Истина је да сам кући дошла уморна, исцрпљена. Можда се тиме могу правдати. Разговарајући са сестром, навукла сам розе кућне папуче (једну одмах спазих насред собе, а мало се помучих док уочих другу , напола испод кревета) и наслонила се на пећ. Потом у њима одох кроз ходник до купатила. И тек кад ми пред ве-це шољом ноге "клецнуше", а поглед нехотице склизну ка стопалима, спазих да је лева папуча моја, а десна, истина истобојна, Миина, неколико бројева мања.
Хм, занимљиво: толико сам на којекакву неудобност огуглала и толико сам научила да трпим, да и не осећам кад нешто није потаман и кад жуља. Таман су кућне папуче кад их из прве навучеш (и важно да ноге не зебу). И није увек у њима узрок муке наше: могу папуче да буду таман, а нога да не паше.
Нема коментара:
Постави коментар