Удаја по сваку цену

Има девојака које једва чекају да се, по сваку цену, чак не бирајући средства, удају. /Све своје време и сву енергију усредсреде на тај циљ; то само мерка који нема бурме и аверзију према браку./ И несрећне су одиста кад им то не полази за руком (што више за нечим жудиш, то ти оно више измиче). Али копају и рукама и ногама док не нађу неког (каквог-таквог, кад нема кише, добар је и град... отирач који презриво шутне какав пробирач...) који ће с њима стати пред матичара (дај шта даш и боље ишта него ништа, њихове су девизе; није битно да ти животни сапутник паше, важно је избећи судбину уседелице). Чак не мора много или уопште да им се допадне (па кад они допадљиви врдају... а старост има чизме од седам миља, ко да ризикује чекајући). Само да је вољан рећи да. Само да га не мрзи и да је довољно виталан да се догега до олтара.
И видех једну којој се коначно посрећило, бар за промену брачног статуса (за избор партнера нисам сигурна, ја га не бих ни погледала, а камоли орах из руке да му узмем). Чак и стомак под венчаницом набубрео. Их, машала, све што је фалило најзад је ту. Коначно се може сматрати честитим чељадетом (ускочила у последњи воз, а нема појма куд иде): и школована, и удата, и оплoђена... Биће и жена и мајка, чиме се неке (ето, на пример, ја) никада неће моћи похвалити.
И гледам слику с венчања... Младожења, можда и не толико времешан колико оронуо, безвољан, исцеђен и добрано подгојен (колико сутра почеће да ћелави, једва се уздржавао док свадба прође). А она, коначно у прекрасној белој хаљини (бљуц, бљуц) о којој је деценијама снивала, коначно с бебом испод срца... а на лицу јој једва видан, а видно кисео, осмех.
Па шта је сад? Није ли то оно што си желела? Брак, муж (какав год) и дете које ти тај (какав-такав, који беше вољан) склепа? Ипак није довољно за срећу? Задовољење друштвених норми не гарантује лично.