Лето је... Шетам градом, па ме изненада запахне  мирис липе и нечије пазушне јаме. ;)

Ерос и Танатос на плоту се рву

Наскочио му једном био млади бик на ограду од тора. Стомачић му се набио на тарабу, па не може ни напред ни назад: пола тела с предњим ногама изван тора, остатак у тору. Могао би тако само да испусти душу. Да се Огњен не досети, те ускочи и наглим покретом младунцу заврте ... полна обележја. Тад бик рипи као бесан и прескочи ограду на коју се беше насукао, умакавши уједно са обала Стикса, где прерано беше пристао. /Куку, могао је несрећник да остане полно немоћан, па џаба ти и живот после: не вреди пет пара кад бик не може да... телад ствара./

Е не дај боже да се натакариш на неки плот, рекох Огњену. А он се зарумене и исклибери (кад хоће да буде духовита, тетка не бира речи нити штеди туђа међуножја). 

Па, мислим, кад је живот у питању, ј... су у процепу (или некој руци вољној да глуми завртањ).

Срце мало

Мајка се пожали како јој је Огњенов вепрић (ако није и прерастао деминутив, нисам га видела) пре неки дан упао у башту (пред стаситим вепровима сви плотови попуштају, како ће тек крмаче да падају) и појео кукуруз. 

Јаао, срце малоо (како је ручкало), сав се разнежи газда. Ма шта срце мало, појео ми шећерац, згранух се. А имам сад и једног мањег, знаш како је сладак, настави Огњен да се диви тим прасцима, иде његовим стопама. Где иде његовим стопама, у моју башту, дрекух. Он се опет, поносно, насмеши. Срцее малоо (сто кила имало)!

Боље ти припази те будуће нерасте, да не остану без алата. Нисам ни ја луда: оде ли мој кукуруз, и њима ће... глава! /Шалим се, ко памук ми душа, али мајка је малопре вербално  неким ножем витлала./

Стално су једни те исти (учесници), каже Огњен. Па наравно, неће свако тамо ни да уђе. Ја бих ушла, каже моја мајка, знаш како би им и башта била сређена, и стока намирена, да буде права фарма...

Е (наивна жено), не требају њима пољопривреднице него будале (оне што саме ничу, не треба их ни сејати ни окопавати) и дроље (да се надмећу која може и више и боље).

Биће крви

На Фарми је финале (о, не поновила се). И ваљда и сад нека свађа, шта ли. Мајка каже: биће крви. И ја кажем: хоће (у кухињи), ако ја легнем, а тата не утиша телевизор.

Лепо ти стоји

Обично у дечјим колицима гурам пакет од два најмлађа сестрића. Откако је спао точак с колица за двоје, у оним намењеним једном детету Игњат седи напред, а Сташа иза њега. /И углавном се фино слажу: она га грли и на леђа му наслања своју главу или једно другом "бацају пет"./

Вечерас ми стриц довикну из дворишта: да знаш (а знам) да ти лепо стоји! То ми већ двадесет година говоре, кажем (а лажем, говоре ми и дуже), осмехујући се. Па послушај једном, додаде он. /Сви мисле да се ја батргам и опирем. Ево размислићу озбиљно./

У ствари, ја слушам, и смешкам се, и слушам... а бубна опна канда не мари за естетичка начела (што ми деца лепо стоје) нити кани да се меша у зачињање потомства.

Матијин рецепт за сладолед

Купис кесицу праха, обицан, са сладоледом на слици. Сипас кесицу и млеко, паа онда ставис у замзивац. Цекас од дан до ноћ и онда ти се стволи сладолед. И онда га ти после једес.

