Зима је биила са пуно снеегаа... Не, не овде (оно мало не беше ни за зуб, једва сам се двапут на санкама спустила); на другом
крају света. У топлом дому угодно поподне удвоје густираху моја сестра и
зет. И ваљда их обузела нека носталгија, за завичајем, за минулим добом, за прохујалом младошћу (све нас иста мука мучи)...
па се латили старих фотографија.
Видевши једну зетову школску слику, сестра упита из које је то године (средње школе). А зет озбиљно, одмеривши и сам још једном све школске другове (или тек искључиво другарице, да се закључити из потоњег), рече: по Белминим сисама (ју, баш ми је незгодно да их поменем, али не би ваљало да их избегнем или преименујем -- одузећу коментару најбоље и начинити пометњу у зетовом сликовном календару) рекао бих да је друга! Насмејах се и сама (том несумњиво прецизном показатељу временског тренутка), призвавши у сећање то доба једрине, буђења и бујања... /Шта сам ја на слици из тог периода имала: пругасту зелену кошуљу или розе џемпер? Спомиње ли ме неко гдегод по добрим... овај, по добру? Узда ли се когод у моје попрсје при одређивању датума и образовног нивоа? А не бих ја својим недрима веровала, сад би човека обмануле, бестиднице, да сам четврта година./
И још је додао мој зет да је (на поменутој слици) најбоља риба у разреду била професорица. /Е, знају оне, чак и кад нису у првој младости, да буду такве да ти памет стане, срце сиђе у пете, а порасте жудња за знањем (е па, ако вам је последњи субјекат изневерио очекивања, дибидус сте безобразни)./ Ал' да се вратимо временским одредницама...
Видевши једну зетову школску слику, сестра упита из које је то године (средње школе). А зет озбиљно, одмеривши и сам још једном све школске другове (или тек искључиво другарице, да се закључити из потоњег), рече: по Белминим сисама (ју, баш ми је незгодно да их поменем, али не би ваљало да их избегнем или преименујем -- одузећу коментару најбоље и начинити пометњу у зетовом сликовном календару) рекао бих да је друга! Насмејах се и сама (том несумњиво прецизном показатељу временског тренутка), призвавши у сећање то доба једрине, буђења и бујања... /Шта сам ја на слици из тог периода имала: пругасту зелену кошуљу или розе џемпер? Спомиње ли ме неко гдегод по добрим... овај, по добру? Узда ли се когод у моје попрсје при одређивању датума и образовног нивоа? А не бих ја својим недрима веровала, сад би човека обмануле, бестиднице, да сам четврта година./
И још је додао мој зет да је (на поменутој слици) најбоља риба у разреду била професорица. /Е, знају оне, чак и кад нису у првој младости, да буду такве да ти памет стане, срце сиђе у пете, а порасте жудња за знањем (е па, ако вам је последњи субјекат изневерио очекивања, дибидус сте безобразни)./ Ал' да се вратимо временским одредницама...
Ко зна шта је потом сналазило те Белмине (не)срећнице (и да нису деценије прошле, чопор деце можда има, зачас се то изака) и је ли им помућена стара слава (што је поносно, и пркосно, штрчала у будућност). А, јасно, ничија није до зоре горела и старењу залуд опиру се тела (па и с... да не висе). Надам се да Белма неће замерити што су јој груди,
и то док бејаху у најбољем добу (сад већ ко зна на шта личе, па ни као наративни мотив нису занимљиве... што не значи да не би могле бити... у некој другој и тежој причи, о пропадању лепоте),
овековечене на мом блогу.
Нема коментара:
Постави коментар