Мајка се пожали како јој је Огњенов вепрић (ако није и прерастао деминутив, нисам га видела) пре неки дан упао у башту (пред стаситим вепровима сви плотови попуштају, како ће тек крмаче да падају) и појео кукуруз.
Јаао, срце малоо (како је ручкало), сав се разнежи газда. Ма шта срце мало, појео ми шећерац, згранух се. А имам сад и једног мањег, знаш како је сладак, настави Огњен да се диви тим прасцима, иде његовим стопама. Где иде његовим стопама, у моју башту, дрекух. Он се опет, поносно, насмеши. Срцее малоо (сто кила имало)!
Боље ти припази те будуће нерасте, да не остану без алата. Нисам ни ја луда: оде ли мој кукуруз, и њима ће... глава! /Шалим се, ко памук ми душа, али мајка је малопре вербално неким ножем витлала./
Нема коментара:
Постави коментар