Сандале против кише да не видим више

Пре неки дан сам покисла. И не бих то ни помињала да ми нису покисле и црвене сандале. Не волим кад ми обућа кисне, ал' ко ме пита. Прогноза за данас најављивала је опет невреме. /Грмљавина послеподне тврдила је исто, али... кап није пала: тресла се гора, родио се... ма ни миш се није родио... бар у матичној књизи није заведен)./ И ја сам се досетила: обућу зелене гумене сандале, па нека пада шта хоће (пардон, голе жене нека се уздрже -- не бих да ми нека скрља врат).
Нисам се још ни домогла Београда, а већ сам се грдно покајала. Скроз сам била заборавила да ове сандале гадно жуљају, ако се у њима одвише хода. Готово су ме обогаљиле, проклете биле. И начисто ми упропастиле дан. Није ми се никуд мицало, па нисам могла ни до пекаре отићи гезајући. Седела сам и трпела (ах, има и већих мука од глади). Напокон сам се досетила те до пета уденула парчиће жутог папира са ситним квадратићима (канда су били лековити). И да видите, много ми угодније беше да скокнем до ве-цеа.
Сва срећа да Фрикомов замрзивач беше у близини, мало да се окрепим. Још сам и место нашла на клупи у хладу. И још се с клупе подигла жена и оставила ме саму. али су потом дошли старији супружници, жалећи се да им је бетон, на којем су дотад седели, врућ. И онда она запали цигарету, а ја се у себи намрштих (мајке ми, све чешће замишљам како бесно млатим пушаче, бар по тим рукама у којима држе цигарете, кад их не турају у уста и не отпухују дим ка мени).
Кад се сестра и зет појавише, сунце ме огрејало (тај еуфемизам пристаје само пренесеном значењу; сунце је иначе пекло и тукло директно у главу). Чим се паркирасмо у гаражи, предадоше ми папуче, а ноге ми бејаху одахнуле чим сам у ауто села (а у гепек убацила сандале против кише, да их моје очи не виде више.
Мишљење да ни о коме не треба судити пре но што ходаш у његовим ципелама има и "незгоднију" варијанту: ако би да знаш како је другоме, обуј његове сандале које жуљају.

Босонога у врелој ноћи

Ноћ ме притисла врелином од које зрикавци дахћу. Једва дочеках да у кућу ступим и свучем све са себе (добро, допушта ми хипербола да се начисто свучем, а да не будем гола). И помислих, и пожелех, боса у траву да загазим, бар док скинем веш са жице. Помислих, али уздржах се: мрак је, ко зна на шта могу нагазити (па да ме уједе). Сем тога, могао би когод, раздиран знатижељом, и да ме упита: оп, мала босоногаа, како живиш без оногаа (ма, ћути, ништа ме не питај, како се мора...)... лолее гаравога /лола, и још гарав (јакако, па неће ваљда да буде плавушан) извади ствар, мислим, не мислим, да не мислите.../?

Како? Како се мора. Скинем мајицу и шалваре, скинем папуче, скинем веш (са жице, мислим)... Отворим прозоре широм па кроз њих ноћ ме врелим језиком лизне и салете ме снови...
Месец се можда, ко синоћ, заплео између грања, у крошњу сео и смешка се, ал' неће вам рећи шта босонога сања.

Није коме је речено

На тераси беше упаљено светло, па се којекакви инсекти смуцаху уоколо (грозног трбушастог паука спазила сам како зађе иза саксије и упути се низа зид) и трче на сијалицу ко ћораве. Једна се црвенкаста буба уплела тетки у косу (седа коса ко електрична сијалица -- шљашти у ноћи). Уочивши је, примакох се, не упозоривши тетку, да је отерам запетим палцем као праћком (некако ми се није милило да је дотичем). Први пут ми палац исклизну, али други пут добро по глави звекнух... тетку (омашила -- није чврга коме је речено него коме је суђено; за тетку бар не беше смртоносна). И зацереках се.
Не знам шта је с бубом (успела сам да је фикнем у мрак), али тетка је ошамућена (и чешка се по глави).

