце вуче, тако руке у тањир с орасима упадају), извиинии! Зацереках се својој занесености, па се засмеја и он, одобровољивши се. Утом је и нова палачинка испечена, таман да брзо реши проблем. Трећи пут нисам оманула (иначе се главе не бих наносила).
И сутрадан је баба правила палачинке. И опет сам их ја филовала. Јаа цу са сецелом,  немој опет да погресис, упозори ме Матија, стојећи ми крај колена и нетремице мотрећи у моје руке (да опет у орахе не забасају). Без бриге, сестрићу, нећу... ако ми не допустиш (и поглед не одвратиш). А није што хоћу него... како срце вуче... ораха све мање.

Магарац и смрт

Миа, Маша и Матија приредили су у мојој соби луткарску представу по народној причи "Магарац и коњ". 
Сем поменуте двојице, у представи учествује и газдарица. Представа је играна најмање два пута. На премијери двогодишњак из публике улетео је на позорницу и млатнуо папирнатог коња (који беше прикачен штипаљком, а штипаљка у руци једног од глумаца, скривеног иза округлог стола и зеленог столњака), ваљда расрђен његовим неморалним поступком. 
Другог пута други дечак, петогодишњак, наједном је заридао, наизглед без икаквог разлога и објашњења. У чуду га гледасмо, покушавајући да откријемо шта није у реду, па да, у складу с тим, укажемо помоћ, искажемо саосећање, казнимо, или бар изгрдимо, презремо кривца... Кроз сузе нам најзад рече како он нееце да магалац умлее, а коњ да буде жиив. Добро, није проблем, решићемо то... Хоћеш да умре коњ? Нее, нееће умирање! /Крај овог малог и комшијина крава је безбедна, без бриге грицка сенце./
Ок, текст смо изменили. Може коњ и да увиди своју грешку, па да прихвати пола магарчевог терета, како би се овај опоравио и жив био мајци (а Матији сузе да усахну).... а не јадник да отегне папке (или он има копита? нема везе, народна изрека пет пара на то не даје) на туђ дан. 
Па само реци, дечко, шта се кидаш; наши смо, побогу, ваљда можемо смрт да одгодимо или укинемо (бар у причи).

Таман папуча и нога што не паше

Истина је да сам кући дошла уморна, исцрпљена. Можда се тиме могу правдати. Разговарајући са сестром, навукла сам розе кућне папуче (једну одмах спазих насред собе, а мало се помучих док уочих другу , напола испод кревета) и наслонила се на пећ. Потом у њима одох кроз ходник до купатила. И тек кад ми пред ве-це шољом ноге "клецнуше", а поглед нехотице склизну ка стопалима, спазих да је лева папуча моја, а десна, истина истобојна, Миина, неколико бројева мања.

Хм, занимљиво: толико сам на којекакву неудобност огуглала и толико сам научила да трпим, да и не осећам кад нешто није потаман и кад жуља. Таман су кућне папуче кад их из прве навучеш (и важно да ноге не зебу). И није увек у њима узрок муке наше: могу папуче да буду таман, а нога да не паше.

Фебруар и срчане тегобе

Лепо синоћ рече један господин: сад ће фебруар, ух, кад почну ове мачке (да се одају телесним задовољствима)... Ти мислиш да оне држе календар у рукама, гледају на сат и само чекају да мине поноћ (па да наскоче једни на друге)?
А испоставило се да је човек био у праву. Јутрос (добро, беше око подне) још ни очи нисам отворила, а под прозором се неки Казанова разгаламио (уши ми проби, а срце да ми се од страве откине -- фебруар је опасан за срце, чак и кад нисте мачка): мјаааауу, мјааАауу, мјааААУУ... Мајку му, да л' ће која однекуд искрснут, да му (ми) скрати муке!

Вишак килограма и обиље слаткиша

Јуче за свечаном трпезом жали се моја сестра (једе и жали се кад стигне, између залогаја) како има три килограма вишка. /Ијух, три килограма, стварно неподношљиво, наругах се. Па смета ми, настави она да се јада./ Једе, каже, и касно ноћу. А тамани слаткише. Ради мирније савести пази да једе кад је нико не види (што да јој неко звоца и загорча сласт).
Но, пре неки дан, таман кад се ушушкала у кревет и спремила да ужива у неким слаткишима, муж неочекивано бану на врата. /Не би то било иоле битно да муж, већ поприлично дуго, не води рачуна о исхрани: цуга литар сурутке дневно, једе мусли и прескаче вечеру (дивим се таквој самоконтроли; не бих ја могла празна желуца заспати ни у лудилу). Брине човек и о здрављу и о линији, па и на жену делује као глас разума. Сама његова појава, захваљујући том аскетском подвигу, већ делује као опомена. / Шта радиш ту, упита је оштро, као да је наслутио нешто недозвољено. Ништа, тобоже мирно (исувише, таман да буде сумњиво), а пребрзо одговори сестра, која је непосредно пре тога успела да под покривача тутне неке чоколадне мињоне. Како јој и израз лица вероватно беше ко у деце кад неку штету, и своју кривицу, покушавају да прикрију, муж, који се не даде тако лако заварати, приђе и одиже један крај покривача. Имао је шта и да види: једе жена слаткише, а чак се и не стиди. Ништа, а, погледа је прекорно. /Паа... ништа, тек десетину малих, малецких мињончића./ 
Гле, мињони! Ко ли их је ту ставио, зар им је место у кревету, сигурно су деца затурила... (Тако је сестра пред брачним контролором уноса штетних материја у организам могла да се вади.) О, како су та деца неваљала! /Предност коју свака мајка може да искористи: што мајци не приличи, тако на децу личи!