Петао, праг и дан

И ја сам већ приметила да мрак касније пада. То је зато што се (народ, а и моја мајка, каже) дан продужи кол'ко петао скочи с прага (вала, могао би мало и да тренира, нешто траљаво скаче). 

Хм, ја петлове последњих година ретко и по двориштима виђам, а камоли на прагу. Уосталом, не би ту стигао поштено да постоји, а камоли да заузме стартну позицију и узме замах... већ би га газдарица (ич не марећи што ће тиме направити временску, односно светлосну, пометњу) млатнула метлом... /За то насиље према креатору обданице могла би имати и једно оправдање: верује се да певање петла на кућном прагу, сем што често пробија бубне опне, навешћује скоре госте. А човеку некад, ако ћемо искрено, и није до гостију; боље петла на време шикнути, не би ли се гости предомислили или им пукла гума на ауту./ 
Услед тога (неочекиваног убрзања) дан би се, одступивши од правилности и поступности, нагло продужио охо-хо... (само да петлу, несрећнику, ако до плота одлети, глава међ тарабе не замакне). 

Занимљиво ми је то мешање просторних и временских одредница. Како петао скочи с прага куће удаљ, тако казаљка на часовнику у дневну светлост боји подеоке. 
Петао стоји на међи дана и ноћи и дан трља руке колико петао с прага скочи,