Снајка (тамо нека, било која, постарија девојка), џаба ти маркирана и скупа гардероба, ако је сама скидаш. ;)

Промаја и како је спречити

Десило се на једној свадби да смо сестра, зет и ја распоређени за сто надомак споредних врата (која су водила до тоалета и до других врата, кроз која се у двориште ступало). И, наравно, где су свадбе, ту су хектолитри пића; где се лоче, ту бешика често запомаже, па сви врата до ве-цеа траже. Мало-мало, па неко оде у ве-це, мало-мало, па се неко врати из ве-цеа. А врата не затвара. Потрефило се да су, неким чудом, сви у чамцу рођени: врата до дворишта никад не затварају (а ова до сале лабаве су браве). И промаја, уочивши то, сваки пут груне ко бесна (те мог зета ошине по крстима). Од тога се мој зет намршти ко небо пред олују. Од тога мој зет гунђаше. А и сестра се, ређе додуше, пожали да јој дува. Неколико пута зет је устајао и лично затварао врата, лупивши њима да и кривци чују и схвате, ако не сопствену грешку, онда као претњу. Напослетку му паде на памет да конобарима (од којих је неког познавао) предложи да скину браву.
Е, бре, оматорили сте, исцерих се (њих двоје су ме заклањали, па промаја шта ми може, шта ми сме). С ким сам ја дошла на весеље, с пензионерима (требало је понети какво ћебенце, којим би се ушушкала леђа).

Не чини другоме што не желиш себи

Сећам се неких дечака који су вршњаке с вишком килограма називали дебелима. /У обема улогама јављају се и девојчице (само се њих сад не сећам), да се разумемо, нема дискриминације међу онима који дискриминишу људе с вишком килограма./ Иста их је судба снашла (годинама касније). Тачније, точак среће се окренуо и судбине заменио (па им трбух ко мешина пуна, а мањи су од маковог зрна). Надам се да је то послужило њиховој спознаји. 
Не чини другоме што не желиш себи. Не суди ономе у чијим ципелама ниси ходао... и чијим се двометарским опасачем ниси опасивао. Не знаш каква ће тебе мука снаћи (и колики би ти стомак могао нарасти). А и да те не снађе, не стај на муку икоме.

Бела сам, па шта!

Пре неки дан нехотице чух разговор. Девојка разгледа слике са славља и за другу примећује: лепа је, само је требало мало да оде у соларијум (да јој бела гардероба дође до изражаја ваљда). У себи сам не одобравајући одмахнула главом.
Једна рођака се припремала за (не своје) свадбено весеље, па купила балетанке. А што ниси сандале, паде ми на памет, биће сигурно вруће. Па знаш како су мени беле ноге, зграну се она.
И моја је кројачица у априлу, кад ми је шила плаву хаљину с дубоким деколтеом, приметила: сад би требало да имаш "боју" (није ли довољно што имаммм груди?)!
Не разумем, зар сви морамо ићи у соларијуме (иако је то штетно), сви морамо да се излажемо сунцу (иако је и то штетно)... Уосталом, што бих ја морала бити попут свих осталих, зашто је срамота бити блед, бео, светле пути? Зар су бела стопала ружнија од препланулух? Зар је бела кожа сад нека мана, недостатак...? Ако је жена (уопштено говорим) лепа, паметна, духовита... ништа јој то не вреди није ли и препланула?
Мени се као много већи проблем чини малограђанштина.

Гипс против старења

Бус се спуштао низ Немањину, кад један деда, држећи унуку за руку, похита да заузме упражњена места. Сад, нисам сигурна да онај који хита гега и стење кад, након два и по пређена метра и четири корака, седне. Углавном, завали се деда у седиште, пропустивши унуку до прозора, и отхукну као да је свалио џак цемента с леђа.
Морам сутра да идем код лекара, одмах се изјада унучици (од неких пет-шест година). Увиђа ваљда да се тако окљакавео не може носити с потребама здравог и несташног детета (а чим је здраво, оно је и несташно).
Треба да ставиш гипс, озбиљно рече она. Са гипсом и мало са штапом сигурно би ти било боље, додаде. Мисли, оздравио би деда (од оног од чега се оздравити не да).
Е, мала, насмејах се у себи (а можда ми се углови усана и видно благо извише), гипс можда уклања последице прелома и напрснућа, али против старења још ниједан није деловао. Много се шта да учинити помоћу штапа и канапа, али се младост не може повратити помоћу гипса и штапа.

