Данас смо цео дан били обузети сеницама. Сенице су птице које су се настаниле и родиле (како која; добро, ако баш хоћете, излегле) у нашем багрему.
Тата их је први, још пре неки дан, уочио (не седи он вазда џабе на тераси: осматра човек, уходи и животињски свет). Ваљда су несташни мали птићи и радознали (деца ко деца) па по цео дан вире (као онај мали врапчић из песме Бране Црнчевића, који је најпосле и пао на тле, те био кажњен). А мама ко мама, само јурца канећи да их добро ухрани и одгаји. Излети, па се зачас врати с неким гојазним црвом (e, на зло си се утовио, пријатељу) у кљуну. Осмотри да ли ко гледа, па улети у гнездо и убаци некоме залогај у кљун. Један црв -- један залогај, за једно дете, тако је то код птица, изгледа (нема кад да се мрљави, дели на равне части и жваћка). /Не знам само како мајка следећи пут зна које је дете већ нахранила, како не забрља, како неко није алаво (па да граби туђе следовање)... И међ птицама сигурно има оних јагањаца умиљатих, што им је лако мајку обрлатити.../ Излети мајка одмах потом, па се врати с ооогромном мрвом хлеба (појма немам откуд је довуче). Излети наново и док трепнеш ето је... с позамашним скакавцем у кљуну (шчепала га око струка, не стиже ни да закука). А деца само ћућоре (кад им трбуси пуни), чујемо их ми, али не видимо... док главе не промоле.
Мајка је била наумила и да их оспособи за летење (а ваљда не ваља на празан стомак). Неки су одмах полетели. И ти се више не враћају, каже ми отац. Свашта, ја мислила научила их да лете, па ће сад читава породица у гнезду да слави (иницијацију; знате оно: балони, свећице, шампањци, торте, ватромети и аплаузи... паре у коверти да не заборавим...). А оно не, свако ће птиче своје гнездо да прави. Једно је излетело на јеловину, али се врло брзо у скровиште вратило (некима зачас срце склизне у пете). Свет је опасна шума, сасвим га разумем. Али, малиша, мораш да се упустиш у живот (а не ко ја, шћућурила се уз мајчине скуте, па ни макац). Што пре схватиш, мање патиш и тавориш, мање дане проћердаваш. Можда искрсне грабљивица, а можда и не. Усуди се, суочи се (са страховима), летиии, падај, дижи се, бори се... Све ти је то живот, не траћи га.
Мени паде на памет да примакнем прст до једнога кљунића(од оних у гнезду преостлих; а те сеничице као да су бабушке: вазда се једна иза леђа друге појављивала; таман помислиш: нема више, а нова искрсне), полааакооо, баш да видим хоће ли се уплашити. И птиче не устукну. У неверици (дивље створење, али канда га мама још није научила да страхује од људи), помазим га по врату, а оно ни тад не побежее. Мазим ја, мазим, оно ништа, не узмиче. Јаоо, сатима владаше општа радост за нашим породичним столом у дворишту (да не помињем да сам се ја истопила). Касније још неколико птичица напусти родитељски дом. Како све сабрасмо, испаде да их је било шест-седам (а до вечери је гнездо остало пусто; ови су мали створови далеко храбрији од мене; и кад није лако, и кад стрепиш, поента је у томе да не одустајеш, тј. да увек изнова покушаваш). Једно је слетело на капију, па су га Миа и Матија мазили као маче. А птиче збуњено, не зна куд је пошло ни шта га чека. Дугачког, а жгољавог, црва видех како, пузећи, и панично се осврћући (добро, то сам измислила) хита што даље од злогласне рупе. Биће да га неки кљунић промашио, имао је црв среће, па гледао да што пре утекне далееко, далеко.
И тако побегоше из гнезда укућани и с трпезе њихова храна. А и ми се, онда беспослени, уклонисмо из дворишта.
Тата их је први, још пре неки дан, уочио (не седи он вазда џабе на тераси: осматра човек, уходи и животињски свет). Ваљда су несташни мали птићи и радознали (деца ко деца) па по цео дан вире (као онај мали врапчић из песме Бране Црнчевића, који је најпосле и пао на тле, те био кажњен). А мама ко мама, само јурца канећи да их добро ухрани и одгаји. Излети, па се зачас врати с неким гојазним црвом (e, на зло си се утовио, пријатељу) у кљуну. Осмотри да ли ко гледа, па улети у гнездо и убаци некоме залогај у кљун. Један црв -- један залогај, за једно дете, тако је то код птица, изгледа (нема кад да се мрљави, дели на равне части и жваћка). /Не знам само како мајка следећи пут зна које је дете већ нахранила, како не забрља, како неко није алаво (па да граби туђе следовање)... И међ птицама сигурно има оних јагањаца умиљатих, што им је лако мајку обрлатити.../ Излети мајка одмах потом, па се врати с ооогромном мрвом хлеба (појма немам откуд је довуче). Излети наново и док трепнеш ето је... с позамашним скакавцем у кљуну (шчепала га око струка, не стиже ни да закука). А деца само ћућоре (кад им трбуси пуни), чујемо их ми, али не видимо... док главе не промоле.
Мајка је била наумила и да их оспособи за летење (а ваљда не ваља на празан стомак). Неки су одмах полетели. И ти се више не враћају, каже ми отац. Свашта, ја мислила научила их да лете, па ће сад читава породица у гнезду да слави (иницијацију; знате оно: балони, свећице, шампањци, торте, ватромети и аплаузи... паре у коверти да не заборавим...). А оно не, свако ће птиче своје гнездо да прави. Једно је излетело на јеловину, али се врло брзо у скровиште вратило (некима зачас срце склизне у пете). Свет је опасна шума, сасвим га разумем. Али, малиша, мораш да се упустиш у живот (а не ко ја, шћућурила се уз мајчине скуте, па ни макац). Што пре схватиш, мање патиш и тавориш, мање дане проћердаваш. Можда искрсне грабљивица, а можда и не. Усуди се, суочи се (са страховима), летиии, падај, дижи се, бори се... Све ти је то живот, не траћи га.
Мени паде на памет да примакнем прст до једнога кљунића(од оних у гнезду преостлих; а те сеничице као да су бабушке: вазда се једна иза леђа друге појављивала; таман помислиш: нема више, а нова искрсне), полааакооо, баш да видим хоће ли се уплашити. И птиче не устукну. У неверици (дивље створење, али канда га мама још није научила да страхује од људи), помазим га по врату, а оно ни тад не побежее. Мазим ја, мазим, оно ништа, не узмиче. Јаоо, сатима владаше општа радост за нашим породичним столом у дворишту (да не помињем да сам се ја истопила). Касније још неколико птичица напусти родитељски дом. Како све сабрасмо, испаде да их је било шест-седам (а до вечери је гнездо остало пусто; ови су мали створови далеко храбрији од мене; и кад није лако, и кад стрепиш, поента је у томе да не одустајеш, тј. да увек изнова покушаваш). Једно је слетело на капију, па су га Миа и Матија мазили као маче. А птиче збуњено, не зна куд је пошло ни шта га чека. Дугачког, а жгољавог, црва видех како, пузећи, и панично се осврћући (добро, то сам измислила) хита што даље од злогласне рупе. Биће да га неки кљунић промашио, имао је црв среће, па гледао да што пре утекне далееко, далеко.
И тако побегоше из гнезда укућани и с трпезе њихова храна. А и ми се, онда беспослени, уклонисмо из дворишта.
Нема коментара:
Постави коментар