Сасвим сам случајно налетела у моменту кад је једна рођака водила "педагошки" разговор са дванаестогодишњим сином.
Онда је осетила потребу да ми, онако љуткаста, појасни ситуацију. Што год човек с њим бољи, он гори! /Да, даа, знам... Насмејах се саосећајући (са обома). Готово да нема родитеља који с времена на време, и са особитим, донекле и мазохистичким, задовољством, не изговори поменуту реченицу./ Треба му једна оцена да буде одличан, а неће сад да запне, пожали се. Има све што пожели: своју собу, свој компјутер, свој лаптоп, свој таблет, свој телефон, носи само најк патике, квалитетну гардеробу... /А неће да запне, незахвално дериште, пет пара не даје!/
Ај да је три, него једна, настави да прича своју муку. /Што је мука кад су родитељи амбициозни (а готово увек јесу више него потомци), а дете ладно ко шприцер (све му равно до Косова)./
Мали, који бејаше напоље изашао, врати се баш у том трену и шеретски примети: могу ја да направим да буде три. Мајци вероватно одмах скочи притисак. А вала, па и јесте лакше (нека и две) покварити но (ма и једну) поправити.
А јесу ђаволи та деца (данашња као и давнашња): што год човек према њима бољи, они све гори! И мене је мајка у то убеђивала. Сад каткад чујем своје сестре да у исто убеђују моје сестриће (а ја се буним, и сестриће браним). /Родитељи су увек чврсто уверени да су они добри ко лебац, а да деца ич не ваљају. Деца увек мисле супротно... све док не постану родитељи. А онда се прича понавља. /Истина је углавном негде између, ни тамо ни овамо, ни по бабу ни по стричевима, ни по деци ни по одраслима...
Насмејем се (тајанствено, као неко ко је с дистанце прозрео истину; па ја стојим на међи два света: још нисам престала да будем дете, а нисам ни постала родитељ) кад год иког чујем да завапи: јаао, што год је човек према вама бољи, ви све гори.
Чувена реченица која се преноси с колена на колено, од генерације до генерације. Из ћерки и синова проговарају (исте истијаците реченице!) њихове мајке и очеви. Све се (па и оно што не ваља) врти у круг (некадашња деца, радо и посвећено, киње своју децу).
Онда је осетила потребу да ми, онако љуткаста, појасни ситуацију. Што год човек с њим бољи, он гори! /Да, даа, знам... Насмејах се саосећајући (са обома). Готово да нема родитеља који с времена на време, и са особитим, донекле и мазохистичким, задовољством, не изговори поменуту реченицу./ Треба му једна оцена да буде одличан, а неће сад да запне, пожали се. Има све што пожели: своју собу, свој компјутер, свој лаптоп, свој таблет, свој телефон, носи само најк патике, квалитетну гардеробу... /А неће да запне, незахвално дериште, пет пара не даје!/
Ај да је три, него једна, настави да прича своју муку. /Што је мука кад су родитељи амбициозни (а готово увек јесу више него потомци), а дете ладно ко шприцер (све му равно до Косова)./
Мали, који бејаше напоље изашао, врати се баш у том трену и шеретски примети: могу ја да направим да буде три. Мајци вероватно одмах скочи притисак. А вала, па и јесте лакше (нека и две) покварити но (ма и једну) поправити.
А јесу ђаволи та деца (данашња као и давнашња): што год човек према њима бољи, они све гори! И мене је мајка у то убеђивала. Сад каткад чујем своје сестре да у исто убеђују моје сестриће (а ја се буним, и сестриће браним). /Родитељи су увек чврсто уверени да су они добри ко лебац, а да деца ич не ваљају. Деца увек мисле супротно... све док не постану родитељи. А онда се прича понавља. /Истина је углавном негде између, ни тамо ни овамо, ни по бабу ни по стричевима, ни по деци ни по одраслима...
Насмејем се (тајанствено, као неко ко је с дистанце прозрео истину; па ја стојим на међи два света: још нисам престала да будем дете, а нисам ни постала родитељ) кад год иког чујем да завапи: јаао, што год је човек према вама бољи, ви све гори.
Чувена реченица која се преноси с колена на колено, од генерације до генерације. Из ћерки и синова проговарају (исте истијаците реченице!) њихове мајке и очеви. Све се (па и оно што не ваља) врти у круг (некадашња деца, радо и посвећено, киње своју децу).
Нема коментара:
Постави коментар