Прошетала сам селом у топли сумрак, смешила се птицама и бубицама, кувала сам... и сањала (то умем боље но ишта), а већ сам данима у интелектуалном заносу... Ах, како је живот леп! Да никаквог смисла  сем песме зрикаваца нема, величанствен би био!

Киша је падалаа, а јаа сам п... покисла ко миш

Све што се деси, ма како ти се негативним чинило, има позитивну сврху. Вечерас сам могла да одем директном линијом од Карађорђевог парка до Ласте. Али имадох времена, па одабрах кружну путању: до Теразија бусом, од Теразија пешице. Нисам била ћорава, уочила сам да се небо натмурило, али нисам рачунала да ће се тако брзо разљутити. Тек што изађох из аутобуса, а крупне капи ме засуше. Било је то тек упозорење, па похитах, што сам брже могла, кроз Сремску, бар да се докопам пролаза. /Е та киша ће ми доћи главе, јуче сам без душе остала јурећи ко помахнитала уз брдо, и пред кућом готово морадох да затражим заклон у туђем дому./  Киша се појачавала, али се надах да ћу, макар мало и оквашена, успети да се домогнем сигурности перона. И ухвати ме пљусак (касније кад га упоредих с наставком, испоставило се тек пљушчић, деминутив од пљуска свакако) код Бристола. Зауставих се крај отворених врата да причекам под надстрешницом. А киша поче све јаче да лије и не показиваше намеру да стане. И не само да је лила ко из кабла, прскала је са свих страна, а све по мојим ногама. Таман кад ми рецепционер понуди да уђем унутра, осу и град, разне величине (богами беше и ко орах, али неки пригњечени -- није баш правилно обликован). Гледам кроз стакло, а вода куља ли куља улицом. Да се изујем, да загазим (вода ме мамила)... мислила сам, али ми се није милило да газим штрокаве друмове.

Како се ближило време поласка аутобуса, морала сам да јурнем у кишу (која је тек нешто мало улаганила, а град се канда опет накањивао и беласао се местимично, ситан углавном и редак; може осути као јаје, макар препеличје, па или да закасним или живу и читаву главу да не извучем). Хоћете неку кесу да вам дам, да ставите на главу, понуди мој доброчинитељ. Ма каква ми вајда, нема мојој глави помоћи, а и да ме звекне нека ледена куглица, неће много да се промени (само да је не пробуши, ко лонац вода да је испуни). Жалије ми ових сандала, којима морам да пројурим кроз воду као да су пераја.
Ето, кад сам већ трчала од Зелењака и стигла до хотела, надомак станице, није требало да станем. То што бих тад покисла ништа је у поређењу с оним што је уследило. Дакле, не одлажи и не чекај јер оно што дође можда је веће и погубније од оног што настојиш да избенеш.

Два и по мушкарца

Обе смо ноћас легле око два. Тако ми кад се састанемо, не можемо вазда да се испричамо (да нам се очи не склопе и да нас наредног дана не чекају обавезе, вероватно не бисмо ни стале). 
А кад си ти заспала, питам је јутрос, знајући њену навику да пред спавање, бар неко време, обавезно гледа телевизор. Не знам, каже, колико је сати било; заборавила сам да укључим тајмер и остао ми ТВ укључен. Заспала сам, присети се, с "Два и по мушкарца" и пробудила се... /Их, а ја, јадна не била, без и једнога; и то ми је другарство, ваљда се и бомбоне деле: једна мении, једна тебии... Ни слутила нисам какве се ствари дешавају док анђели спавају)./
Свака част (домаћински), насмејах се, па се и она осмехну након неколико тренутака (толико јој је требало да се пребаци на мој колосек). Мало ти била та двојица, но још и пола (живо ме интересује како је био располућен, вертикално или хоризонтално, односно шта је све садржала та половина)! 
Само да буде вишка, нашали се она на рачун своје "алавости". Јашта, од вишка глава не боли. За друго нећу да питам.

