Баш сам јутрос, хитајући на аутобус, помислила на ону, мени омиљену крилатицу: ухвати дан док траје. Како ми је то годинама главни мото, ја спадох с ногу (мислим трчећи да стигнем што више, не мршавећи).
Ухвати дан док траје! Ја хоћу, хооћу, и трудим се, али он се опире, праћа се и батрга. Како да га ухватим, мислим се (док чекам да возач отвори врата аутобуса, па да грунем унутра с осталим путницима). Под пазухе, с леђа? Око струка или трбуха (ако је синоћ, као ја, појео четири парчета торте, тешко ћу га обухватити; ал' није дан алав, то само ноћ поједе човека док трепнеш)? За косу? Нема смисла, то би се већ сматрало насиљем (бокте, па ја сам дан, упркос граматичком роду, замислила као жену; знам по коси, дугој, за коју га фиктивно шчепах, да ми не утекне; не, није мушкарац, ја не волим те феминизиране). Можда ми је најсигурније да га где пресретнем и поставим му ногу (па да видиш како ће ми пасти шака).
Ухвати дан док траје! Ја хоћу, хооћу, и трудим се, али он се опире, праћа се и батрга. Како да га ухватим, мислим се (док чекам да возач отвори врата аутобуса, па да грунем унутра с осталим путницима). Под пазухе, с леђа? Око струка или трбуха (ако је синоћ, као ја, појео четири парчета торте, тешко ћу га обухватити; ал' није дан алав, то само ноћ поједе човека док трепнеш)? За косу? Нема смисла, то би се већ сматрало насиљем (бокте, па ја сам дан, упркос граматичком роду, замислила као жену; знам по коси, дугој, за коју га фиктивно шчепах, да ми не утекне; не, није мушкарац, ја не волим те феминизиране). Можда ми је најсигурније да га где пресретнем и поставим му ногу (па да видиш како ће ми пасти шака).
Ухвати дан док траје (канда с годинама траје све краће)! А како, кад то јури ко сумануто!
Исто то су, који сат касније, у Ломиној приметиле и две бакице, чији разговор случајно допре до мене. Дани страшно брзо пролазе, рече једна (донекле прекорно), заставши (шта знам, ваљда се човеку чини да кад стане сам, стане и дан). Даа, потврди друга, такође мало постајавши. Зачас дође субота, закључи једна од њих (нисам успела да разазнам која -- била сам једина која није застала).
Насмејах се. Kад и нама млађима дани лете, бабе с једном ногом у гробу (е, али знају, на сву срећу, да буду жилаве: цимају се, копрцају, другу ногу не спуштају) не могу их ни сагледати. Јасно: што се живот више концу примиче, то човек више над пролазношћу нариче.
Исто то су, који сат касније, у Ломиној приметиле и две бакице, чији разговор случајно допре до мене. Дани страшно брзо пролазе, рече једна (донекле прекорно), заставши (шта знам, ваљда се човеку чини да кад стане сам, стане и дан). Даа, потврди друга, такође мало постајавши. Зачас дође субота, закључи једна од њих (нисам успела да разазнам која -- била сам једина која није застала).
Насмејах се. Kад и нама млађима дани лете, бабе с једном ногом у гробу (е, али знају, на сву срећу, да буду жилаве: цимају се, копрцају, другу ногу не спуштају) не могу их ни сагледати. Јасно: што се живот више концу примиче, то човек више над пролазношћу нариче.
Нема коментара:
Постави коментар