Кад смо пре неки дан кренули у шетњу, Миа је понела и папирнати авион, који је управо била конструисала. Врло брзо, међутим, како авион није био расположен да лети, увалила га је мени, те тако ја постадох носач авиона. Затим сам постала и носач капе: једне, друге, треће... плаве, једне зелене, друге зелене... па носач шалова... свега чега су се моји сестрићи, осетивши врућину, сместа ослободили.
Авион сам тутнула у џеп јакне. И кад се Матија пожали да му цури нос, ја посегнух руком у један џеп, па у други, затим у оба џепа на фармерицама... након чега постадох свесна да ни од какве (макар и коришћене) папирне марамице нема ни гласа ни трага. Како је ситуација захтевала хитну реакцију, не имадох куд но да окрњим оно несрећно превозно средство. Извини, Миа, рекох, мораћу да отцепим десну страну репа. Убрзо потом, међутим, и Маши пођоше слине (вероватно од силне жудње да и њен нос буде обрисан делом авиона), па је и други део авионског репа страдао.
С тим сам авионом, будући у тој истој јакни, и наредног дана по граду шетала. И тек кад ми затребаше папирне марамице, схатих да сам покретни хангар. А како ми марамице бејаху у ранцу (који онда треба скинути, па отворити, па по њему пробрљати...), дошла сам у искушење да тој летелици начиним нову рану, откинувши јој једно крило. Но, одолела сам.
Народ обично каже да оним што не испуњава своју сврху, што није испало како треба или нема очекивану вредност, можеш да обришеш... један други део тела. Али ето, ни за нос није лоше; и није коме је речено већ коме је суђено.
Авион сам тутнула у џеп јакне. И кад се Матија пожали да му цури нос, ја посегнух руком у један џеп, па у други, затим у оба џепа на фармерицама... након чега постадох свесна да ни од какве (макар и коришћене) папирне марамице нема ни гласа ни трага. Како је ситуација захтевала хитну реакцију, не имадох куд но да окрњим оно несрећно превозно средство. Извини, Миа, рекох, мораћу да отцепим десну страну репа. Убрзо потом, међутим, и Маши пођоше слине (вероватно од силне жудње да и њен нос буде обрисан делом авиона), па је и други део авионског репа страдао.
С тим сам авионом, будући у тој истој јакни, и наредног дана по граду шетала. И тек кад ми затребаше папирне марамице, схатих да сам покретни хангар. А како ми марамице бејаху у ранцу (који онда треба скинути, па отворити, па по њему пробрљати...), дошла сам у искушење да тој летелици начиним нову рану, откинувши јој једно крило. Но, одолела сам.
Народ обично каже да оним што не испуњава своју сврху, што није испало како треба или нема очекивану вредност, можеш да обришеш... један други део тела. Али ето, ни за нос није лоше; и није коме је речено већ коме је суђено.
Нема коментара:
Постави коментар