Фокусирај се, усредсреди на циљ; све друго потисни и запостави (слободно гурни под тепих, биће времена за поспремање). Само тако ћеш успети. /Не преписујем ма од ког мотивационог говорника; све сам сама искусила и спознала./

Свакога дана у сваком погледу све више напредјем... Не у ширину, ни у дужину... У ДУБИНУ!

Живот без стреса

Већ се осипају ситни сати, не знам куд бих пре, не знам где ми је глава (каква год да је, и с њом тумарам; како бих се тек снашла обезглављена?), али снајка ме позвала на торту (а зна се шта су приоритети), па одлучих да скокнем и смажем једно парче (док још има; све што можеш данас -- не остављај за сутра, јер ће можда неко други бити бржи и сутра ће бити касно).
Она у некој сличној ситуацији, има сто послова, не зна одакле да почне... па седе да ћаскамо. Не могу, каже (и, склопивши очи, забаци главу уназад), више да трпим овај стрес; хоћу да живим окружена природом (штиклирано: ево ти јабука под прозором, ето ти шљива пред улазом, храстови и јасенови крај пута... шума на три корака, изаа ћошка липа, ливаде на све стране...)... /Сви говоре (пусте фразе), рекох јој и то, како хоће да живе у природи, да чувају овце у планини, а нико нема петљу да се стварно одрекне благодети цивилизације. Ко нешто стварно хоће, он то и чини./ Хоћу да живим без струје, без воде (баш се занела; жено, скапаћеш жедна... или табанајући до извора с друге стране планине)...
Па то ти је лако, рекох, не успевајући да одгодим смех. Немој да плаћаш рачуне ЕПС, немој да плаћаш воду ЈКП, и твоји снови ће се врло брзо остварити.

Јагоде и коприве

Живот је као моја башта. Посегнеш за јагодама, па дохватиш и коприве (које се увек око најсочнијих јагода вију). /Онда по сата цичиш и јаучеш, боли да ублажиш./ 
Спазиш крупну и тамноцрвену, цениш да ће бити сочнија од свих, али ти радост брзо спласне -- а трула воћка остави траг туге на длану (што не стигох пре и што воћка дивна за мене не зре).

Има и тога

У данашње време није нормално бити нормалан... бити моралан, искрен, пажљив, одан, посвећен... нарочито једној особи.
Моју рођаку недавно питале познанице колико је дуго у вези са својим мужем. Тринаест година у браку, плус пет пре тога, рекла она. Дакле, укупно осамнаест (лепо... али шта је то према четрдесет, на пример). И ниси га ниједном преварила, још су се интересовале. Не. НИСИИ?! (Зар је требало?) Нисам. Па каакоо? Нисам имала потребу, он је супер човек, поче жена да се "правда"... 
Готово сам уверена да је већина жена данас попут ове скупине, а на прсте (једне руке) могу се набројати ове друге.
Одувек сам презирала лаж и превару било које врсте. Ја допуштам да љубав прође (кажу људи, чак тврде, али не желим да верујем да је увек тако; смела бих да ставим главу на пањ: кад волим, за мене нема граница... јер љубав је, у неку руку, и одлука... да ћемо волети... једну особу, што да не... до краја живота...). Али онда стави тачку на њу, бившу и минулу. Па навали опет на мравињак. 
Није ми симпатичан промискуитет ма ког пола и робовање животињским нагонима, којима се подређују највиши морални принципи. Додуше, биће да они склони кратконогој лажи те принципе и немају.

