Ноћ ме притисла врелином од које зрикавци дахћу. Једва дочеках да у кућу ступим и свучем све са себе (добро, допушта ми хипербола да се начисто свучем, а да не будем гола). И помислих, и пожелех, боса у траву да загазим, бар док скинем веш са жице. Помислих, али уздржах се: мрак је, ко зна на шта могу нагазити (па да ме уједе). Сем тога, могао би когод, раздиран знатижељом, и да ме упита: оп, мала босоногаа, како живиш без оногаа (ма, ћути, ништа ме не питај, како се мора...)... лолее гаравога /лола, и још гарав (јакако, па неће ваљда да буде плавушан) извади ствар, мислим, не мислим, да не мислите.../?
Како? Како се мора. Скинем мајицу и шалваре, скинем папуче, скинем веш (са жице, мислим)... Отворим прозоре широм па кроз њих ноћ ме врелим језиком лизне и салете ме снови...
Месец се можда, ко синоћ, заплео између грања, у крошњу сео и смешка се, ал' неће вам рећи шта босонога сања.
Месец се можда, ко синоћ, заплео између грања, у крошњу сео и смешка се, ал' неће вам рећи шта босонога сања.
Нема коментара:
Постави коментар