петак, 12. фебруар 2016.

Нико ме није хтео (а ко би и смео)

Можемо да живимо овде, упита ме Маша док смо се спремале да заспимо. Кад (и где: видиш да смо се стисле ко сардине)? Кад ви направите нову кућу... Кад се тетка, тј. ја, уда, потом рече Мии (ваљда да испразним ову собу и у кревету начиним комоцију... а не да нам се ноге преплићу и читаву ноћ се надвлачимо: оне одбацују ћебе, а ја га навлачим на себе; невоља је кад оне спавају с крајева, а моје ноге, несрећнице, у средини, остављене њима на милост и немилост... и откривене).
А онда им сину (леле мени, колико ли година морам да навршим да од тога дигну руке?): а што се ти ниси удала? Немам разлога, немам оправдања. /Добро, сад, јасно је да не желим иком да се исповедам, те само врдам./ Па стварно. А ваљда и много старији од њих очекују да имам спремно образложење на бар тринаест страна. Да будем искрена, нико ме није ни просио. /А и да јесте, остао би кратких рукава./ 

Како их ја не удостојих одговора, одговорише саме. /Тако моје сестричине, не допуштају да ма које питање без одговора остане: ако га нема откуда се очекује, лепо га измисле и мирна Бачка, а на недоумице око теткине удаје тачка... бар за ту ноћ./ Зато што су дечаци досадни, рече Маша Мии, ко Игњат... и ко твоји другари и моји. Да, сложи се Миа. 
Осећам да су само покушавале да ме утеше (као што претпостављају да статус неудата нико не носи драговољно и с радошћу). И насмејах се њиховој својеврсној солидарности. То што немамо, то нам и не треба, а сигурно нам се не би ни допало јер је досадно (кисело грожђе).

Нема коментара:

Постави коментар