Што год човек према теби бољи, ти све гори

Сасвим сам случајно налетела у моменту кад је једна рођака водила "педагошки" разговор са дванаестогодишњим сином.
Онда је осетила потребу да ми, онако љуткаста, појасни ситуацију. Што год човек с њим бољи, он гори! /Да, даа, знам... Насмејах се саосећајући (са обома). Готово да нема родитеља који с времена на време, и са особитим, донекле и мазохистичким, задовољством, не изговори поменуту реченицу./ Треба му једна оцена да буде одличан, а неће сад да запне, пожали се. Има све што пожели: своју собу, свој компјутер, свој лаптоп, свој таблет, свој телефон, носи само најк патике, квалитетну гардеробу... /А неће да запне, незахвално дериште, пет пара не даје!/
Ај да је три, него једна, настави да прича своју муку. /Што је мука кад су родитељи амбициозни (а готово увек јесу више него потомци), а дете ладно ко шприцер (све му равно до Косова)./
Мали, који бејаше напоље изашао, врати се баш у том трену и шеретски примети: могу ја да направим да буде три. Мајци вероватно одмах скочи притисак. А вала, па и јесте лакше (нека и две) покварити но (ма и једну) поправити.
А јесу ђаволи та деца (данашња као и давнашња): што год човек према њима бољи, они све гори! И мене је мајка у то убеђивала. Сад каткад чујем своје сестре да у исто убеђују моје сестриће (а ја се буним, и сестриће браним). /Родитељи су увек чврсто уверени да су они добри ко лебац, а да деца ич не ваљају. Деца увек мисле супротно... све док не постану родитељи. А онда се прича понавља. /Истина је углавном негде између, ни тамо ни овамо, ни по бабу ни по стричевима, ни по деци ни по одраслима...
Насмејем се (тајанствено, као неко ко је с дистанце прозрео истину; па ја стојим на међи два света: још нисам престала да будем дете, а нисам ни постала родитељ) кад год иког чујем да завапи: јаао, што год је човек према вама бољи, ви све гори. 
Чувена реченица која се преноси с колена на колено, од генерације до генерације. Из ћерки и синова проговарају (исте истијаците реченице!) њихове мајке и очеви. Све се (па и оно што не ваља) врти у круг (некадашња деца, радо и посвећено, киње своју децу).

Ко пуши здравље руши (и школу похађа)

Мој ујак, каже јуче, почео је да пуши (жуту драву и неку мораву, можда ону црвену, коју је и деда годинама пушио) у својој деветој години (а, треба и разумети, мука је учење -- треба из себе отпухнути ту муку).

Просто невероватно (ко кад би моја сестричина, не дао бог, пропушила сад, у трећем разреду)! /Кукуу мени, од какве сам сорте, па имала сам све предиспозиције да пијем ко смук и пушим ко Турчин; хвала богу те измислише интернет -- негде је та склоност порочности морала да избије (имала сам и прадеду обузетог страшћу према коцки... а замислите, пу-пу, да сам почела да јурим мушкарце)./

Кроз коју годину (у неком од наредних разреда), додаде, ја напустим цигаре... и напустим и школу. Ти то ђутуре, о једном трошку, насмејах се. Јесте, насмеја се он. Једним ударцем две муве? Паметно, ујаче, порок треба у корену сасећи. Навади се човек на школу и не можеш га после читав живот с књиге "скинути". На време си се мануо ћорава посла. Замисли да ниси; ко зна шта би досад с тобом било!

Кафу не срчи, читаоце не мучи

Тргла сам се на звук керамике или порцелана. Такав звук је потпуно неочекиван и одјекује попут црквеног звона тамо где вазда тишину ремети једино шушкање хартије. Окретох се и спазих момка који сркуће кафицу. Некако је успео шољу да прокријумчари из бифеа, а очито није обавештен о томе да у читаоницу није допуштено уносити храну и пиће.
На сваких неколико минута он је шољу накретао, па је спуштао некако немарно, тако да је редовно о тацну ударала. Не пијем кафу, али тај поступак чинио се некако провокативним, као да другима прави зазубице. Сви остали су му вероватно завидели (због смелости или, пре, неупућености, односно због блаженства у усној дупљи), само су мени живци поигравали од нервозе. 
Звук лупања керамике о керамику постајао је несносан. Не пијем кафу, али ми кафа ремети концентрацију кад је други безобзирно (на неочекиваном месту, где то није дозвољено) пију. Увијала сам се ко на иглама, излуђивало ме то лупкање. У себи сам се питала где су те библиотекарке, што га нека већ не спази и не објасни му да читаоница није башта кафане. Само фали да запали цигарету и баци ноге на сто, онако како му је најугодније.
Сркнуо је једно петнаест пута (и сваки пут сам га јасно чула, ваљда што сам од сваког новог стрепела). Упитах се, у неверици, колико то сркова у шољицу од педесет милиграма стаје, побогу. Ја то више не могу издржати! Човече, кафу не срчи, читаоце не мучи!

