Фикус и ја

Кад крочих у кухињу (ваљда да прибавим нешто за јело), мајка ми скрете пажњу: ти се мало мање чеши о тај фикус (ко да сам ја крмача, а фикус пањ)! Ма шта си га наџогерила до самих кухињских врата (од њега не може да прође човек, поготово кад се климата)!
Не чешем се ја о њега (мада, истина, умем мало у ходу да се клатим и тетурам, нахерим се устрану кад не треба... шта ћу, кад сам нестабилна личност), покушах да изврдам (можда он пред мене истрчава). А стварно, ја га и не примећујем (можда га зато у пролазу "закачим").
Чим ме спази у близини, он се прибије уза зид (зна да ми кућно растиње не прираста за срце, напротив, ич за то не марим) и тресе ко прут (а ништа од тога више и није, каже мој тата).
И боље да ме се клони, но да лети лишће (ионако малобројно и осетљиво).