Моје сестричине лежале су на мом кревету и гледале цртани. Миа је затражила чашу воде, и ја сам јој сместа донела из кухиње. Тако ја (кад хоћу): сестричине оком, а ја скоком. Кад јој пружих чашу, њу је, неочекивано, заболела кичма (ма шта тебе, младу, има да боли, рекла би моја баба; у ствари, рекла је, много пута, мени), па се не придиже одмах. Маша је, међутим, искористивши околност (док јендом не смркне, другом не сване), хитро поскочила (гледајући у сестру и не трудећи се да прикрије подругљив осмех) и шчепала пружену чашу. Миа онда сместа скочи (заборавивши на бол) и раздра се: ја сам прва тражила!
/Разумела сам њен бунт, али сам се насмејала (и покушала да изгладим неспоразум и неправду затрем у корену, не би ли чаша најпре допрла у праве руке). Не брините, има још воде!/
Толике су деценије прошле, а ова иста реченица (друга је, с првом у вези: узимаш ми жеђ), у (готово искључиво) истоветној ситуацији, још је увек актуелна . То им и рекох: и кад смо ми биле мале, то је био највећи грех ("узети другом жеђ") и чест узрок породичних окршаја. /Мада, не разумем то: ако ти ко узме жеђ, значи да ти више ниси жедан, што је ОК (онда ти она чаша воде и не треба)./
Занимљиво је то да сва деца напрасно ожедне кад чују да једно од њих заиска воду. Таквом захтеву обавезно следи хорско (једногласно) или ланчано оглашавање (да ће сви, уколико водоноша не пожури или прво помоћ укаже другом, скапати од жеђи): хоћу и ја, хоћу и ја, хоћу и ја... Ниједно не буде уздржано. Сви хоће воду... а нико, разуме се, неће да оде по њу. И не морају, кад тетку имају. Милион пута смо моје сестре (рођене, а и од стрица) и ја долазиле у конфликт због воде (као да ће водовод изненада пресушити). Чашу пруже једној, а друга је дограби и искапи (евентуално, буде ли мека срца, остави мало воде при дну). Онда је она што остане кратких рукава (и празне чаше, а сувог грла), попреко погледа као најгору грешницу и изјави: узимаш ми жеђ (горећеш у паклу, проклетнице)!
/Разумела сам њен бунт, али сам се насмејала (и покушала да изгладим неспоразум и неправду затрем у корену, не би ли чаша најпре допрла у праве руке). Не брините, има још воде!/
Толике су деценије прошле, а ова иста реченица (друга је, с првом у вези: узимаш ми жеђ), у (готово искључиво) истоветној ситуацији, још је увек актуелна . То им и рекох: и кад смо ми биле мале, то је био највећи грех ("узети другом жеђ") и чест узрок породичних окршаја. /Мада, не разумем то: ако ти ко узме жеђ, значи да ти више ниси жедан, што је ОК (онда ти она чаша воде и не треба)./
Занимљиво је то да сва деца напрасно ожедне кад чују да једно од њих заиска воду. Таквом захтеву обавезно следи хорско (једногласно) или ланчано оглашавање (да ће сви, уколико водоноша не пожури или прво помоћ укаже другом, скапати од жеђи): хоћу и ја, хоћу и ја, хоћу и ја... Ниједно не буде уздржано. Сви хоће воду... а нико, разуме се, неће да оде по њу. И не морају, кад тетку имају. Милион пута смо моје сестре (рођене, а и од стрица) и ја долазиле у конфликт због воде (као да ће водовод изненада пресушити). Чашу пруже једној, а друга је дограби и искапи (евентуално, буде ли мека срца, остави мало воде при дну). Онда је она што остане кратких рукава (и празне чаше, а сувог грла), попреко погледа као најгору грешницу и изјави: узимаш ми жеђ (горећеш у паклу, проклетнице)!
Нема коментара:
Постави коментар