Све млађа

Хоће ли твоја мајка да буде баба кад ти порастеш, упита данас Машу једна рођака. Не, ко из топа одговори Маша, ни она ни тетка (тј. ја). 

Како се беше осврнула на мене, изнесе и аргумент у прилог својој тврдњи: видиш како она изгледа ко да има двадесет једну годину, а има... (па, добро сад, не морамо баш све детаље да наводимо).
Е, Машо, ала ме исхвали (кад Маша хвали, речи не фали, ал' деценије мањкају)! Замало да ми прослављају пунолетство (да ниси три године прекардашила). 

Кад имаш сестриће који те воле, не треба ти еликсир младости (године спадају ко начета кора са стабла).

Ко по ноћи штрудле прави болеће га тиба. Знам да ми завидите. ;)

Сенице у нашем багрему

Данас смо цео дан били обузети сеницама. Сенице су птице које су се настаниле и родиле (како која; добро, ако баш хоћете, излегле) у нашем багрему. 
Тата их је први, још пре неки дан, уочио (не седи он вазда џабе на тераси: осматра човек, уходи и животињски свет). Ваљда су несташни мали птићи и радознали (деца ко деца) па по цео дан вире (као онај мали врапчић из песме Бране Црнчевића, који је најпосле и пао на тле, те био кажњен). А мама ко мама, само јурца канећи да их добро ухрани и одгаји. Излети, па се зачас врати с неким гојазним црвом (e, на зло си се утовио, пријатељу)  у кљуну. Осмотри да ли ко гледа, па улети у гнездо и убаци некоме залогај у кљун. Један црв -- један залогај, за једно дете, тако је то код птица, изгледа (нема кад да се мрљави, дели на равне части и жваћка). /Не знам само како мајка следећи пут зна које је дете већ нахранила, како не забрља, како неко није алаво (па да граби туђе следовање)... И међ птицама сигурно има оних јагањаца умиљатих, што им је лако мајку обрлатити.../ Излети мајка одмах потом, па се врати с ооогромном мрвом хлеба (појма немам откуд је довуче). Излети наново и док трепнеш ето је... с позамашним скакавцем у кљуну (шчепала га око струка, не стиже ни да закука). А деца само ћућоре (кад им трбуси пуни), чујемо их ми, али не видимо... док главе не промоле. 
Мајка је била наумила и да их оспособи за летење (а ваљда не ваља на празан стомак). Неки су одмах полетели. И ти се више не враћају, каже ми отац. Свашта, ја мислила научила их да лете, па ће сад читава породица у гнезду да слави (иницијацију; знате оно: балони, свећице, шампањци, торте, ватромети и аплаузи... паре у коверти да не заборавим...). А оно не, свако ће птиче своје гнездо да прави. Једно је излетело на јеловину, али се врло брзо у скровиште вратило (некима зачас срце склизне у пете). Свет је опасна шума, сасвим га разумем. Али, малиша, мораш да се упустиш у живот (а не ко ја, шћућурила се уз мајчине скуте, па ни макац). Што пре схватиш, мање патиш и тавориш, мање дане проћердаваш. Можда искрсне грабљивица, а можда и не. Усуди се, суочи се (са страховима), летиии, падај, дижи се, бори се... Све ти је то живот, не траћи га.
Мени паде на памет да примакнем прст до једнога кљунића(од оних у гнезду преостлих; а те сеничице као да су бабушке: вазда се једна иза леђа друге појављивала; таман помислиш: нема више, а нова искрсне), полааакооо, баш да видим хоће ли се уплашити. И птиче не устукну. У неверици (дивље створење, али канда га мама још није научила да страхује од људи), помазим га по врату, а оно ни тад не побежее. Мазим ја, мазим, оно ништа, не узмиче. Јаоо, сатима владаше општа радост за нашим породичним столом у дворишту (да не помињем да сам се ја истопила). Касније још неколико птичица напусти родитељски дом. Како све сабрасмо, испаде да их је било шест-седам (а до вечери је гнездо остало пусто; ови су мали створови далеко храбрији од мене; и кад није лако, и кад стрепиш, поента је у томе да не одустајеш, тј. да увек изнова покушаваш). Једно је слетело на капију, па су га Миа и Матија мазили као маче. А птиче збуњено, не зна куд је пошло ни шта га чека. Дугачког, а жгољавог, црва видех како, пузећи, и панично се осврћући (добро, то сам измислила) хита што даље од злогласне рупе. Биће да га неки кљунић промашио, имао је црв среће, па гледао да што пре утекне далееко, далеко. 
И тако побегоше из гнезда укућани и с трпезе њихова храна. А и ми се, онда беспослени, уклонисмо из дворишта.

