Топломер с повишеном температуром

Где је топломер, питам мајку. Што, пита она мене. /Што? Да измерим дужину ходника и колико литара воде стаје у каду!/ Хоћу да видим је ли ми температура повишена. Судећи по длану на челу рекла бих да јесте (а и малаксалост и језа што ми пролазе телом не слуте на добро).
Хајде то, и ђене-ђене. Али кијавица, она је посебна мука! /А нос непресушан извор: колико год марамица црпи, толико још извире -- у глави ми се заврте од дувања и брисања (дође ми да позајмим од десетомесечне сестричине ону пумпицу)./ 
Можда је код телефона. Није. У регалу, јесте. Али га неко није истресао (што сам и очекивала: то онај што диже тегове од двеста кила једва ако би који подељак спустио). 

Стоји скала на тридесет седам. Ма нек се носи, нећу ни да мерим. Ко да ми нешто значи, рекох гласно (оно што моји родитељи већ знају). Хоћу да попијем нешто ако имам температуру? Нећу (евентуално чај с лимуном). Хоћу сутра да останем код куће? Нећу (и не могу, имам нешто заказано; нажалост, није љубавни састанак). Па што тражиш онда, пита мајка. Ето, из чисте радозналости, да видим докле сеже црвена линија.
Што не попијеш један дефринол, упита мајка опет, за кијавицу. Молим?! Јеси ли ти јела бунике? За КИЈАВИЦУ? Па ја лек не бих попила ни да ми глава виси о концу (додуше, тад лека не би ни било).