Ружан дан за неспарене

Већ смо биле угасиле светло и спаковале се у кревет, али смо се неко време тумбале. Па кад смо већ будне, ми и разговарасмо. Додуше, ја сам неко време, потпуно неочекивано,  и певала, а Маша се томе смејала (ваљда није уобичајено да човек у тами, ишчекујући поноћ или сан -- шта пре стигне, пева). Ја сам срећан што постојим (и већ је ту поента), мене љуубав купује (тренутно сам нешто кивна на њу и прогнана је на крај листе приоритета; има да гледа кад ћу прво место да јој вратим), треба само мало вољее да се човек радујее (јашта, ето тако, може му се... има руке да грли, ноге да скаче, очи да гледа, уста да кличе)... Притом сам, лежећи на стомаку, под јорганом, такође неочекивано, и тверковала (ију, упс... тело се својевољно препустило ритму... тело које се иначе ретко и тешко ма чему препушта... ето, и оно зна да изда). Тачније, чинила сам тек нешто што је томе наликовало. /Још нисам стекла (ако ћемо искрено, нисам се ни трудила, нит ми је на памет пало досад; сем тога, то ми се чини врррло напорним, а ја не волим да ми је напорно... ни бицикл узбрдо да возим, већ гурам) ту завидну вештину (видех сад на Гуглу да и неких инструкторки за тверковање има, није шала), за коју, опет, треба имати адекватну ситуацију, где ће испољити своју сврху (не, не мислим на јавни наступ нити клип на Јутјубу; и намерно сам тако заврзла, да ми се не припише перверзност), тј. доћи као кец на десет или уље на ватру (волим ја, а можда бих и умела, да будем ђаво и по)./ Ако ништа друго ... стегни, пусти, стегни, пусти, па још брже, све у ритму... бар ће се глутеус максимус (да не кажем ду...) затегнути ко струна.
У недељу је Дан заљубљених, наједном, преставши да певам, рекох, немам појма зашто. /Такви празници мене ич не занимају, осим као предмет спрдње. Спрдња -- како то, из мог угла, горко звучи. Не трудите се да разумете./ Сад схватих: можда зато што сам који минут пре на Фејсу видела неку рекламу за повољан оброк (осамсто грама ћевапа за четирсто деведесет динара) заљубљених (ко да је њима до јела; ја кад се заљубим, суспендујем органе за варење, питање је да л' бих ове ћевапе јела за све паре). Маша се одмах надовеза: могу моји мама и тата... (Знала је да су јој родитељи за то квалификовани: сви момци и девојке, вереници и веренице, мужеви и жене... сматрају се заљубљенима, чак и кад то можда одавно више нису. Али вероватно није знала која је активност прикладна, па стави три тачкице.) А шта се тад ради, потом упита. Па откуд знам (нисам ти ја то никад славила, а никад нећу ни славити, таман кад бих се до ушију -- то ваљда представља највиши ниво, заљубила)... купују поклоне (каранфиле и руже, често јефтине парфеме, мада су мени и скупи једнако незанимљиви, медведиће са срцима, од којих се мени повраћа, или који, док се не онесвесте, тј. не истроше батерије, говоре: ај лав јуу, ај лав јуу... од чега ми такође припадне мука, али заљубљени, ти заљубљени су нарочито ганути), иду на вечере (изван властите кухиње), на пиће (држе се за руке, смешкају, блену једно у друго ко теле у шарена врата или тако некако, а вероватно се и љубе... и штавише... да ти не причам... али раде то и другим данима )... 

Теби је ружан дан јер немаш момка, додаде (можда и саосећајно). /Ја немам момка, па и не славим (као да бих у обрнутом случају цртала срца и радовала се резаним црвеним ружама, све и да их хиљаду буде), али, Машо, шта ако прибавим... би ли ти то тек тако поднела?/
Коме? Мени?! Па... ја сам срећна што постојим, мене љуубав... ма дођавола с њом... Мени је сваки дан ПРАЗНИК... и ниједан не захтева да се упарим као услов да у томе уживам.