Переце и млеко од птице

Тек што је ушла у аутобус и угнездила се на седишту поред мене, једна госпођа (фина доиста), однекуд извади кутију и понуди ме уз осмех: хоћеш перецу (домаћу, па отуд примамљиву)? /Најнезгодније и најчудније што су ми у аутобусу нудили јесте кришка хлеба с џемом; понела баба више но што јој је требало.) Једнако се осмехујући, пожурих да одбијем: не могу, хвала! /А могла сам, наравно, јашта да сам могла. Па скоро бејах устала, још ништа нисам презалогајила, а и да јесам, ко да је проблем једна переца. И није то први пут да могу, а кажем не могу, јер не знам шта је непријатније: да узмем или да не узмем.)
У сваком случају, таква љубазност према случајном сапутнику ми је увек врло симпатична. А могла сам и ја њој да се реванширам... Јесте ли можда за мусаку од тиквица? Краставац, парадајз (не баш од најгоре сорте, какви су сви напрасно и насилно сазрели, зарад алавости повртара)? Не? Желите ли можда лењу питу (сама сам је месила)... или јагоде (непрскане, из моје баште, сама сам их брала, ако су садили други)?
Е, па то је све (што имам) за данас (волим домаћу храну и нећу да једем лисната теста из пекаре), птице нисам помузла.

Већ годинама имам проблем са дневним списковима обавеза: радим ко црнац, све по реду, док не паднем с ногу (тј.стровалим се ноћу у постељу, изнемогла). И никад ми не остане времена за задовољство и ма какву угодност (то се одлаже за наредни дан, а онда опет не буде времена за последње ставке).

Јуче сам проблем решила: окренула сам списак наопако! Прво сам легла да послеподне одспавам (и мало се опоравим од вишемесечне неиспаваности), а после за шта остане времена.

Не мора човек да окрене нови лист; некад је сасвим довољно (и једино потребно) да окрене списак наопако. ;)

Како ја размишљам: кад у кући набасам на чоколадну бананицу (па, мислим, могло је и штогод боље да ми се заломи, али добро, кад нема кише... и друге падавине су прихватљиве), морам да је поједем зарад добробити сестрића (жртвујем се, да нађу и не једу деца што није здраво). ;)

Усуди се, замеси

Донела нам стрина вечерас киселу штрудлу (која, наравно, није кисела, већ слатка, од вишања, од јагода, од јабука). 

Игњат одмах из прикрајка стидљиво поче да загледа, а, чим увреба прилику, и дреши кесу са чинијом. Моја сестра потом, служећи се, похвали стрину (и покуди саму себе): како теби увек буде лепа, мени никад не успе!
Извини, а кад ти то правиш, упитах, благо иронично. (Па мислим погачу, кифлице... поче сестра да се вади. Пусти то, штрудла је штрудла.) Не може да ти успе ништа чега се не латиш (и за шта немаш рецепт). Она, рекох зету, ко онај што чека добитак на лоту, а никад није уплатио тикет. Усуди се, жено, уплати (потопи квасац у млеко)!