Прекјуче је баба замутила и пекла палачинке (Душко Радовић је рекао да су за палачинке потребни: млеко, брашно, јаја, шећер и жена која хоће да их направи; е, баба не сме да неће), а ја сам их филовала.
Једну по једну, како ко наручи. Баба пече, тетка филује, деца тамане (е, неком је живот мајка, неком маћеха).
/У нашој породици с колена на колено преноси се анегдота о једној таквој ситуацији. Тетка мог оца и мог стрица, кад ови, као и њени синови, бејаху мали, пекла је једном палачинке. А деца ко деца, нестрпљива и алава: како она испече, тако је неки, претпостављам најбржи, смаже. И дојади њој, па преосталу смесу изручи у сплачињару (грехота, мајко моја... осим ако когод свиње пита), рекавши: е сад једите! Морам да признам да и њу разумем: стварно није пријатан призор и прилично депримира кад не стижеш да уочиш резултат свога рада... само зато што је у виду јестивог круга)./
Миа и Маша хтеле су са џемом. Узгред сам и себи склепала једну с орасима (не могу да ишчекам ред, а и не морам -- кад сам ја "власт"). Ја цу са сецелом, нагласи Матија, приневши ми тазе палачинку, тек извађену из тигања. ОК, рекох, разумела сам и посух је млевеним орасима и сецелом. Али ја ниисам хтео са орасимаа, брецну се Матија, умало у плач не бризну. Јао, извиинии, заборавила сам; појешћу ја (шта ћу: ко греши, мора да сноси последице; постоје проблеми које не могу да решим, али палачинка има да нестане ко да је није ни било). Како баба испече другу, Матија је принесе и опет ми стави до знања: ја цу са сецелом! Добро, рекох, настављајући да мељем као празна воденица (неком сам се причом била занела), па је посух сецелом... и млевеним орасима. Али ја нииисам хтео са орасимааа, дрекну Матија истог трена и већ се замало баци на под у знак протеста (уопште није лако бити протестант: може човек колена да погули, главу да полупа... зависно од тога да ли протестује унапред или уназад). Јао, извини, Матија, молим те, опет сам заборавила (како срце вуче, тако руке у тањир с орасима упадају), извиинии! Зацереках се својој занесености, па се засмеја и он, одобровољивши се. Утом је и нова палачинка испечена, таман да брзо реши проблем. Трећи пут нисам оманула (иначе се главе не бих наносила).
И сутрадан је баба правила палачинке. И опет сам их ја филовала. Јаа цу са сецелом, немој опет да погресис, упозори ме Матија, стојећи ми крај колена и нетремице мотрећи у моје руке (да опет у орахе не забасају). Без бриге, сестрићу, нећу... ако ми не допустиш (и поглед не одвратиш). А није што хоћу него... како срце вуче... ораха све мање.
/У нашој породици с колена на колено преноси се анегдота о једној таквој ситуацији. Тетка мог оца и мог стрица, кад ови, као и њени синови, бејаху мали, пекла је једном палачинке. А деца ко деца, нестрпљива и алава: како она испече, тако је неки, претпостављам најбржи, смаже. И дојади њој, па преосталу смесу изручи у сплачињару (грехота, мајко моја... осим ако когод свиње пита), рекавши: е сад једите! Морам да признам да и њу разумем: стварно није пријатан призор и прилично депримира кад не стижеш да уочиш резултат свога рада... само зато што је у виду јестивог круга)./
Миа и Маша хтеле су са џемом. Узгред сам и себи склепала једну с орасима (не могу да ишчекам ред, а и не морам -- кад сам ја "власт"). Ја цу са сецелом, нагласи Матија, приневши ми тазе палачинку, тек извађену из тигања. ОК, рекох, разумела сам и посух је млевеним орасима и сецелом. Али ја ниисам хтео са орасимаа, брецну се Матија, умало у плач не бризну. Јао, извиинии, заборавила сам; појешћу ја (шта ћу: ко греши, мора да сноси последице; постоје проблеми које не могу да решим, али палачинка има да нестане ко да је није ни било). Како баба испече другу, Матија је принесе и опет ми стави до знања: ја цу са сецелом! Добро, рекох, настављајући да мељем као празна воденица (неком сам се причом била занела), па је посух сецелом... и млевеним орасима. Али ја нииисам хтео са орасимааа, дрекну Матија истог трена и већ се замало баци на под у знак протеста (уопште није лако бити протестант: може човек колена да погули, главу да полупа... зависно од тога да ли протестује унапред или уназад). Јао, извини, Матија, молим те, опет сам заборавила (како срце вуче, тако руке у тањир с орасима упадају), извиинии! Зацереках се својој занесености, па се засмеја и он, одобровољивши се. Утом је и нова палачинка испечена, таман да брзо реши проблем. Трећи пут нисам оманула (иначе се главе не бих наносила).
И сутрадан је баба правила палачинке. И опет сам их ја филовала. Јаа цу са сецелом, немој опет да погресис, упозори ме Матија, стојећи ми крај колена и нетремице мотрећи у моје руке (да опет у орахе не забасају). Без бриге, сестрићу, нећу... ако ми не допустиш (и поглед не одвратиш). А није што хоћу него... како срце вуче... ораха све мање.
Нема коментара:
Постави коментар