Кад мама и тата пођу у велику набавку, често поведу Игњата са собом. Игњат воли да иде у велике продавнице: тамо има којечега примамљивог, а на дохват руке... и мноого простора, да Игњат трчи између полица и пуца од смеха кад га мама и тата нађу или случајно натрчи на њих.
У самопослузи Игњат има и обичај (кад већ има прилику) да у колица сам трпа шта му воља и што он мисли да му је потребно, односно све на шта наиђе и до чега руком може да допре (брашно, млеко, улошке, чоколадице, детерџенте...). Пре неки дан још не стиже ни да промисли шта би, и ништа му није запало за око, можда и не беше нарочито расположен за куповину, а мама већ ставила штошта, па и павлаку за кување. Видео је Игњат лепо.
Али тата није видео (он некад гледа своја посла, на сасвим другој страни, и повремено управља колицима, а не мотри чиме их жена пуни)... док се није каси примакао. Спазивши павлаку, тата без речи (јер Игњату не вреди причати) одгура колица до одговарајуће полице, да павлаку врати (неће баш све Игњатове хирове да плати). Но Игњат се одмах побуни и поче тетрапак из његових руку да вуче, вриштећи: неее! Ма не треба нам, каже тата, ти си мислио да је ово млеко (ко да је Игњат луд). Нее, вуче Игњат из све снаге, МАМАА (не вокатив, него номинатив; овај човек ништа не разуме, ко да дете турски збори), нее, МАМАА (нисам ја то, МАМА је... а с оним што је она одабрала не смеш тако да поступаш... или ћеш сутра остати без ручка, а можда и без којег дела тела, ако се мама баш разљути)...
Тек кад се мама, зачувши дреку и препознавши у њој глас свога сина, појави између полица, неспоразум је разрешен (павлака враћена у колица, а Игњат се умирио и одахнуо, још неко време претећи гледајући тату). Није увек Игњат крив нити је тата увек упућен у мамине кулинарске планове.
У самопослузи Игњат има и обичај (кад већ има прилику) да у колица сам трпа шта му воља и што он мисли да му је потребно, односно све на шта наиђе и до чега руком може да допре (брашно, млеко, улошке, чоколадице, детерџенте...). Пре неки дан још не стиже ни да промисли шта би, и ништа му није запало за око, можда и не беше нарочито расположен за куповину, а мама већ ставила штошта, па и павлаку за кување. Видео је Игњат лепо.
Али тата није видео (он некад гледа своја посла, на сасвим другој страни, и повремено управља колицима, а не мотри чиме их жена пуни)... док се није каси примакао. Спазивши павлаку, тата без речи (јер Игњату не вреди причати) одгура колица до одговарајуће полице, да павлаку врати (неће баш све Игњатове хирове да плати). Но Игњат се одмах побуни и поче тетрапак из његових руку да вуче, вриштећи: неее! Ма не треба нам, каже тата, ти си мислио да је ово млеко (ко да је Игњат луд). Нее, вуче Игњат из све снаге, МАМАА (не вокатив, него номинатив; овај човек ништа не разуме, ко да дете турски збори), нее, МАМАА (нисам ја то, МАМА је... а с оним што је она одабрала не смеш тако да поступаш... или ћеш сутра остати без ручка, а можда и без којег дела тела, ако се мама баш разљути)...
Тек кад се мама, зачувши дреку и препознавши у њој глас свога сина, појави између полица, неспоразум је разрешен (павлака враћена у колица, а Игњат се умирио и одахнуо, још неко време претећи гледајући тату). Није увек Игњат крив нити је тата увек упућен у мамине кулинарске планове.
Нема коментара:
Постави коментар